|
Poglavlje 11
O, kako su romanticne bile socijalisticke jeseni. Lepo se
naježim kad se setim...
Ljudi su caskali uz svece i tihu muziku sa tranzistora, deca su ucila pri
svetlosti petrolejki, kao najveci umovi naših naroda, a loši muževi vracali su
se svojim ženama, ekološki najzdravijim izvorima toplotne energije.
Idila? Idila je stresna situacija u odnosu na pomenutu sliku.
Ne znam šta se dešava sa elektroprivredom ove godine? Nigde još nisu najavili
restrikcije i iskljucenja.
Ma, izgleda da je sa strujom oduvek sve i bilo u redu.
To je naš humani sistem izmišljao nestašice, i gasio nam svetlo po osam casova
dnevno, da se ljudi ne bi suviše otudili.
Citao sam da je u New Yorku jednom nestalo struje na pet sekundi, i
grado-nacelnik je morao dati ostavku. E, moji Ameri. Dušu vi nemate...
Skupljali smo se pod sijalicama kao leptirice. Zbližavali smo se sa ljudima iz
drugih "grupa", uvaljivali se nekom na TV film ili utakmicu, ali smo
bili spremni i na to da sa drugim iskljucenicima podelimo svoje sledovanje
svetla.
Iskljucenja su nas naucila da ne budemo iskljucivi u druženju sa ljudima.
"Nikad ne znaš ko ce zasijati kad ti ostaneš u mraku..."
Biblija?
Ne. Restrikcija...
Bila su to divna vremena...
No, ove godine nema iskljucenja...
Ali, ima sveca?
Interesantno...
Polazeci na pumpu uzeo sam jabuku iz korpe na terasi i, po obicaju,
nepri-stojno zavirio u prozore preko puta. Vecina je tinjala u istom
plavicastom taktu, ali u stanu na trecem spratu televizor je bio ugašen.
Sve ostalo je bilo upaljeno, i mada se nije radilo ni o kakvoj raskoši u odnosu
na okolnu pomrcinu bila je to sasvim prijatna promena. Za stolom se stislo
toliko gostiju da sam pomislio da se tu snima talijanski film, ali onda sam
video veliku svecu nasred trpeze. Da, i rastužio se...
Svako ko pomisli da sveca pod punim svetlom nema veze sa romantikom, vara se.
Ima veze. To je slavska sveca. Svecarska...
Setio sam se mog pokojnog Deda-Štete i njegovog ofucanog zimskog kaputa
"riblja kost", pod kojim je sakrivao dugu žutu svecu umotanu u
novinsku hartiju, i krišom je nosio u Sabornu crkvu na dan Svetog Jovana.
- Pssst! Da ne naškodimo tvom ocu...
Deda je znao da Cale ima patronažnog udbaša za vratom, i oprezno se okretao
vodeci me za ruku kroz krivu Pašicevu ulicu, koju sam od njega, eto, i ja
naucio da zovem predratnim imenom.
E, Dešo moj, da ti je ovo videti. Bog je rehabilitovan u našim krajevima.
U zadnji cas...
Dobrodošao i bolje nas našao, Gospode...
Nema ljutnje. Seti se onih deset zapovedi, nisam ih ja izmislio...
Šta je bilo, bilo je. I prošlo...
Pa, izvini molim te, nismo mi krivi što si od vlasti zvanicno proglašen
nestalom osobom.
Nadoknadicemo...
Pitanje je trenutka kad ce delegati predložiti da neku ulicu nazovemo tvojim
imenom. Ili spomenik? Može i to. Ima sad ovih monumenata predvidenih za
rušenje, lako cemo neki suziti i skratiti po tvojoj meri.
Jeste, zvuci blesavo, ali spomenici koje smo dizali od rata naovamo, i tebi bi
bili komotni.
Ako mene pitaš, najpametnije bi bilo da ostaneš iznad situacije. Lepši je
pogled. Iz našeg tupog ugla, planeta ovih dana izgleda prilicno zapušteno.
Njiva ti se malo zaparložila, ali nije moje da se mešam. Ti, valjda, znaš šta
radiš...
Uglavnom, ovde sve više vlada ubedenje da si najpogodnija moguca licnost.
Preuzmi kontrolu, Gospode. Slobodno, niko se nece uvrediti. Ovi dole jedva
cekaju.
I, ubrzaj, majstore. Naloži. Nagazi malo na tu svoju centrifugu.
Ratosiljaj nas vec jednom ove hiljadu devetsto osamdeset i devete.
Nije ti baš neka...
Bilo kako bilo, vreme uporno prolazi, ali od njega se
tako nešto moglo i ocekivati. I do sad je uvek prolazilo.
Za koji dan Šef ce teatralno otkinuti stranicu, i svecano otkriti i poslednji
par velikih sisa na kalendaru fabrike piva i bezalkoholnih pica.
Iscurio je i novembar. U, bio je žestok...
U školi su nas ucili da se oktobarska revolucija odigrala u novembru, i još tad
smo morali posumljati u sve to. Oktobar u novembru? Jebo te miš, i mi smo
verovali tim momcima?
