|
Poglavlje 14
Ujutru sam imao sjajan ukus u ustima. Kao da sam celu noc
grickao užegle orahe...
Bilo je šest i deset kad sam provalio u svoj stan.
U filmovima takozvane "americke B produkcije", kako ih strucno
klasifikuju onano-eksperti, tipovi otvaraju vrata džepnim nožicima i kreditnim
karticama, muvaju se kroz tude kuce, prave inventar po plakarima i fiokama
pisacih stolova i pritom ne probude nikog živog.
U životu brava škljocne, vrata zaškripe, a parket cvrci kao patos u bioskopu
"Narodni", pre renoviranja.
Emilija se ipak nije probudila...
- Mmmmmmmmmmmm...
Sanjala je neke bezobrazluke, i samo se blaženo promeškoljila u snu.
Sagao sam se da je poljubim...
Šta je to? Reklama za deciji sapun?
Stani...
Miris benzina, koji sam doneo u kosi, nije nikako išao uz to.
Ko bi se obradovao da mu se jedan veliki, hladni, raštelovani "zippo"
upaljac, u ranu zoru uvuce u krevet?
Stornirao sam poljubac, ali to je samo pomerilo onu ampulu cijankalija koja mi
je pukla pod jezikom.
Pa da...
Šta sam se uopšte mislio?
Jedini izlad iz te situacije bio je ulaz pod tuš...
Kolicina vode koja se srucila na moju glavu nekom sposobnijem beduinu bi bila
dovoljna da napravi vodopad, organizuje lokalnu poplavicu za svoje društvo, i
još da napuni akvarijum i onaj rezervoar iz kog se štrcka voda na šoferšajbnu.
Meni je to jedva poslužilo da dodem sebi...
Obrisavši ogledalo peškirom, namignuo sam kolegi koji je tu maglu probijao s
druge strane, pa sam pootvarao, i prevrnuo na dlan, sve moguce tube i bocice
koje su mi se našle pri ruci.
O, to je vec bilo nešto sasvim drugo...
Beli jorgovan? Friško rascvetan? Osvežen pljuskom?
Necu da se hvalim, ali pomenuti predstavnik flore osecao bi se malo neprijatno
u mom prisustvu.
Ridokosa je spavala, još uvek...
Nisam hteo da je diram.
Sad je to vec suviše licilo na predumišljaj, koji nikad nisam odobravao.
Dotakao sam je nežno, kao balon sapunice, ali reka-ponornica koja je još šumela
šupljim socijalistickim zidovima, ipak je malo podronila krhke obale njenog
jutarnjeg sna.
Osetila je moju blizinu, izvukla ruke ispod pokrivaca i savila mi ih oko vrata.
- Dolazi ovamo...
Šta da kažem?
Otimao sam se... Grebao... Vrištao... Zvao u pomoc...
Ne vredi...
Bila je jaca...
O moje malo Li...
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Opet sam sanjao da držim koncert pod vodom, na dnu one hale u kojoj svi šetaju,
kikocu se, i galame užasno, deseterostruko jace, kao da su oni ti koji imaju
mikrofone i presudnu privilegiju razglasa na svojoj strani. U tom haosu, sa
previše dodatog "eha", ostajao sam mutav, sam i ignorisan, u olovnim
skijaškim cipelama, sa plastelinskom tamburom i oduzetom desnom stranom, pracen
muzikom koja je zvucala kao "štimovanje" filharmonije gluvonemih, a
moj progutani glas dolazio je uvek sa drugog mesta, izdaleka, sa tavanice,
usporen, i promenutih reci, i izazivao urnebesni smeh na podrugljivim i
prenaglašenim licima.
Pip. Pip. Piiiiiiiiip!
Treci znak geofizickog zavoda oznacio je tacno cetrnaest casova. Vesti...
Uf...
Moj ružni san bio je prekinut radiom koji je Lija diskretno pojacala, ali i u
Rumuniji se izgleda bližio kraj jednom drugom košmaru.
Pucalo se kao na svadbi u Nikšicu...
Princ Tame zatvorio se u zamku okruženom ružama, sa akcentom na trnju, ali se u
zlo doba zacula lupnjava na kapiji.
Ko bi to mogao biti?
Poslušne ovcice tajno su se podvrgle operaciji promene pola, i preobratile se u
ratoborne ovnove koji su tvrdoglavo i nezadrživo probijali put do svog voljenog
pastira sa gvozdenom frulicom.
Zasviraj, i za pojas zadeni...
Stari vampir je odsvirao svoje, i stado je požurilo da mu zadene glogov kolac,
brže-bolje, dok se ne sabere.
Izgleda da dugogodišnji dobrovoljni davaoci krvi baš i nisu bili tako
dobrovoljni kao što su se pravili.
Znaci, "Juriš na Zimski dvorac - Part 2"?
Dvaput u istom veku?
Da, istorija definitivno više nema ideja.
I ranije se ponavljala i od toga pravila imidž, ali sad je zaista sasvim
usitnila.
Nece to na dobro izaci...
Emi-Li je ozbiljno slušala izveštaj, odsutno listajuci neki casopis, ali je
primetila da sam otvorio oci.
- Ima i mrtvih...
Znam, lutko. I više nego živih. Ali necu da razmišljam o tome.
Ne dam da mi dan tako pocne, cak ni kad je u pitanju ovakav "restl"
od dana, koji pocinje tek u prvim minutima svog petnaestog sata...
Zažmurio sam, pružio ruke, i sacekao da nadode u njih, polako i neminovno, kao
Dunav s proleca, i da me ponese u daleko, u nepoznato, negde iza one Velike
okuke, gde sve prestaje, ili sve pocinje, sam davo ce ga znati...
- Ovako... Zvao te je Goga... Ili Gaga?
Ocima sam potvrdio da znam o kome se radi.
- Dobro... On te je zvao, i rekao da ce se javiti kasnije, da te pozdravim i da
ti kažem da si genije i idiot, ti ceš vec znati zašto...
Plišani...
Našao je, znaci, na telefonskoj sekretarici, moju "Keks-operu", dugu
dvadeset i devet sekundi, u dlaku koliko je tražio.
Idiot sam, verovatno zato što mi je trebalo osam godina...
A genije?
Dobro, to je vec jasnije...
- Onda... Nešto pre jedan, zvao je i Dr Popovicki. "Džokejev stari
prijatelj"...
Zamislila je to kao veliko iznenadenje, uživala je imitirajuci Popcevo zvanicno
predstavljanje, i vidno se razocarala kad je primetila da me to nije narocito
dodirnulo.
- Videli smo se, mila. Bio je na pumpi sinoc, do pola tri. Šta sad opet hoce?
To su bile prve reci koje sam izgovorio nakon budenja, i možda je zbog toga sve
zazvucalo i ledenije nego što je trebalo, tek, ona me je samo zacudeno
pogledala i brzo korigovala svoju raspevanu lagu.
- Ništa... Rekao je da ide da obide Martina, ali da ti i onako ne voliš da ideš
tamo. I da te ne budim...
Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo.
Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pokušao sam, odgovarajuci na njena nepostavljena pitanja, da zataškam grub ton
koji ju je malocas zbunio.
- Retko se vidamo... On živi u Švajcarskoj, vec dugo. Tamo se i oženio, ima tri
slatke cerkice... Bliznakinje imaju sedam godina, mislim, a ova mala je izmedu
cetvrte i pete...
Odobrovoljeno je klimnula glavicom, dajuci mi znak da nastavim.
- Dode jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne konvencionalnosti... Kako
si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam dobro... Ne ide to tako... Drugar-stvo
dobacuje do dvadeset i neke... Tridesete, u najtežim slucajevima... Posle su
sve samo isforsirane retrospektive... Ništa više...
Priznala je da je razmišljala na tu temu.
- Pretpostavljala sam da je tome istekao rok trajanja. Znala sam da nešto nije
u redu. Nikad nisi pricao šta je bilo posle... Posle vojske, i kasnije...
Slegao sam ramenima.
- Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko
uzdah-nula, setivši se terapije koju je dotle besprekorno sprovodila nada mnom.
Nastavila je sasvim tiho i staloženo.
- Nema šta da se prica? Tolike godine? Možda bi morao da se malo zamisliš zbog
toga...
Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da
prekinem razgovor, i jogunasto mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
- Ne nagovaraj me da se zamišljam, Rido. Loš sam u tome. Zadnji put sam se tako
zamislio da više niko na svetu nije verovao da cu se ponovo
"odmisliti"...
Niko osim tebe...
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prsticima.
- Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da brišeš prašinu sa
starih slika. Sad bi vec mogao da napraviš i neku novu uspomenu...
Rekla je to tacno onako kako mi je trebalo. Kao neko kome nije svejedno. Puno
je želela da me ponovo ukljuci u saobracaj...
Stare slike?
- U pravu si, priznajem, moram da menjam postavku u toj galeriji. Doradila je.
A da znaš samo kakvih je eksponata bilo...
Vec sam poznavao taj pogled. Tražio je da još pricam...
- O, bilo je velikih portreta, pretencioznih i nadmenih, pa minijatura,
uglavnom naivaca, zatim neprocenjivih falsifikata, avangardnih genijalaca,
uzaludista i predstavnika neomaglizma, ali ipak je najviše bilo nocnih pejsaža,
razmazanih u pokretu, uramljenih u pokisle prozore jednog tezgaroškog kombija.
Da, bilo je tu lepih slika...
- Ali onda su došle "osamdesete"... Uletele su u moju galeriju kao
nesnosna ekskurzija iz unutrašnjosti, rušeci, škrabajuci i urezujuci svoje
inicijale na sve strane... A uspomene se ne mogu restaurirati. Nikad više. To
znaš...
Naravno da zna. I ona je imala u životu neke koji su jednim potezom povukli
masnu crvenu liniju preko hiljadu secanja.
- Na žalost, znam. I ja bih neke slike radije sklonila nego da ih za uvek
gledam oštecene. To ti ne mogu zameriti...
Ali?
- Ali... Moraš poceti da praviš nove uspomene. Rekla sam ti vec...
Pa, dobro...
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim recima.
A i jesam.
Ne umem bolje...
- Ne možeš ni živeti sam. Sad ce biti raznih prilika, zašto se ne nadeš sa
Popcem i Martinom? I ja bih volela da ih upoznam...
Zavrteo sam glavom.
- Žalim, Li. Bojim se da to više nije moguce...
Ubrzala je, pogrešno pretpostavivši da sam ja najveci problem u svemu tome.
- Zašto si tako tvrdoglav? Što ne bi izašli, svi zajedno? Šta bi falilo?
Pa...
Zamislio sam Popca kako Gabiki pridržava bundu na garderobi kineskog restorana
"Secuan", video sam Emiliju i sebe kako stižemo Dunavskom ulicom,
zapricani i zagrljeni kao proletnje lude, ucinilo mi se da na minut vidim i
Sonju kako parkira na zabranjenom mestu i besno varnici visokim štiklama,
kasneci kao i obicno...
Da...
I šta bi falilo?
Lija je pokušala da pogledom razgrne bore na mom celu.
Zavukao sam joj prste duboko u talas kose.
Sad sam vec morao da joj kažem...
- Martin bi falio, moja mila... Ti ne znaš... Dvadeset i osmog oktobra se
navršilo godinu dana... Goran je otišao da ga "obide" na Rumenackoj
BB...
Jednom sam se zapitao kome je to palo na pamet da
proglašava gradove herojima, ali sam ubrzo odustao.
Nikom to nije palo na pamet.
Nema tu govora o pameti...
Komunalci su, jednostavno, ispucali bonus u proglašavanju ljudi herojima, pa su
onda prešli i na gradove.
Grad Heroj?
U našoj novijoj istoriji generalno je došlo do brkanja pojmova
"heroj" i "žrtva", ali to je vec pitanje filozofije.
Nije bitno...
Uglavnom, i moj lepi gradic je u toj velikoj nagradnoj lutriji izvukao pomenutu
svecanu titulu.
Pa šta?
Pa ništa.
Ali ako je ova varoš zaista Grad Heroj, onda Gradovi Kukavice definitivno ne
postoje na ovom svetu.
Eto...
To se pokazalo i na tom mitingu.
Istorijskom?
Razume se. Zar ima i drugih?
Narod je došao da ruši "vladu", i to je bilo pošteno. Vlada i jeste
tu da bi se rušila, a Narod i jeste tu da bi rušio.
Naš Narod je, uopšte, glavni kad se ruši. Srušio je i Kralja, doduše tek kad je
ovaj "otišao", srušio je i fašizam, ali je nedelju dana pre toga vec
i Berlin pao, ali bože moj, to samo pokazuje kako je Naš Napaceni Narod savesno
i temeljno znao da ruši.
A da gradi?
Nego šta...
Puna je domovina spomenika naše izgradnje. Suva veštacka jezera, neraspa-kovane
fabrike, planinska brodogradilišta, rudnici na pešcanim ostrvima...
E, jebi ga...
Pa, niko nije savršen...
Bar smo "rušenje" izgradili do perfekcije...
Jes. To nam ide...
Što se još jednom potvrdilo i u Gradu Heroju, u ranu jesen devetsto osamdeset i
osme.
- Dole vlada!
Takav priliv iz okolnih mesta i prigradskih naselja dešava se samo za vreme
trajanja tradicionalnog medunarodnog Poljoprivrednog sajma.
Praznik, tako reci...
Citavo vece prolazili su automobili sa zastavama, kamioni natovareni ljudima i
autobusi okiceni slikama Lidera.
Spontana prvomajska parada...
Televizor na pumpi nije se gasio, reporteri su pratili kretanja u gradu, a
hiljade i hiljade glava komešalo se na prostoru ispred lokalne
"bastilje", na cijem se stepeništu s vremena na vreme pojavljivao
poneki zajapureni govornik, i dobijao aplauze ili zvižduke, vec u zavisnosti od
toga da li se do mikrofona uspentrao uz stepenice, ili se pomolio iz drugog
pravca, kroz zamandrljena vrata opkoljenog Pokrajinskog komiteta.
- Oni moraju pasti!
Naravno da moraju. Predugo zadržavaju red. Džukele moraju biti smenjene da bi
sledeca garnitura mogla da uživa u lovištima, malim registracijama i
odmara-lištima u kojima ti doplacuju da dodeš.
- Hocemo nove ljude!
Sigurno. Kao da drugi nemaju rodake koje treba zaposliti? Kao da niko više ne
voli da gleda utakmice iz lože i da se švalerira sa narodnim pevacicama?
Dosta je bilo...
Sitni vlastelini su se suviše osilili. Vladar je odlucio da postavi svoje
vazale i ubedio je Narod da je to narodna volja.
Ostalo je istorija.
Kakva-takva...
Citavu noc pristizala je molba za rušenje, kamere su se redovno ukljucivale,
ali se ništa novo nije dešavalo.
Ni na pumpu niko nije svracao.
Tek u zoru, kad je Šef došao po zastavu, i otišao, rekavši da ga menjam dok se
ne vrati, zaustavio se "stojadin" sa pet kubanskih revolucionara,
opskrbljen tablama sa parolama, i bocom "mocne alkoholne pijace".
- Sipaj, zemljace...
Zemljak je, sipajuci, nanjušio neku frku, ali situacija je bila toliko
"specificna", da sam, za svaki slucaj, reagovao sasvim formalno, kad
mi je oteo kljuceve iz ruke i mrtvo-ladno se uvalio na sedište.
- 'Alo, prijatelju! A ko ce ovo da plati?
Nedvosmisleno je izleteo iz auta, a i regal koji je sedeo do njega otvorio je
vrata sa svoje strane.
- Dosta je ovaj Narod placao! Nemoj sad da ti zapalim pumpu, jebem li ti sunce
ono autonomaško!
Pumpa je još uvek tamo, da ne ulazim suviše u detalje kako sam je spasao.
Možda bih mogao da se vadim na ono "pametniji popušta...", ali izreke
o pameti su trenutno u velikoj krizi. Stvarno. Eto, na primer, i za "um
caruje..." ima sve manje materijalnih dokaza, s obzirom na to koje su sve
klade na vlasti.
No dobro. Ja dakle nisam "popustio".
Oduzeo sam se, ako cemo pošteno...
Oprosti mi Clint Eastwood, gde si da si, jednog bih još i mogao da picnem, od
dvojice bih još i mogao da zbrišem, ali ovo bi ipak bilo više za "Verovali
ili ne"...
Ocenio sam da ne vredi da razbijem te tipove jer mi ni onako niko ne bi
verovao, pa sam, pomalo pokislo, ušao unutra.
Pokislo?
Pa da. Da ne koristim neke druge tecne stilske figure...
A direktan prenos istorije i dalje je stizao iz centra...
Kažu da važne odluke treba pustiti da prenoce, i zaista, shvativši da tipovi
pred Komitetom "ne pire i 'ladnu corbu", mnogi gradski kolektivi
ujutru su im se pridružili u kompletnim sastavima, a neki su još doneli i
užinicu, kamione pune sokova, jogurta, sendvica i kojekakvog peciva.
Šta? Zar je to za revolucionare?
Ko je još video Marksa sa perecom i Engelsa kako sisa sok od borovnice?
Fijuuuuuuuuuuuuuuuuu!
Narodu ne treba puno da se naoruža. Prema svakom govorniku, više nije bilo
važno s koje strane dolazi, letele su kifle, tetrapak i odmrznute jabuke, i još
su nedostajale samo one pite, i Stanlio i Olio, pa da to bude prava burleska, cemu
je od samog pocetka naginjalo.
A onda sam prestao da se smeškam. Martin je prišao mikrofonu.
Ne sad, budalo jedna...
Nisam cuo šta je govorio. Niko nije. Cinilo mi se da galama i zvižduci dopiru i
bez televizora, kroz otvorena vrata, izdaleka, preko Majura, Petrovaradina i
Dunava.
Pljes!
Neki "bombaš" ga je dobio...
Nije to fer...
Pricali smo nešto o uspomenama. Mogao bih da ga pamtim nasmejanog, u njivi, na
orahu Deda-Štetinog prvog komšije i smrtnog neprijatelja Cika-Gašpara. Mogao
bih da ga pamtim zapetljanog u pecaljke u jednom camcu nasukanom na sedef
Krcedinske ade. Mogao bih da ga pamtim kako radosno maše iza velikog paketa,
cekajuci me na kapiji vojne pošte te i te...
Ima toliko toga...
Stvarno nije fer...
Zašto ga se svaki put setim baš takvog, neobrijanog, na ivici suza, poraženog,
sa onim idiotskim šnitom "parizera" koji nije primetio, i koji se
gizdavio, kao generalska epoleta, sve vreme govora šepurio i klatio na levom
ramenu svecanog, konferencijskog odela...
Martin je bio vojnik sistema. Dobar vojnik lošeg sistema.
Dešava se...
Verovao je u Tita, u Jugoslaviju, samoupravljanje, verovao je u
bratstvo-jedinstvo, socijalizam, u Nesvrstane...
Hm...
Verovao je u Srušeni most, Boru i Ramiza, Cebe na tenku, Hrabre ljubljanske
ilegalce...
Ne vredi...
Šta više nabrajamm, sve mi je smešnije.
I sve mi je tužnije što je moj prijatelj umro verujuci u to.
Verovao sam i ja, ne kažem. I svi smo, kad vec moram da lajem.
Ali smo preležali tu bolest...
Neki lakše, neki teže. I neki pre, a neki kasnije.
Malo je bilo imunih...
Slušam danas pametnjakovice koji su "znali da ce to tako biti".
Kažiprst im je kljucni deo tela. Malo njime prete, malo ga uperavaju u nekog. A
ti isti pederi su se još u srednjoj školi guzili da ih prime u Partiju.
Pun mi je reproduktivac tih sluzavaca...
Jebo te miš, da sam znao da ce biti tako lako zataškati Crvenu Knjižicu, ne bih
se u mladosti onoliko otimao i batrgao da je ne dobijem.
Martin mi je to uvek pomalo zamerao...
- E vidiš Džok, da si clan Saveza, sad bi to sve išlo puno lakše...
Da, on me je i "zaposlio" na pumpi, u aprilu osamdeset i druge.
Gluvario sam nešto, uhvatio se sa ekipom koja je igrala "mali" remi u
veliku lovu, da ne davim, previše se cugalo i dimilo, a premalo spavalo, i
poslednjeg dana u martu, posle duže pauze, ponovo sam se provozao "jedan
krug" u kombiju.
Ali ovog puta kombi je bio beo. I ušminkan crvenim krsticima, na sve strane.
- Ulkus ventrikuli rotundum, moj Džokej. Kao petodinarka. Cudi me da se i
ranije nismo videli zbog toga...
Od onako šugavog bubnjara, Škoric je postao izvanredan internista, kako kažu.
Ispregledao me je sa svih strana, nisam se toliko "slikao" ni dok sam
bio prvi na top-listama. I ispao je drugarcina. Sve je bilo ono, "na casnu
rec", i nije komentarisao što nemam ni knjižicu ni socijalno, cak ni
osmeh, za "stara vremena"...
Ali zato mi je Lufter ocitao...
- Bilo je krajnje vreme da odeš kod lekara. Ali si otišao na pogrešno odelenje.
Ti bi u stvari trebao da uradiš jednu "generalnu" na glavi, moj
brajko. Nemaš dan staža. Nemaš socijalno. Covece! A Škoric mi kaže da moraš na
rigorozan tretman. Ko ce ti to platiti? Oni kockari i hohštapleri?
Našao mi je mesto na pumpi. Vec sutradan...
Bio je "all round" igrac Soc-saveza, šetali su ga od firme do firme,
gde god je vec zatrebao "naš covek", i "cvrsta ruka", i ne
znam da li je to dovoljno jasno, ali on je bio direktor po zanimanju.
Zatekao sam ga na takvom položaju, vrativši se iz vojske, i mada je posle
menjao raznorazne kolektive, nikad nije menjao titulu na svojim posetnicama.
Možda je zato bio razocaran kad sam od nekoliko poslova koje mi je ponudio,
izabrao onaj na pumpi, najniži, po njegovim kriterijumima.
- Kako hoceš... To je ionako privremeno, dok nešto ne naide...
Dok nešto ne naide?
Nailazili su samo "tristaci", "fice" i privatni kamioni,
izmašceni kao papir od bureka.
I tako godinama...
Naravno, to nije bila Martinova krivica. On je samo hteo da pomogne.
A da li je pomogao?
Sav sam nešto bio Venecija tih dana. Tako star. I tako na vodi. I tako sam
tonuo, i tonuo...
Po nekoj našoj, internoj hijerarhiji, Lufter je uvek bio malo iza mene. Kad me
je tog dana doveo na pumpu, kao sina ponavljaca na zanat, odjednom sam shvatio
ko je sad "iza".
Ko je naj, naj "iza", od nas trojice...
Bronzana medalja je velik uspeh. Ponekad. Ali u trci u kojoj ucestvuju tri
takmicara, baš i nije...
To me pritislo na dno. Do panja. Kao palac koji gasi opušak gnjececi ga o
debelo staklo pepeljare.
Lufter nije mislio tako. Ja sam za njega i dalje ostao drugar koji zna više o
mnogim stvarima. Narocito o "onim" stvarima...
Slabo je plivao u tome. A sentimentalni život mu je bio buran kao Kvarnerski
zaliv u februaru...
Njegove angažovane drugarice, parohija još iz dana Omladinske organizacije,
ostale su mu pri ruci, i pri drugim udovima, i Martin nije morao da nosi novine
na cesta službena putovanja.
Uvek bi se našla neka razbibriga pred spavanje...
Kokali su se na drugarskoj bazi, u krug, kao nacionalne manjine, da ostane u
porodici, i da što manje curi u javnost istina o komunistickom moralu, inace
jedinoj slaboj tacci te besprekorne ideologije.