- Deco, ove nedelje ponedeljak pada u subotu...
Nije ni cudo što se u katalogu generacija vodimo kao promašen model.
Konstruktori su nas suviše prišrafili. Kako smo podizali glave, tako nas je
nešto stezalo oko jaja. Pa ti biraj...
S godinama covek olabavi. Samokastriranje prestane da funkcioniše, ali onda se
više niko i ne seti da podiže glavu. Možda je tako i bolje. Zamisli da žapca,
koji je citav život zverao odozdo, provozaš jedan krug u helikopteru?
Lepo ne bi znao šta da misli...
Ali Madari su ipak podigli cuture. Prvi. Svaka im cast...
Ne znam kako im je to palo na pamet. Poslednji put kad su došli na tu ideju,
pedeset i šeste, videli su nad sobom samo celicne gusenice.
Brrrr, te sezone su tenkovi leteli nisko...
Mislim da je presudilo to što se nad Madarskom krajem ovog leta naglo
razvedrilo. U zemlji Sovjeta, odakle su im dotle uredno slali oblake, došlo je
do nekog zastoja.
U Kremlju, u kancelariji sa najvecim pisacim stolom, pojavio se cudan svat.
Covek koji je imao fleku na glavi, a ne u glavi, kao njegovi prethodnici.
Taj cova je stopirao oblake...
Madari su, dakle, provirili. Proturili su šešir na štapu, ali ništa mu se nije
desilo. O-o...
Sloboda ili "Skrivena kamera"?
Sloboda...
Brzo su uveli neke novine u saobracaju, i put u socijalizam proglasili
dvosmernom ulicom. Rucna...
Škrrrrrrrrrrrrrrrrrrip!
Hej, to ja zovem polukružno okretanje.
Evropa je obicna selendra. Vid'le to i komšije, lažni Cehoslovaci, a u stvari
prikriveni Cesi i Slovaci, pa i oni, brže-bolje, namontirali prstice u
pobednicko slovo "V".
Slovo "V" latinicom. Za cirilicu bi ipak trebalo malo više vežbe...
Lanci se skidaju lancanom reakcijom...
Groznica je protresla i DR Nemce, lupila ih o Berlinski zid, pa šibnula
povratne vibracije cak na drugi cošak kaznionice.
Rumunija i Bugarska? Da vas vidim. Ko ce pre?
Dajem sto maraka na Rumune. Bugari su još u ratovima ufurali u imidž da se
poslednji odlucuju.
Zakuvalo se...
Novembar koji je prošao pamtice se prvenstveno po tome što je došao. Lepo kaže
ona friška istocnoevropska poslovica: Svakom jednom dode i Crni Novembar.
Bez panike...
Crni Novembar važi samo za one koji su imali Crveni Oktobar. Za sve ostale, to
je jedan definitivno plav mesec.
A mi?
Šta "mi"? Koji "mi"? Kod nas je ovih dana toliko
"nas", da više ne znam koji "mi" smo mi. Ne pitajte mene.
Nemam ja ništa sa "nama"...
Da, fajront je i u našem bircuzu...
Kad je onomad Najveci Lovac Naših Naroda otišao u vecna lovišta, najviše smo se
plašili da ce nam se istog dana raspasti domovina. Kao, svi su samo na to
cekali. Svi ce nas podmuklo napasti sa svih strana. Samo im još mi trebamo...
Nedelju dana to nam je bila prva briga. Probudiš se, pa trk na prozor. Da se
nismo nocas raspali? Nismo još, super...
Krojaci sveta znali su ono što mi nismo. Deset godina je mikron na lenjiru
istorije.
Jednostavno su nas pustili da se razdrockamo kao trula bundeva zaboravljena
negde nakraj bašte.
Sami od sebe...
- Nešto ti nema ridokose ovih dana?
Pogledao sam Bobu Drota koji me je to pitao, ali on mene nije gledao. Bio je
zaklonjen metalnim vratima ormana, i nisam mogao da mu klimnem glavom, što bi
mi više odgovaralo.
Morao sam da mu odgovorim sasvim glasno.
- Nema je. Ne znam šta se dogada. Možda je na vojnoj vežbi...
Da, prošlo je osam dana od one noci koju je Emilija Kovacev provela na mom
kaucu. Osam puta sam odglavljivao prst iz rupe na poštanskom sanducetu, osam
puta sam pokušao, cak i batinama, da iznudim od telefonske
"sekretarice" pravu poruku. Uzalud. Gospodica je nestala. Kao da joj
je Agata Kristi dala male instrukcije...
Boba je provirio iza vrata, istisnuo malo gela na dlan, i utrljao ga u kosu
iznad ušiju.
- Vidim ja da si u nekoj frci...
Odlazeci iz smene, uvek me je podsecao na onu pricu o kraljevicu i prosjaku, s
tim što je u njegovoj adaptaciji tog komada isti glumac igrao oba naslovna
lika.