Ali nije ga namirivalo. Još se i zaljubljivao. Kvartalno...
Uvek je to bilo nešto sasvim drugo. Uvek je to bila jedna zrela i ozbiljna
žena. I uvek joj je znao muža od ranije. I uvek je to saznao tek kasnije...
- Što je najgore, moj Džok, Rajka je nešto nanjušila. Ubice me na spavanju...
Rajka je bila njegova najbliža "saradnica" i švalerka od pamtiveka.
Imala je visoko obrazovanje i nisko dupe, utezala se kao esesovka, a tako je i
delovala, onako kratko ošišana, stroga, šarmantno razroka, pratila je Martina u
stopu, i nije mu dopuštala da je prevari ni sa rodenom ženom...
Sa ženom?
Ma, sve to što sam spomenuo su samo malo intenzivniji meduljudski odnosi, i
ništa više. Brak je za mog druga ostao osnova zdravog društva, i mada je
rašcistio sa religijom, njegova supruga je za njega bila prava svetinja.
Zato su prolazili vekovi da je nije pipnuo.
Pa koji to bezbožnik može da prca svog sveca?
- Ne slažemo se, druže moj. Nikako se ne slažemo. Da nije klinaca, puklo bi to
odavno. Nemaš pojma kakva Sonja zna da bude. Odvratna. Dosadna. Glupava. Ledena
u krevetu...
Malo je preterivao.
Imala je Sonja i dobrih strana.
Dve, koliko se secam...
Eh, teški sam ja simulant. Stalno se žalim na amneziju, a secam se nekih
sitnica koje sam video samo u prolazu...
A Martin je te iste detalje potpuno zaboravio, iako su mu godinama pred ocima.
Koliko? Sedam, osam godina?
Pa tako. Mislim da je bila osamdeset i peta kad im je brak pao u komu.
Jednog dana bi dolazila Sonja, koja je saznala za Rajku, drugog dana bi dolazio
on, prenosio sam šta je ona rekla, šta je on porucio, drž-ne daj, a kad se kroz
nekoliko dana i Rajka pojavila na pumpi sa svojim kapetanskim ramenima,
pomislio sam da bi bilo idealno da otvoriim prvu privatnu ispove-daonicu u
zemlji, ali je mala privreda još bila slabo regulisana, i taj biznis mi je
zauvek otišao u nepovrat.
Sve je to najmanje pogadalo Martina. Dolebdeo bi smireno, kao hodajuci
"apaurin", otvarao napolitanke, sa police, pa me tek onda upitao da
li ima nekih novosti na sentimentalnoj berzi.
- Pusti ih samo, moj Džok. Alapace. Smirice se one vec...
Tako je i bilo, na neki nacin...
Žene se u tim godinama smire jedino ako ih neko smiri, pa se Lufter pobri-nuo
za Rajku, a bojim se da se i kod Sonje javio neki dobrovoljac, uglavnom, za par
meseci sve se zaboravilo i nastavilo po starom...
Moj prijatelj je dolazio, s vremena na vreme, sa novom avanturom, hvalio se i
jadao o istom trošku. Imao je taj talenat ponosnog kajanja, usavršio ga je i
terao do kraja.
Do kraja...
Dovraga...
Ko je mogao pretpostaviti da ce kraj biti negde na sredini...
"Vratio" se u politiku u prolece osamdeset i
osme.
U zao cas...
Vuklo ga je to. Lakšeg leba nema...
Poznavao sam fenomen "vlasti" jedino preko momka kojeg je izoblicio
cin desetara, ali to je dovoljno da znam o kakvom se ludilu radi.
Martin je vec bio ovisnik toga...
Da je ostao u privredi, smenili bi ga, malo vreduckali, ali bi se uljigavio kao
neki savetnik i za koju godinu bi ponovo bio direktor.
Kao politicar, morao je biti zgažen...
To je karijera koju ne prekidaš sam.
Nju ti prekidaju drugi...
Istorijski miting promovisao ga je u izdajnika zemlje. Otkrilo se da je
podrivao tekovine revolucije. Bogatio se na tud racun.
Jašio na grbaci Radnicke Klase. Izigrao ukazano mu poverenje...
Sjebali su ga dripacki, kao što ce i njih neko...
Znam kako sam se osecao zbog loših recenzija ploca, ako se te stvari mogu
uporediti. A mislim da mogu. Jer i ja sam verovao u svoje pesme isto tako kako
je Martin verovao u svoju prozu...
Trajalo je danima...
Prve stranice u štampi, tamne strane biografija, TV-tribine, pisma citalaca i
hiljadu malih mitinga, kusur od onog Velikog...
Nesreca je vrlo društvena osoba. Nikad ne dolazi sama...
Plus svega, ili pre svega, Sonjin "kucni prijatelj", covek za kog je
moj drug vec znao, bio je glavni mahac crvenim kartonima.
Možda je to bila ta kap?
Pokušavao sam da ga nadem, posle onog "parizera", ali znao sam da ce
se nešto desiti...
Ubacio sam kazetu preskacuci vesti na radiju...
Vetar je tajno pretresao Veliki Tihi Rit, tragajuci za zaostalim mirisima leta,
i kao pravi lopov, prvo je navukao gustu jesenju zavesu, preko širokog prozora
neba.
Ipak sam razmišljao o zvezdama. I o zvezdama iza zvezda...
A onda su vrata lupnula, uplašivši me, i kao odjek toga, škljocnulo je i dugme na
kasetofonu, koje na kraju trake automatski prebacuje na radio, ako je ukljucen.
A uvek je ukljucen...
"Kad odem... Kad me davo isprati glavnim sokakom,
I kad mesecina zaveje moj trag...
Nemoj tugovati...
Jer jednom, svakom, mali nemi slavuj doleti na prag..."
Ne znam da li sam tu pesmu ikad cuo na radiju, i vec sam
zaboravio koliko sam želeo da je cujem, kao i bilo koju drugu pesmu sa te
ploce, poslednje koju sam snimio.
I koju niko nije vrteo...
Danima sam okretao stanice pokušavajuci da naletim na svoj glas ali sam
nailazio samo na euforicne narodnjake i na raspevane klince koji su izdikali
kao korov, niotkuda, i uzurpirali programe, top-liste i naslovne stranice...
Odustao sam, odavno...
A onda, odjednom, iz nevezanog, u prvim minutima vetrovitog dvadeset i devetog
oktobra, osamdeset i osme...
"Kad odem... Kad u prozor staviš prvu hrizantemu,
I kad popucaju divlji kesteni...
Ne pali uzalud fenjer na tremu...
Kad me otmu magle, jedne jeseni..."
Milicijski "stojadin" došao je pred zoru. Pendreci
svrate ponekad, ali ovog puta je civil izašao iz auta.
Laza Grk, viši inspektor, i naš drugar iz gimnazije, bio je dežuran te noci.
- Znam da ste bili dobri... Mislio sam da ti bolje ja kažem...
Da...
Martin se ubio te noci, u svojoj bivšoj kancelariji...
Ispalio je metak kroz svoje prevareno srce, iz pištolja cehoslovacke
proizvodnje.
Došao je da uzme nešto, portir se cudio što ga toliko nema...
Nije cuo pucanj...
Metak je prošao kroz pleteni naslon fotelje i zaustavio se u knjizi, na polici,
iza leda...
U tamnocrvenoj knjizi, sa luksuznim, i zlatnim slovima...
"Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije"...
Da, mogao sam pretpostaviti.
Taj je bio jako važan...
- Nisam znala...
Sad znaš, Emilija...
I prestani da se rasipaš tim suzama. Dehidriraceš jednog dana...
Pokušao sam da je utešim hvaleci špagete "A la Carbonara" koje je
spremila, ali je ipak otišla pomalo setna.
Ruška je imala otvaranje izložbe te veceri, i Emi zvana Li je žurila da svojoj
kuma-keramicarki pomogne da postavi u Salonu ružne plave bradavicaste kokoške
koje je pravila.
- Znaci, dolaziš u sedam? Dodi malo ranije. Nemoj me ostaviti da opet visim
sama. Nemoj me izneveriti...
Izneverio sam je, naravno.
Magarac...
Parkirao sam malo dalje i prilazio polako, zadržavajuci se kod svakog izloga.
Video sam gužvu pred Salonom, sevao je "kamelhar", bunde su se
kostrešile, izneli su caše sa kuvanim vinom, i nadvikivali se dok se bar neko
ne nasmeje isforsiranom fazonu.
O, to nije bila samo Ruškina izložba...
Majku mu...
Da li se vidi da mi se odlepljivala desna "timberlenka"?
Ne vidi se valjda? Pa ipak je to majstor-Sveta radio...
Još malo...
Sve je vec mirisalo na podsmeh...
Da, podsmeh bi morao biti usvojen kao oficijelna maskota Grada Heroja...
O...
Jakna mi je ocaj. Kad se ovoliko oteglila? Još imam vremena da se vratim i
obucem nešto drugo?
Pa da...
A možda se i ne vratim...
Hm?
Šta cu ja tu?
Jedva poznajem Rušku...
A i sa Naduvenkom se ne gotivim...
Lija ce posle doci na pumpu. Ni ona sigurno nije znala da ce biti baš ovako...
Ma, sigurno...
Ponovo sam pogledao sve one izloge, ovog puta u obrnutom smeru.
Još uvek je sve bilo na svom mestu.
Pomislio sam da ja nisam na svom...
U horu koji mi je ostajao za ledima, zacuo sam i njen glas, ucinilo mi se...
Otkljucao sam "Srebrnu Senku", seo za volan, ali sam još jednom
razmislio pre nego što sam okrenuo kljuc.
A onda sam udario kraci rikverc.
I ubrzo mi je to ostrvo ostalo daleko za krmom...
I zvonar usamljene crkve nadomak pumpe, podignute u slavu
pobede Princa Eugena Savojskog, te noci je konacno dobio priliku da se istakne.
Božic...
Sretan ti hiljadu devetsto devedeseti rodendan, Sine Božiji. Dobro se držiš za
svoje godine...
Vetar je hvatao zalet kroz Veliki Tihi Rit. Trebace dobro dunuti za tolike
svecice...
U intervalima izmedu "ding" i "dong" cula su se i
raskokodakana zvona u daljini. Dole u Karlovcima, na kraj Majura, pod Tvrdavom,
i preko mosta, u Gradu Heroju, zvonari su se igrali Tarzana, veruci se po
konopcima kao po lijanama.
Crkve su pozdravljale praznik svog Isusa.
One crkve okrenute prema zapadu, razume se...
Ovde ih je pola-pola, otprilike...
One "druge", koje su za mnoge prve i jedine, tako svecano ce se
oglasiti tek za dve nedelje, kad Isusov jednojajcano-pravoslavni brat blizanac
bude slavio svoj rodendan.
Interesantno...
Ne verujem da u savremenoj medicini ima još slucajeva da se jedan blizanac
odlucio da istrci na teren tek cetrnaest dana posle drugog...
Svejedno...
Emilija se, uglavnom, nije pojavila...
U jedanaest sam pomislio da se koktel suviše odužio, posle pola dvanaest sam
cimao na svaki par farova, a kad se zvonjava umirila, shvatio sam da je zaista
odzvonilo.
OK, zabrljao sam, priznajem...
Uveo sam Šandora u "toplo".
Cudne mesingane frekvencije su ga primetno uznemirile, ali su dva keksa brzo
otklonila tu frustraciju. Kroz desetak minuta vec je hrkao kao pijani gusar,
izvalivši se na leda, uz radijator.
Ali ja sam bio obeshrabrujuce budan...
Prevrnuo sam fioke, da vidim nije li Boba ostavio neki strip ili casopis, ali
šanse da nešto nadem bile su samo teoretske.
Šef je svu zaostalu literaturu odvlacio kuci, kao hrcak, i sve što sam mogao da
ucinim bilo je da pojacam radio, iako mi se nikako nije dopadao najavljeni
specijalni gost-voditelj nocnog programa.
- Pred mikrofonom je Mihajlo Lazic!
Fuj.
Mika Luda...
Došao sam iz vojske za Dan Republike osamdesete...
Lovu u banci zatekao sam oskrnavljenu inflacijom...
Plocu sam zatekao na razocaravajucih sedamdeset hiljada prodatih primeraka...
Caletov stan zatekao sam sa promenjenom bravom...
- Odstupi! Opalicu te ovom sikiricom, jebeš mi mater ako necu...
Samoupravljac, koji se "bespravno" uselio, smirio se tek kad sam mu
rekao da stan ionako vracam društvu, i da sam samo došao po naše stvari koje su
sve bile nagurane u moju bivšu sobicu.
- Fala bogu... Je l' veruješ da mi ženina mama spava na poljskom krevetu u
kuhinji?
Izvinjavam se. Nisam znao da je dotle došlo...
Ljudi, šta je ovo?
Cekao sam da neko istrci vec jednom i kaže mi da se nasmešim, i da je sve to
"Skrivena kamera", ali režiser je, ocigledno, nanjušio da bi od mene
mogao imati još koristi.
A, da se vratim u vojsku, i postanem prvi aktivni desetar u Jugoslovenskoj
narodnoj armiji?
Svašta mi je padalo na pamet...
Ali nove pesme nisu...
I bez njih je bilo poziva na tezgice, ne kažem, ali sam rasterivao menadžerske
kondore koji su mi kružili nad glavom, vitlajuci gitarom koju sam, zbog alibija
oko nove ploce, po citavu noc uspavljivao u krilu.
Ponudeno životarenje od starih hitova vuklo je na liniju manjeg otpora, i ja
sam verovatno poslednja osoba koja ima pravo da govori o otporu, ali tada mi je
sve drugacije izgledalo.
Bio sam strašno razmažen...
Moj prvi ulazak u studio rezultirao je sa petsto hiljada singlova, portir u
televiziji puštao me je bez licne karte, direktor disko-kuce izlazio je sa
sastanka da me pozdravi, a novinari su podneli zahtev da im se odobri i cetvrti
stepen komparacije, jer sa postojeca tri nisu mogli dovoljno da me nahvale.
Da, parao sam nebo kao mali srebrni avion...
Zluradost me je iznenadila...
Sacekala me je, pružila se kao pista, ugledao sam je tek kad sam se spustio
ispod oblaka, ali onda vec nije bilo druge, morao sam da sletim.
Kad li sam zaslužio toliko pakosti, da mi je znati?
Nema veze. To je bio još jedan dobar razlog za fazu "još cete vi mene
moliti...", u koju sam se vec uveliko ufuravao.
Deda-Šteta je vinograd prodao jednom penzionisanom majoru "za tepsiju
ribe", ostavivši jedno šest ari oko kucice, i u teškom nastupu
sentimentalnosti, koji se poklopio sa mojim pustinjackim planovima, otkupio sam
tu zemlju nazad.
Oficir i gentleman je ionako kukao da je prevaren, i da ne može da dobije
gradevinsku dozvolu na koju ga je Deda navukao, i brzo smo se
"našli".
I tako sam povratio naš vinograd...
Nešto slicno ucinio je svojevremeno i Najveci Unuk Naših Naroda, ali za razliku
od njega, mene je to zadovoljstvo i koštalo.
Ostao sam bez kinte...
Dakle, ipak tamburu na rame, pa na put...
Povezao sam se sa nekim džeparošima i zverokradicama iz okoline Osijeka, koji
su se zbog krize u svom poslu preorijentisali na "Organizovanje
kulturno-umetnickih manifestacija".
Zlo i naopako...
Tipovi su imali starog "forda" koji je izmedu osamdeset i devedeset
na sat tresao tako da su putnicima ispadale plombe, i njime su me vozili od
sela do sela, kao dodolu...
Slucaj je hteo da mi film pukne baš u kino-dvorani.
Bilo je to u Našicama...