Okacio je u orman bednu pumpašku uniformu i uvukao se u pilotsku jaknu od tamne
kože, za kojom bi se okretali i po menzama vazduhoplovnih baza u dalekoj zemlji
amerskoj. Boja marame pratila je nijansu kragne pulovera, koja je kompjuterskom
metodom bila uklopljena sa šarom na džepovima farmerki, skracenih tacno do
ivica plitkih cizama sa prevrnutim prljavo-belim krznom.
Donedavno je nosio pretežno "kaubojke", i Šef je, pre neki dan,
pokušao da mu spusti kako su mu cizme sve plice i plice, ali je odmah dobio po
tamburi.
- Ako, Šefe. Taman da u svaku stane po jedna vaša platica...
Golub je prezrivo mahnuo rukom. On je, kao iskusni dak pešak, imao odreden stav
prema tankim donovima, i kako naidu hladni meseci, navlacio je
"krinke" i poljske gojzerice, a pomenute platice uglavnom je
investirao u krda svinja umorenih nasilnom smrcu, koje je besomucno trpao u
zamrzivac.
Ratno dete...
Bobu je, dakle, interesovala koža, a Šefa meso. U prvobitnoj zajednici oni bi
se lako dogovorili oko podele plena, ali u našoj radnoj zajednici sve teže su
uspevali da se dogovore.
To je Drot i pokušao da mi kaže.
- Palim odavde, stari. Sad ozbiljno. Tiltovao sam i od Golubarnika i od gumenih
rukavica i od svega. Žuba ce mi sve srediti oko otkaza...
Žuba je bio njegov brat po gluvarenju, advokat koji je od svog oca nasledio
kancelariju i klijente. I talenat, nema tu šta...
- Žuba ce mi izboksovati dvadeset cetiri licna dohotka. Klasika, onda cetiri
godine nemam prava na biro, ali na biro više ne bih išao pa sve da tamo izdaju
grcke vize. I otvaram komision. Svaki levak danas ima komision, a secaš se kad
sam ja tebi to sve crtao?
Tacno. To mu je bila opsesija mnogo pre nego što se "privatno"
vratilo u modu.
- A mogao bi i ti...
I ja? Ja sam se pokazao kao trgovac. Propao bih i da otvorim izvor u pustinji.
Boba nervcik je poskocio kad sam ga zbunjeno pogledao.
- Šta me tako gledaš, jebo te? Imaš odradenih dana da uzmeš godišnji do
penzije. Taman te je onaj Crvendac othipnotisao, otkini se. Ovde više leba
nema. Šta si ti, Faraon? Hoceš da te sahrane zajedno sa pumpom?
Onaj crvendac...
Osecao sam niz promena koje mi je E. Milija donela, ali nisam mislio da se to
vidi golim okom.
- Znaš šta, Bobo? Ti se zajebavaš, ali to uopšte nije loša ideja...
Hteo sam malo da ga isprovociram, da bih dobio na vremenu. Znao sam da je
dinamit kad se ovako zapali. Nego šta je...
- Ja se zajebavam? Ti nisi normalan. Zajebavam se... Vidi ga... Ti se
zajebavaš, frajeru jedan. Ja ti najozbiljnije govorim. Pa otkad te nagovaram,
buzdo, konju vodeni, kad sam još provalio onaj lokal iza pošte...
Nasmešio sam se. Trudio sam se da što duže izdržim, ali verovatno mi je faca
otkazala, cim je prestao da se puši...
- Pališ me. Neka, neka... Ali ja ti i dalje tvrdim da je to ono pravo. Lova
kuka za nama, cvili po trezorima: Bobo, Džokej, ne dajte me ovim seljošima...
Spicite me na fine stvari...
Lupio sam mu "secku" po mišici.
- Znam da misliš ozbiljno i hvala ti, Bob. Samo, slab sam ja Jevrej. Nisam
talican. Pukli bi kao papirna kesa...
Tu nije mogao protivreciti. Uozbiljio se i napravio tešiteljsku grimasu zvanu
"što-jest-jest".
- Nešto ce se naci. Sve je bolje od ovih creva. Šta kaže Crvena? Nemoguce da
ona ljubi što radiš ovde?
Imponovalo mi je što njemu, koji je od pocetka pratio Lijinu i moju varijantu,
to ne samo da izgleda kao veza, nego, štaviše, kao veza u kojoj se spominje i
takozvana buducnost.
Zato sam slagao nešto što bi se na sudu moglo proturiti i kao istina.
- Ovaj, nismo još razgovarali o tome...
Okrenuo se, vec na vratima.
Pa razgovarajte. I videceš šta ce ti ona reci...
Mahnuo je preko glave ne okrecuci se, promrmljao sam pozdrav i udubio se u
obracune koje je ostavio, ali me je prekinuo kuckajuci kljucem o izlog. Cinio
je pokrete kao sudija, kad oznacava kraj utakmice, i pokazivao na tragove
selotejpa na staklu.
Nema? Šta nema? Cega nema?
Opa? Nema više onog postera...
Znao sam da ce ga Šef jednom skinuti, ali sam bio siguran da se to nece desiti
pre proleca.
Rekoh ja da je ovo Crni Novembar...
Prošle godine pojavio se na tupom politickom vrhu covek
sa konduktersko plavim odelom, frizurom kakvu su nosili švedski reprezentativci
na prvenstvu sveta pedeset i osme, i sa besnim pogledom koji je, priznajem,
asocirao na odlucnost, mada bi tu Frojd verovatno otkrio i neke druge primese.
- Pogledaj ga, molim te. Taj zna šta hoce...
Šef je, kao tipican predstavnik širokih narodnih masa, još od rastanka sa
Najvecim Fotomodelom Naših Naroda, osecao neodoljivu potrebu za sledecim vodom
i idolom, i pojava novog lika u staroj prici donekle je utolila podanicki nagon
mog pretpostavljenog.
Tih dana novine su udarnicki objavljivale postere novog lidera, kamiondžije,
busadžije i taksisti odmah su poisticali te slike po svojim šoferšajbnama, pa
je i revnosni Golub ponosno okacio veliki portret na izlog naše pumpe.
- Jesi ga cuo kako govori? Sve iz glave. To je ono što nam odavno treba.
Celicna ruka...
Dokle taj celik? Sad bi vec morali preci na savremenije tehnologije. Od celika
se nismo ovajdili. Imali smo vec junake sa celicnim detaljima: Celicna volja.
Celicni pogled. Celicne cevi. Celicne rešetke...
- Ma Šefe, koga interesuje politika? Politikom se bave oni koji više ne mogu da
prcaju, a još nisu naucili da igraju šah...
Bobina definicija bila je odlicna, ali je revoltirala rezervnog mitraljesca
Goluba.
- Šiziko jedna. Još si ti zelen. Nemaš sluha za trenutak u kome živimo...
Da, bilo je to vreme velikih promena na isto. Vreme istorijskih mitinga. Nije
bilo dana bez mitinga. Radnog dana, dabome...
Miting istine. Miting podrške. Miting solidarnosti. Miting bežanja sa posla...
- Dobro vece dragi gledaoci. Sto hiljada u Kragujevcu. Dvesto Hiljada u Nišu.
Milion u Beogradu...
Nekad sam, samo pogledavši halu, nepogrešivo pogadao broj gledalaca. U
stotku...
Eh, ostario sam. Moja procena broja ucesnika istorijskih mitinga razilazila se
od televizijske za od osamdesetak do tristo i pedesetak hiljada.
Dobro da nisam rekao glasno. Uh, al' bih se obrukao...
Povod za sve bilo je Kosovo. Zlo je tamo. Nakotili se došljaci iz susednog
mraka, iz zemlje bez istorije, bez ptica, bez slikara, balerina,
violoncelista...
I to je nesretan narod, ne kažem, ali nismo im mi krivi što su uvek bili
nesretni, i ne znam kojoj budali je palo na pamet da ih usreci baš sad, i to
ovde, kod nas.
Znam kojoj budali. Ali, o mrtvima samo najbolje...
Ili ni reci...
Uglavnom, momci su dobili sve. Kuce, zemlju, stanove, dobili su decije dodatke
i boracke penzije, gvozdenog konja i celicnu pticu da se rasprostru po celom
svetu, a onda su svi diplomirali, magistrirali i doktorirali na svom retkom
jeziku, koji niko drugi u svemiru ne razume i ne može da prekontroliše.
I sve je ostalo medu njima. I pitanja i odgovori...
Uz malu pomoc svojih prijatelja, preskocili su jedan vek, i primetno smanjili
razliku izmedu sebe i civilizacije.
Cestitam...
Ali, nikako nije bilo dobro što su sve dobili. Ni za njih ni za nas...
Imali smo jednog menedera, nekog Pjera, pokrivao je one krajeve oko Koprivnice,
i jednom smo se skoro potukli kad mi nije dopustio da posle dvadeset minuta
koncerta uvedem pedesetak klinaca koji su visili na ogradi.
- Ne i bog! Ak' ih samo jednom pustiš fraj, ti ce ti posle uvek cekati dvadeset
minuta i više nikad nece platit' ulaznicu. A ja planiram još sto takvih pjevaca
dopelati ovamo...
Bio je u pravu, sestru mu lopovsku, tacno je tako...
Navikli smo bracu primitivce da dobijaju, da ne placaju stanarinu, struju,
grejanje, da ne registruju kola, ali da ih imaju, kao i sve ostalo, razmazili
smo ih i pokvarili deset generacija unapred, i sad bi neko lepo trebao da im
objasni da je to bilo privremeno, tih tridesetak godina, i da se od sledeceg
dana sve menja sto-posto?
Aha. A da probamo da tigrove prevedemo u vegetarijance?
E, "Crveni Đavoli", kud ce vam duša? Napravili ste samoposlugu
od ove zemlje.
Ipak, svi su se solidarisali. Izdaleka. I svi su se kleli. Dugo i nisu...
- Bice pohapšeni!