Patio sam se pred "prošaranom" salom, sa gitarom i matricama, a više
od mene publiku je zabavljao domar u plavom radnom mantilu, koji je svakih
petnaestak minuta dosipao gorivo u "naftaricu" koja je tutnjala na
pozornici, levo od mene.
- Dizna je otišla u vražiju mater...
E vala, i ja sam...
Nisam mogao više. Moral mi se vukao po zemlji kao sablja malog krivonogog
kozaka, batalio sam "Veliku slavonsku turneju", i vratio se u Grad
Heroj, da nastavim rad na novom materijalu, oko kog me više niko nije
požurivao.
Onda se javio Mika Luda...
Vodio je jako popularnu emisiju na radiju, i pošto sistem podmicivanja u to
vreme još nije bio usavršen, nekoliko puta godišnje organizovao je svoj
"show", u kom su uvek besplatno ucestvovali svi pripadnici elitnog
klana, a pesme su im, zauzvrat, besomucno emitovane u Mikinoj, neosporno
lucidnoj, emisiji.
- Matori! Kako stojiš sa vremenom? Radim neku zajebanciju, više za nas, pa sam
mislio da dodeš...
Ali ja nisam mislio...
U prethodnim godinama nisam izostajao sa njegovih "zajebancija", ali
ovog puta sam morao da upotrebim "jokera". Nisam bio u voznom stanju,
i pokušao sam da mu to objasnim, na šta se njegov glas naglo spustio na minus
dvadeset.
- Aha. Pa, jednu pesmu, ono tvoje drkanje, šta te košta? Nazvacu te ja opet, za
neki dan...
Nije ocekivao "korpu", i vec je izmontirao reklamu u kojoj se
pominjalo i moje ime. Kao za inat, makaze su mu se negde zaturile, i to se tako
vrtelo sve do koncerta, ciji snimak je emitovan i na televiziji.
- Pozvao sam i Džokeja, matori moji, ali gospodin se jednostavno nije pojavio.
Valjda su mu negde ponudili vecu lovu? On misli da nas je zeznuo? O, sebe je
zeznuo. To mu je bila poslednja šansa da se pojavi u pravom programu. Od sad ce
dolaziti u Beograd samo na Sajam automobila, i na fudbalske utakmice. I to na
"stajanje"...
Prasak...
Publika se talasala od smeha, zvižduka i odobravanja...
Cak se i Martinu, kod kog sam se zatekao te veceri, ukljucio anlaser u nosu.
Jedino ja nisam razumeo taj fazon...
E, jebi ga...
Bolje da sam se rodio bez onog razdeljka na dupetu nego bez smisla za humor...
Kako li tek hrcu veliki psi?
Šandor je drobio kao svežanj kljuceva ubacen u elektricni mlin za kafu. Pomerio
sam ga nogom, nekoliko puta, ali se on brzo vracao u svoj bumerang-položaj, i
nastavljao agoniju.
Neka ga...
Znao sam da ce skori Šefov dolazak oznaciti kraj azila malog kuckinog sina, i
pustio sam ga da na miru puni baterije za hladni i zamagljeni decembarski dan,
koji je vec pomalo razvodnjavao horizont iznad Velikog Tihog Rita.
I zaista...
Kašalj Šefove "škode" u Šandorovom psecem životu obavlja funkciju
budilnika. Na štektavu pojavu "Pi-Pi-Esa", protegao se svom svojom
simbolicnom dužinom, zaverenicki mi mahnuo repom, i nonšalantno skliznuo kroz
vrata.
Sledeceg trenutka Drug Golub je sleteo na prag, rumen kao Sremica, sa doruckom
koji mu se bukvalno pušio u ruci.
- Caušeski je gotov...
Caušeski? Šef je uporno makedonizirao prijateljskog diktatora.
Znao je da neki od istocnih suseda imaju tesne veze sa našom najjužnijom
republikom, i to što je brkao Rumune i Bugare bila je sitnica u odnosu na
ostale bisere u njegovom geografskom nizu.
- Odstreljen je. Javili su. I on i njegova žena...
Odstreljen? Tako to ide. Sam je otvorio sezonu lova...
Lapsus mog pretpostavljenog još više je posurovio termin i cin streljanja, ali
ništa što je dolazilo iz Rumunije tih dana više nas nije moglo šokirati.
Sve se tamo dogodilo prebrzo, verovatno baš zato što se dogadalo presporo...
Horor.
Noc straha u Ulici Marksa i Engelsa...
Zastave sa rupom na mestu socijalistickih simbola. Rafali. Gomile
obezglavljenih tela povezanih žicom. Rulja. Mucne, preteške scene ocaja, haosa
i linca. Mrtvi svrgnuti starac poluotvorenih usta i prevrnutih ociju...
Strašnije od strašnijeg...
I najstrašnije...
To što je to tu...
Na sto kilometara od nas...
Na sto kilometara od raskrinkanih breza, od dve vrane zaustavljene nad zimskom
grafikom Rita, i od Bobine "bube" koja se upravo zaustavila pred
pumpom.
Na sto kilometara od uvredenog nosica Emilije Kovacev, ljutito zabijenog u
svileni upijac jastuka, negde tamo...
- Samo da ne bude tako i kod nas, moj Šefe...
Otresito je odmahnuo glavom, uspravivši se kao na komandu "Mirno!"...
- A ne. To kod nas ne može da se desi. Nikad. Mi srbi smo drugi narod...
To je bio sjajan šlagvort za Bobu Drota koji je u meduvremenu stigao do vrata,
noseci "marlboro" kesu koja je još mirisala na "free shop".
- Sramota jedna. Kakav drugi narod? Mi srbi smo uvek bili prvi narod, druže
Golube...
Protekle godine to im je bila vecita tema...
Šef se pokazao kao cudo od deteta. Postao je Srbin u pedeset i šestoj godini.
Otkrio je svetog Savu, nabavio mali pravoslavni kalendar, a auto mu je licio na
pokretnu prodavnicu Crkvene opštine, kad se letos vratio sa Gazi-Mestana, sa
proslave godišnjice Kosovskog boja.
Boba je imao svoju verziju istorijske bitke, i znao sam da ce se Golubar toga
setiti.
- Ti cuti, izrode. Ti, koji si rekao da samo mi možemo da slavimo poraz? Mi?
Narod koji nikad nije trpeo tudinsku vlast...
Bob mi je namignuo.
Pa da. Cim smo popušili na Kosovu, digli smo Prvi srpski ustanak. Cim smo se
malo sabrali. Kroz cetristo petnaest godina. Nego šta. S nama nema šale...
Pod Šefovim šeširicem zašištao je ekspres-lonac, i video sam da to nece na
dobro izaci. Uplašio sam da ce ponovo poceti da se lože oko Cerske bitke, oko
Sedmog jula koji se slavi zbog toga što je Srbin ubio Srbina, i oko nameštaljke
Aleksandru Rankovicu, pa sam uklizio medu njih, kao bokserski sudija.
- Mani sad, Bobo... Šefe... Juce smo se dogovorili da Boba dode kad smo nas
dvojica tu... Da popijemo jednu u ovom sastavu... Možda se dugo necemo sresti
ovako, svi odjednom...
Lokomotiva je ispustila paru. Zavalio se u stolicu, i mislim da ga je iskreno
rastužilo to što sam nagovestio.
- E pa... Niste morali baš istog dana da ostavite posao... Ali, kad je vec tako
ispalo, šta da radimo...
Da, Boba je stvarno dao otkaz i juce je odradio svoju poslednju smenu.
Rekao sam da mu je otac svojevremeno smenjen, ali su prošle jeseni i oni koji
su ga smenili omlaceni kao oraji. Tata Drot je posthumno rehabilitovan, i
junior je zacudujuce lako došao do svih papira za dugo sanjanu
"Eksport-import" firmicu.
- Poslace mi neke žutokljunce, oni iz personalnog. Moracu da ih ucim sve
ispocetka...
Uh, muke žive...