O, Lider je imao napredne ideje, ali nema tog pandura koji može da ih pohapsi
onoliko koliko naš zakon može da ih oslobodi.
Guravo je dole. Frka, divljina, domoroci imaju vatrene štapove i rade sve
radnje, naivni su pendreci za to. Plavi šlemovi mogli su samo sa distance da
prate festival amaterskih pozorišta, iscenirana trovanja i ranjavanja, i
potresne rudarske štrajkove garnirane bananama.
A iz Ljubljane je ispaljena signalna raketa covecanstvu, u vidu moralne podrške
ugroženima...
Jebo te zajc, a ja mislio da nema vecih cinika od družine zvane Treci rajh...
Slovenci su cetrdeset i koju godinu tretirali "jižnjake" kao gubavce,
ljubili ih za Novu godinu kroz najlon kese, i rukovali se s njima srdacno u
gumenim rukavicama, ali cim su nanjušili kraj Jugoslavije, dobili su iznenadni
napad bratstva i jedinstva.
- 'Ocemo oružje? 'Ocemo oružje!
Da. Narod je bio željan akcije, tražilo se da udarimo i na Sloveniju, na ti
velesilu, ali se sve svelo na to što smo mesec dana bojkotovali njihov majonez
i toalet-papir, i što nismo pili njihovu mineralnu vodu i vocne sokove
naprav-ljene u saradnji sa prirodom.
I sve se polako vratilo na staro...
Jedina promena koja je izdejstvovana dogodila se u Gradu Heroju, tamo gde je
bilo najpitomije i najlakše, kad je "srušena" šacica preplašenih politickih
jajara, pompezno nazvana "Vojvodanska vlada".
Ali, ne bih o tome...
Tu, takozvanu "Jogurt Revoluciju", analizirace eksperti, pisace
knjige o tome, prvih godina ozbiljne, a kasnije ce se svi sprdati na taj racun,
što je, ako cemo pošteno, i najrealnije...
Bilo je to vreme temeljnih smenjivanja, da se neko setio da naštampa tipske
obrasce za ostavke, digao bi na tome veliku lovu.
Jedan formular bi uvalio i Martinu zvanom Lufter, mom drugu i prijatelju iz
detinjstva.
Prokletstvo, morao sam više biti sa njim...
Zašto je baš moje stakleno zvono izradeno od optickog stakla, od onog sa
dioptrijom koja umanjuje stvari? Jebem li ga, meni je sve to izgledalo tako
sitno i nevažno, ko je mogao pretpostaviti onako nešto?
Pala karta...
U pravim partijama potezi se ne vracaju. Posebno ne potezi koji dovode u
mat-poziciju...
I sve je prošlo...
Pendreci? Hapšenje? Oružje?
Ništa od toga. To su ipak bile samo reci. Ali, ružne reci. Reci koje su se cule
daleko...
I svi su se malo odmakli od najvece republike u našoj republici...
- Eh, ovaj je stvorio Srbiji više neprijatelja nego Gavrilo Princip kad je
koknuo onog Ferdinanda...
Šef nije znao da li je to dobro ili loše, i dugo je u dilemi fiksirao poster
svog idola, ali sam bio siguran da ni jedna od novih stranaka o kojima se sve
više pricalo, nece biti po ukusu druga Goluba, proletera i samoupravljaca.
Eto, pogrešio sam. Opet...
Prevrtljiva su ovo vremena. Naide talas i povuce za sobom sve, ali kad se bura
smiri, ostane puno trunja na obali.
Ostane, tako, neki na brzinu promenjen naziv ulice, i kad razmislim o danima
koji dolaze, cini mi se da bi najprakticnije bilo kad bi se table sa nazivima
ulica kacile na kanapu, kao slike, radi lakšeg manipulisanja.
Pa da. A i spomenici. Oni bi trebalo da se slažu kao "lego-kocke". Za
cas razmontiraš jedan pa sklopiš drugi, skineš ili samo zameniš glavu, kapu,
jahaca ili konja.
Nijanse su u pitanju...
A posteri?
Sad bi i posteri? E, ne može. Nek ostanu od toga od cega su. Nešto se mora i
cepkati, gužvati, gubiti sjaj...
Nije nam o glavu da baš od svega odmah pravimo "vecito"...
Bože, cuvaj najbolje drugarice...
Bilo je oko pola jedanaest, odmah po Bobinom odlasku, ucinilo mi se, kad je
Emilijina kuma Ruška stigla na pumpu.
Šandor ima jedan poseban, holivudski pogled, i kad bih uspeo da ga
fotogra-fišem dok me tako gleda, to bi bila najtraženija bombonijera sledecih
deset godina.
Ali, nema teorije...
Kuckin sin me nikada tako ne bi gledao da držim fotoaparat. Tako blene jedino
kad šuškam celofanom nekog slatkiša.
Nisam cicija, i ne brojim zalogaje prijateljima, ali kad su u pitanju okrugli
keksici sa kakaom, Šanjika stvarno ne zna šta je dosta.
Nisam ni pokušavao da kolutice spustim pred njega, jer je pretila opasnost da
ostanem bez ruku do lakta, nego sam ih bacao u vis, a majstor ih je lovio u
letu i gutao istim pokretom.
Odredio sam mu sledovanje od pet komada, znajuci da je i ta kolicina šecera
"over dose" za njega, ali on je i dalje svojim tužnim vlažnim ocima
uporno pazio na moju ruku, kojom sam pokušavao da maznem keks iz kutije i strpam
ga u usta, a da on to ne primeti.
- To je sigurno cuveni Šandor?
Obojica smo se zbunjeno okrenuli. Ja, iznenaden kako nisam cuo automobil, i
Šandor, zacuden što neko koga on nema umemorisanog, zna njegovo ime.
Ogrnuta širokim mantilom, Ruška je zaklonila otvorena vrata, kao zavesa za
tuširanje. Neki bi rekli da je zgodna, OK, neki to vole kršno, ja bih je pre
opisao kao simpaticno-buckastu ženicu, koja ce uskoro svakim danom u svojoj
garderobi otkrivati poneku novu tesnu stvar.
- Dobro vece. Sigurno vec nagadate zašto sam došla?
Ustao sam sa stolice.
Ne nagadam. Nadam se...
Uživala je u svom posrednickom zadatku. Pokušaj osmeha osetio se oko njenih
usana, i tad sam vec smeo da se opkladim da vesti koje donosi nece biti loše.
Ali nije dobro pocelo.
- Mila je u nekim problemima. Kod kuce je, u Subotici. Ne misli skoro da
dolazi. Rekla mi je da svratim, kao slucajno, po benzin, i da vam ništa ne
govorim, ako mi se ucini da vam je svejedno...
Pogledala me je pravo u oci. Njene su, inace, bile krupne i crne...
Muški sam izdržao taj ispitivacki pogled.
Da mi je svejedno? Šta ti misliš, Ruška?
- Znaš li da cuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao na "ti", i ona je, zaverenicki, brzo
kimnula glavom.
Trgao sam se.
- Znaš? E pa onda necu ništa da ti govorim. Meni treba neko ko ce sve odmah
izbrbljati najboljoj drugarici...
Ni to je nije nasmejalo, ali je pljusnulo malo zadovoljstva po njenom licu.
- Rekla mi je da ceš se zezati. Puno mi je pricala o tebi...
To je dobar znak. Ali, ne zezam se.
- Ne zezam se, Ruška. Ako joj neceš još veceras javiti da sam lud za njom, onda
je bolje da ti to ni ne priznajem. Zaboravi...
Na to se, konacno, i buckasti Baster Kiton osmehnuo...
- Oh! Javicu joj... Ali obnavljaju im liniju, moracu sacekati da ona mene
nazove, sutra prepodne. Ah, da...
Znacajno je podigla kažiprst setivši se neceg, zavukla ruku u džep i pružila mi
komadic papira.
- Sutra joj je rodendan... Miško i ja smo zato požurili sa medenog meseca, ali,
kad je ovako ispalo...
Procitao sam adresu na papiricu. A tu li se kriješ mali rasplakani stvore. Od
koga, da mi je znati? Od onog tipa, od mene, ili od onog tipa i mene o istom
trošku?
- Uvek smo slavili rodendane zajedno, ali sad... To ju je jako pogodilo... Prvo
raskid, pa onda ona neprijatna žena u tvom stanu... Obradovalo bi je kad bi joj
poslao telegram, ili tako nešto. Uradi to, molim te...
Poceo sam da klimam glavom još u sredini njene recenice.
- Naravno da cu uraditi. Nisam znao gde je. Nisam imao pojma gde bih mogao da
je tražim...
Pošla je prema automobilu.
- Morala je biti malo sama. Posle je pokušala da te nade, ali nije želela sa
snima poruke na "sekretarici". A i nije znala šta da kaže...
Svi mi imamo taj problem...
Ruška je ostavila ukljucen radio, a i upaljena svetla na poznatom belom
"golfu". E, moj Naduvenko, dok si šminkao auto, šminkao si ga. Da
vidiš kad sad krenu ulubljeni branici i blatobrani.
Pokazao sam joj rukom da otvori prozor.
- A šta je ono trebalo da mi kažeš? Mislim, pošto si videla da mi nije
"svejedno".
Podigla je ramena.
- Pa, ništa. Da te pozdravim...
Da me pozdraviš? Kao na velikom odmoru?
O, Bože. Cuvaj najbolje drugarice...
U šest i pet sam bio kod kuce, a u šest i dvasedet pet
ponovo u kolima. Ocigledno, i tuširanje i kafa bili su "espresso"...
Dugo nisam baratao emocijama, ako je to uopšte opravdanje za mali kiks koji sam
napravio prethodne noci, ovlastivši Rušku da "pozdravi" svoju
prijateljicu.
Bila je to detinjarija koja se mogla spreciti samo na jedan nacin. Još vecom
detinjarijom...