Boba je prevrnuo ocima, otvarajuci "martel", a i ja sam morao da
gricnem usnu da se ne bih nasmejao, ali smo se pogledom dogovorili da
Rukovodioca više ne stavljamo u mašinu.
- A ti bi da trguješ, Bobane? Da se obogatiš? Slušaj ti mene šta ja tebi kažem.
Ne znaš ti koliko tu ima da se racuna. Još ceš se ti vratiti ovamo...
Šef je "trgovinu" zamišljao kao "ducan", i nasmešio se
zamislivši Bobu, sa olovkom za uhom, kako tegli džakove šecera i ogromne tegle
sa kiselim paprikama.
Onda se okrenuo meni.
- A i ti mi se vracaš tek u februaru. Ima da izludim sa ovim novima...
Ne, Šefe. Ne vracam se ni ja...
Izgledao je kao razredni starešina koji ispraca najbolju generaciju svojih
daka. Nisam imao srca da mu kažem.
Boba je to shvatio, odobravajuci kimnuo i visoko podigao cašu.
- Živeli, Šefe. Da ste mi živi i zdravi. I da "Partizan" bude prvak,
ove godine...
Sacekao je da Golub povuce gutljaj, pa je tek onda dovršio recenicu.
- U hokeju na travi...
D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, zacuvši kljuc u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se
dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije
uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veca od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako
loš sistem.
Jedino ih treba cekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom kazaljka je potonula
do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi na lice. Zar
je moguce da sam baš toliki idiot?
U hodniku nije bilo nikog...
Neko je ocigledno zvonio odozdo, i strcao sam, pazeci da to ipak ne bude rekord
stepeništa...
- Majstore, iskipov'o sam ono...
Kamiondžija, koji je mahao racunom sa mojim imenom, nosio je trodnevnu bradu i
impregniranu jagnjecu bundu, ali je jagnje izgleda upalo u blato pre nego što
su ga oderali.
Video je da nemam veze.
- Ma, pesak, onaj, što me gledaš? Pet kubika. Iskipov'o sam u ono okruglo,
betonsko, u dvorištu, ono gde se igraju deca. Gospojica je rekla da tebi
ostavim racun...
Gospojica?
Nisam smeo više ništa da ga pitam, jer mi je koncentracija alkohola u njegovom
dahu dobro oprljila trepavice i vec pocela da me malo "hvata".
- Drži ovo...
Tutnuvši mi papir u šaku, odgegao je hodnikom, i ja sam se zbunjeno popeo do
medusprata, i kroz razbijeno staklo svetlarnika provirio ka zajednickom
dvorištu naše i još nekoliko okolnih zgrada.
Hm?
Pešcarnik iz kojeg su "veliki" odavno razvukli pesak, malterišuci po
svojim stanovima, zaista je bio prepunjen mokrim, zagasitim peskom, i klinci su
se, kao hijene, vec vrtuckali oko te kupe, vrebajuci priliku da napadnu.
Gospojica?
Racun je bio urnisan, zgužvan i precepljen grubom šoferskom rucerdom, ali je
poruka za mene ipak bila citljiva.
I jasna...
"Sretna nova, stari noju...
Eto, sad ceš imati gde da zabijaš glavu.
Ruška nije bila u Salonu...
Tip sa pogacica-dioptrijom nekako me je napipao i objasnio da je autor odsutan,
ali da on zna sve o eksponatima i njihovim cenama, i da prodaja ionako ide
preko galerije.
Zamolio sam ga da mi rezerviše jednog odvratnog krastavog zelenog petla, i
maznuo katalog sa staklenog stolica.
Dovraga, nije bilo broja telefona, jedino adresa ateljea umetnice, i to u
prigradskom naselju, kako se elegantno nazivaju sela na obodu Grada Heroja.
Nisam imao izbora...
Srecom, atelje je u okviru Ruškinog novog doma.
Au, svaka cast, Naduvenko...
Majstor je imao kucu koja se ne bi obrukala ni na rivijeri, ali je
"antre" bio zakrcen obucom i blatnjavim cipelama sa ugaženim lubom,
koje su glumile papuce nekog stanara njihove kuce.
Licno mi je otvorio.
- O! Otkud ti? Udi, nemoj se izuvati, to keva...
Pošutirao je cipele u stranu, iako nisam pokazao nameru da koraknem.
- Ajde, znam koga tražiš... Ovaj, sad ce Ruška... Udi, imam nešto super,
"domace"...
Nije bio trenutak da mu objašnjavam da mi je strano sve što je njemu domace, i
na srecu se njegova friška mlada spustila niz stepenice i prekinula to
preganjanje.
Nisam morao ništa da je pitam, ali sam morao da sacekam da se Naduvenko izgubi
u pravcu koji mu je gazdarica odredila pogledom.
- Povredio si je sinoc. Bila je sigurna da ceš doci. Otplakala je citavu noc...
Super. Ne to što je plakala, naravno, nego što sam bar otkrio da je spavala
tu...
- Znam, Ruška, magarac sam. Odvojio sam na stranu ostatak života da to
popravim, ali prvo moram nju da ubedim. Ne znaš gde je?
Odmahnula je glavom.
- Ne znam, stvarno...
Ne bi me ona slagala...
Znao sam da Rule navija za nas.
- Neka, naci cu ja vec nju. Nema te Subotice na svetu u kojoj ce ovog puta moci
da se sakrije...
Nasmešila se.
- Ali... nemoj opet odustati...
Uzvratio sam joj kez.
- Necu, ne brini. Ne mogu. Juce sam u cast tvoje izložbe ispucao poslednje
odustajanje koje sam imao na lageru...
Okrenula me je kad sam vec otvorio vrata automobila.
- Voliš ti nju...
Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho.
- Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko
pomene...
Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo
otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in
flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila,
koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava
rosa na malenom zvoncicu durdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je
snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže
stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leda, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da
spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...
Pricala je o ljudima sa otvaranja izložbe, ali su pauze,
sve duže i duže, uskoro potpuno nadvladale reci...
Zaspala je kao brodolomnik, opružena preko kreveta, lica zagnjurenog u
posteljinu, pokrio sam je pažljivo, i zavukao glavu u plišanu lagunu njenog
struka.
To mi se ucinilo bolje rešenje od onog mokrog peska u dvorištu.
Sumrak je utanjio senke i smanjio svetlo sasvim polagano, kao strpljivi i
staromodni pozorišni elektricar.
Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...
Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obicno...
Vetar je satima stepovao po roletnama.
Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?
- Zakasniceš...
Uzmuvala se kao mali odlikaš koji je prespavao pretcas, i nije mogla da nade
prekidac lampe, u mraku...
Potražio sam je rukom, ne otvarajuci oci.
- Nocas ne idem na pumpu. Ni sutra. Možda nikad više...
Tog momenta je konacno ubola prekidac i veselo smo zackiljili jedno na drugo.
Obradovalo me je to što je to nju obradovalo, i cvrsto sam je privukao sebi.
- Ušao sam u neki posao sa Gagom Plišanim. Covek me ne pušta da zardam na
miru...
Ne znam zašto je šaputala...
- Primetila sam da opet sviraš...
Ne opet. Još uvek...
- Nisam ni prestajao, Mala Li. Drugi, ocigledno, mogu bez mojih pesama, ali ja
nikad nisam mogao bez njih...
Izgleda da sam ja to svoja najvernija publika...
Dao sam sve od sebe da ta recenica ne zazvuci gorko, ali Emi se ipak zamislila.
- I... Misliš da ne bi moglo...
Znao sam šta želi da me pita i prekinuo sam je odrecnim odmahivanjem.
Na to pitanje mogao bih odgovoriti na osam kucanih strana, ali se svi izgovori
i opravdanja sasvim lako mogu svesti na prostu, najofucaniju negaciju.
- Ne...
Pogledala me je bojažljivo, uplašila se da možda nije trebala pomeriti taj
kamen, i požurio sam da je smirim...
- Cudno je to brdo. Nikad se ne možeš uspentrati onom stranom kojom se jednom
skotrljaš. Odnese te, kao velika voda, i odjednom shvatiš da te ceka samo
Uzvodno, i da ti se nakacio hiljadu i jedan šlep, i da ne možeš da povuceš...