Jutarnji "špic" upravo se istupio, uhvatio sam fini ritam, i
spustivši se niz dugi i ravni Temerinski drum, brzo sam prešao preko mosta nad
Kanalom, i vec su mi se sa desne strane zabeleli raštrkani cenejski salaši,
usidreni u zalivu preoranih njiva, koje su zapljuskivale kilometarsku asfaltnu
krivinu.
Dugo nisam išao na tu stranu. Godinama...
Radili smo turneju na etape, ciljali smo vikende, ili povezivali gradove,
nedelju dana "cešljali" neku oblast, pa se vracali u Grad Heroj.
I uvek kad smo ponovo polazili, uglavnom na onu stranu, prema Palanci, Laki,
bubnjar, koji je u kombiju po protokolu redovno sedeo do vozaca, okretao bi se
nazad, pokazujuci nam, kao žuti karton, kasetu koju bi naglim pokretom trgao iz
džepa gornjaka.
- Može?
Podizali smo palceve kao imperatori u areni.
- Jeeeeeeeee!
Bass? Treble? Volume?
Sve do panja...
"We're on the road again... "
O, yeah...
Bili su to pravi momci. Najbolji bend koji sam znao. Turneja koju smo odradili
bila je za cistu banku. Pedeset, šezdeset gradova...
Cudnom koincidencijom, poslednji u kom smo nastupali odazivao se na ime koje je
bilo ispisano i na velikoj plavoj tabli na kraju puta na koji sam upravo
krenuo.
Subotica...
Od Vardara pa do Triglava? Hiljadu kilometara...
A od Bleda pa do Prizrena?
Dva veka...
Dok smo rasli, najveca uvreda za nas bila je kad bi mracne emigrantske sile
našu domovinu nazvale neprirodnom, veštackom tvorevinom.
Kad smo odrasli, najveca uvreda za nas bila je kad smo shvatili da je to
istina.
Puno smo putovali, bend i ja. Tamo gde nikad pre nismo, i gde nikad više
necemo.
I sve nam je postalo jasno.
"U koloni su polako, nogu pred nogu, stupali umorni partizani, Miroljub,
Ahmet, Lojze, Dimce i Stipe..."
Pricajte mi o tome...
Naš kombi, kojim smo iz Kumanova stizali u Sombor, i iz Prijedora se spuštali u
Split, licio je na neku od onih vremenskih mašina iz naucno-fantasticnih
filmova. Konjanik u glavnoj ulici Vranja, i "lamborghini" na
opatijskoj rivi, covek koji vice sa vrha travnicke džamije, i "omlet
surprise" na terasi zamka iza Ormoža...
Ali da ne grešim dušu. Svi su nas voleli. Cak i Slovenci...
Sad, prosto im bilo to što nam nisu došli na koncert. U drugim mestima više je
sveta ostajalo bez karte nego što ih je u Ljubljani bilo sa kartom. Porodicna
atmosfera...
- Znaš, mi te ovdje puno slišimo, ali... Doma... Ljudi se ne vole u publiki
izmješavati sa "onima", razumeš?
Razumem. Sad razumem. Onda nisam razumeo...
Jedra novinarka, koja je izmislila srpsko-hrvatsko-slovenacki jezik samo da bi
se sporazumela sa mnom, bila je i te kako ljubazna, ne mogu se požaliti. Ne
samo da je širila bratstvo-jedinstvo, nego je širila sve što se od nje moglo
ocekivati. No to vec spada u domen amnezije, toga se veoma slabo secam.
Secam se onih par popunjenih redova u ogromnoj hali "Tivoli", i tu
avetinjsku sliku usvojio sam kao svoju oficijelnu nocnu moru, koja mi se
javljala redovno, pred svaki važniji koncert.
Srecom, sledio je Zagreb, maticna luka mnogih dobrih uspomena, pa Varaždin,
Osijek, Sombor, sve naše "tvrdave", i slovenacki fijasko zataškan je
i adresiran na zaborav.
Taj izuzetak bio je jedini "pucanj" na citavoj turneji, i oni koji su
se bavili ovim poslom znaju šta to, napokon, znaci.
Lova. Velika lova...
Prevelika da neko ne bi pokušao da je mazne...
Firma koja nam je vodila posao zvala se "Elita", i ja sam pomislio da
posao rade iz ljubavi. Tako je i bilo.
Ali iz ljubavi prema lovi, ne prema poslu...
Posle Subotice još nam je ostala samo repriza u Beogradu, i svi smo jedva
cekali taj trenutak. Od prošlih beogradskih nastupa, kojima smo zapoceli
turneju, svirka je "legla", prica izmedu pesama se iskristalisala,
svi smo bili u formi, i bili smo spremni da još jednom zagrlimo veliku varoš.
Ali, to je odloženo. Do daljnjeg...
Uglavnom, u suboticku halu sam stigao još u cetiri popodne. Popac je stažirao u
Kanjiži, i bio sam siguran da ce se pojaviti. Nabavio sam "Four
Roses", u to vreme smo folirali burbon, i obavestio ekipu na ulazu da ce
se pojaviti moj prijatelj, mladi doktor Popovicki.