Znala je tu pesmu...
"Otkaci šlepove...
Nanišani jutro i pusti tu ladu da klizi..."
Eh...
Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...
Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj verziji Emilije Kovacev...
"Spusti svetla... Oduzmi gas...
Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..."
Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I
polako nasuci brod na te plišane sprudove...
Dovraga...
Nikad mi nece poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam
je sreo...
Pogodila je o cemu sam razmišljao...
Još jedna slucajnost?
- Kako je ženi kojoj neko napiše ovakvu pesmu?
Ne znam to, mala...
Znam kako je coveku koji napiše takvu pesmu, ali to cesto nema nikakve veze...
Pogledala me je pravo u oci.
- Imamo li nas dve nešto zajednicko?
Diletantski sam nabrao celo, i bilo joj je jasno da foliram.
- Znaš ti... Ona i ja...
Ne, curo, nadam se da nemate ništa zajednicko Veverica i ti...
Cekala je, strpljivo...
- Pa... Možda... Obe ste uvek u deminutivu... Inace ne... Niste slicne...
Ostavio sam je zamišljenu, znao sam da ce brzo rešiti tu zagonetku, i zaista,
vec kroz nekoliko trenutaka mi je provirila preko ramena, u kupatilu.
Sasvim zadovoljno...
Dotakao sam njen lik u ogledalu.
- Sama si kriva. Zar je ovo nos? Nije. Nego nosic. Šta ja mogu što ti imaš
prstice umesto prstiju, te lepe okice, i vratic, i...
Ne, ipak nisam rekao i "te sisice"...
Za taj deminutiv bih sigurno pazario hladnu vodu u lice...
Grad Heroj je mala varoš. Svi se znaju. Pravo je cudo
kako sam Vevericu sreo samo nekoliko puta.
Pazili smo na to oboje, verovatno...
Ali, jedno vreme bio sam maneken farmaceutskih proizvoda, a ona je radila u
Centralnoj apoteci, i do toga je jednostavno moralo doci.
Jurio sam neki lek kog nije bilo, apotekarka je otišla iza, "da pita koleginicu",
i Koleginica se pojavila kad je procitala moje ime na receptu.
I malo smo razgovarali...
Bilo je neko prolece, koje nije išlo uz jesen koju je izabrala za svoj nacin
života, zaboravila je da se smeje glasno, i ludak koji ju je voleo odlicno se uklopio
uz cudne, uznemirene pupoljke u njenoj glavi.
Cula je da radim na pumpi, da se puno kartam, da ne sviram više, i da se nisam
oženio.
Ali cula je i da sam još uvek "pravi vrag".
- Pricali su mi neki mali vrapci.
Ajde? Ptice, pa govore?
Taj "vrapcic" je bila njena dobra drugarica, oko koje sam se i
uzvrpoljio samo zbog toga da bi njoj pricala, ali pravio sam se da nemam pojma
o cemu se radi.
Osmesi su otkrivali nagoveštene bore oko usana i u uglovima ociju.
Ona njena slika u mojoj glavi je, izgleda, bolje retuširana...
Nagovarala me je da završim fakultet, objasnio sam joj da za par godina
istorija koju sam studirao ionako nece važiti, rekla mi je da Goran jezivo
zaraduje, da se Martin, verovatno, razvodi, raspitivala se imam li ja
"neku ozbiljnu", ali svoj medaljon nije otvarala.
Prica se da vuk dlaku menja, ali cud ne.
Ni veverice nisu bolje...
Auto mi je bio u "out"-u, cekao sam jedan mali termostat danima.
Ponudila se da me odveze na pumpu.
- Puna mi je glava kemikalija...
To sam video.
Ali radilo se o drugoj hemiji, a ne o toj na koju se vadila...
Zaustavila je "eskort" u senci breza i ugasila motor, dajuci mi znak
da baš ne moram da istrcim. Poznao sam onaj nemir oko njenih nozdrva, ali...
Ali ne...
Nije bilo teorije da je poljubim...
Zamislio sam kako se sprema da opere Doktorov tanjir od rucka, gurajuci
viljuškom, u kantu za smece, ostatke graška, koricu i oglodanu kost krmenadle.
I škljocnuo sam bravom...
Videla je da joj izmicem.
- Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu...
Klimnuo sam glavom.
- Znam, lutko. Jer si ti najgora koja se desila u mom. To obicno ide u paru...
Nije navikla da budem grub prema njoj.
Nisam ni ja, što je najgore...
- Mišo... Ne budi takav... Hocu da mi napraviš sina... Isto tako šašavog kao
ti.
Bio sam u senci, na srecu, i nije videla koliko me je to pomerilo.
Nekako sam se izvukao, i glas mi je zazvucao onako kako sam to zaželeo.
- Okasnili smo, Veverice. Bojim se da bih ti sad napravio unuka, stara moja...
Izašao sam polako, ne zatvarajuci odmah vrata, ali se ona nagnula preko desnog
sedišta i tresnula ih tako nežno da je otpao privezak sa retrovizora, ucinilo
mi se...
- Pederu jedan...
Uspeo sam da lupnem prstima po krovu, pre nego što je krenula.
- Ako, sreco... Nisi ni ti loša...
I više je nikad nisam video.
Osim ono kad prošeta oblacima iznad Velikog Tihog Rita, ako se i to važi...
- Za mene?
Za tebe...
Emilija se zaljubila u taj satic...
Da ne bude zabune oko Nove godine i Božica, rekao sam da je to zbog našeg malog
jubileja.
- Popodne sam te sanjao stoti put. Evo, tu udaram recke, ako ne veruješ...
Boba nije omanuo. To je zaista bila posebna stvarcica.
- Šta to znaci? Da treba da cekam? Da je kasno za nešto. Da je zadnji cas?
Ne komplikuj, majmune mali...
- Precenjuješ me, Emi-Li. Sat je nešto na šta se cesto baca pogled. Mislio sam,
možda me se i setiš, neki put...
Pogledala je u sat pa u mene, naizmenicno, nekoliko puta.
- Pazi stvarno. Vec deluje...
Zauzvrat, odlucila je da napravi gulaš sa vinom i kimom, šuškala je po policama
i frižideru i svaki cas tražila luk i druge špecije na terasi.
- Brrrr... Pocela je ledena kiša... A vetar je grozan... Danas ce miš i macka
spavati zajedno...
Majku mu...
Pogledao sam kroz prozor.
Miš i macka, znaci...
Pumpa je delovala sablasno.
Vetar je lupao u sve metalno što mu se našlo pri ruci, kao pobunjeni robijaši,
zaljuljane lampe organizovale su lakši košmar senki, a hor izgubljenih duša
održavao je redovnu ponocnu probu u Velikom Tihom Ritu.
Jebo te miš...
Kako sam ja to smeo da nocima budem sam na ovom mestu?
Sve je vuklo na zonu sumraka...
Prišavši bliže, bio sam siguran da cu na kraju videti sebe kako sedim unutra, i
vec sam odredio maršrutu kojom cu izbezumljeno trcati do kuce.
Uf, za dlaku...
Ipak je to bio neki drugi tip. Nisam ga poznavao...
Nije ni on mene, i zaledio se kad sam provirio kroz staklo, pogledao iza tezge,
prema radijatoru, i, ne ulazeci, nestao u mraku.
Hm...
Kao što sam i mislio...
Cucnuo sam kod bankine, fokusirao zenice, ali mrak nije imao razumevanja za moj
pogled.
Pumpaš je izašao, u meduvremenu.
- ...šta treba, prijatelju?
Pomolio se kroz vrata, dobrih desetak metara iza mojih leda, ali se ipak trgao
kad sam se okrenuo, kao da sam mu se uneo u lice.
Svirnuo sam u prste...
Smrznuta njuškica i dva poznata dugmeta, provirili su ispod camca.
Nasmešio sam se.
- Sve je u redu, kolega... Samo sam došao po svog psa...
KRAJ
|