U sedam je kroz vrata garderobe provirio redar sa službenog ulaza, i pozvao me
kažiprstom.
- Traži te sestra doktora Popovickog...
To nije licilo na nju, ali sam se ponadao da joj se omaklo i nešto što bi me
moglo obradovati. Požurio sam za cicom. Ribica koja me je cekala na kraju
hodnika bila je lepojka, ali sam i u polumraku, još izdaleka, video da to ni
slucajno ne može biti Veverica.
- Ja sam Jutka, sestra kod doktor Gorana...
To je vec bilo mnogo logicnije. Jutka je došla po cetrnaest karata, doktor je
rekao da nece biti problema. Potvrdio sam da nece, ali sam se zacudio zašto on
nije došao. Da nije dežuran?
- Ne, nije. Doktor je otišao kuci, za vikend. Ma znate njega, kaže da mu je to
na vrh glave, da vas sluša deset godina, da sve zna napamet. Šali se...
Dobro, ako se šali...
Ali momci i ja se ne šalimo kad se pojavimo na sceni.
- Dobro vece, Subotice.
Bio je to strašan koncert. Ne bi to ja trebalo da kažem, ali baš me briga.
Halu inace nazivaju "Lastavica", nepravilno je izlomljena, visoka,
nezgrapna, oni koji zabrljaju uvek imaju na šta da se vade.
- Puno je stakla i gvožda, zvoni, zveci, odjekuje, tribine su levo i desno, pa
nikad ne znaš gde je publika...
Gde je publika? Publika je na korzou, momci, uvek kad vi nastupate u hali.
Mi smo znali gde je publika. Gore, dole, levo i desno od nas...
Hej, možda je Lija bila na tom koncertu? Voleo bih da jeste. Bila je
srednjo-školka u to vreme, ako je pametna, bila je tamo. Zašto mi nikad nije
rekla da je iz tog grada?
- Hocemo još!
Nisu nas vratili na "bis". Nisu, jer nas nisu ni pustili sa scene dok
nismo odsvirali i poslednju pesmu koju su hteli da cuju.
Kao da su znali da ne treba da žurimo u garderobu.
- Inspektor Jokic. Ovo je kolega Hegediš. Ne morate se plašiti, ovo nije ništa
zvanicno...
Za jozu zvanog Ljigavi, menadžera "Elite", i dva momka koja su radila
sa njim bilo je, cini mi se, vrlo zvanicno. Sedeli su na drvenoj klupi izmedu
dvojice milicionera koji su mirno pušili, i sve bi to licilo na neku od
rutinskih post-koncertnih slika, da im se na rukama nisu caklile sjajne
patent-narukvice, koje sam dotad vidao samo u detektivskim filmovima.
U ime naroda...
Rekao sam da su tipovi iz benda bili odlicni momci. Nije
im bilo mesto u stanici milicije.
Komandir, nešto stariji od nas, bio je obrazovani, "novi kadar",
govorio je tiho i rezonski, poznavao je muziku i raspitivao se o ozvucenju,
ponudio nas "kokom" i kafom, ali smo i pored toga svi bili
prepadnuti.
Kako je tek pravim lopovima?
Inspektori su bili stariji i mnogo bliži realnosti. Postavljali su cudna
pitanja, izlazili i ostavljali nas same, a na kraju pokupili izjave, zahvalili
se, naglasivši da smo samo svedoci i obavestili nas da ce nas pozvati ako im
nešto bude potrebno.
Nisu nas pozvali, ništa im nije bilo potrebno, ali nama, bogme, jeste.
Otišao sam kod komandira ponovo, bez poziva, posle šest-sedam nedelja, pošto
nije bilo ni traga ni glasa od Joze Ljigavog, sekretarice koja je dizala
telefon "Elite", i naših uplata i honorara.
- Zaboravi...
Komandir je pregledao ugovor koji sam mu dao i obratio mi se kao da mi
izjavljuje saucešce.
Zaboravi? Šta da zaboravim?
- Pustili smo ga. Imamo pravo na samo cetrdeset osam casova. Nije bilo osnova
za krivicnu prijavu. Sve je prekršajno...
Nisam znao šta da mislim, što je bilo sasvim razumljivo.
- Sedi, Džokej... Vidiš, nigde nema tragova koncerata. To mi zovemo
"fantom koncerti", ali, to je sica, novcana kazna za nesavesno
vodenje knjiga. Eto. Na racunu nemaju para, sve su digli, na razna imena,
ali... I to je za SDK, ne za nas. Onda, firma im nije ni registrovana na tu
delatnost. Globa, isto sitna. I što je najgore, nemaju nikakvog inventara. Ni
pisace mašine. Tako nema ni stecajnog postupka. A i da ima, vi bi bili
podmireni tek na sedmom mestu. Ništa ne bi vredelo...
Racunao sam na to da ce nas pokrasti, i da ce od mog honorara maknuti bar
polovinu, ali i tad se radilo cak o stotinak hiljada maraka. Kad ono, odjednom,
"zaboravi"...
Jebo te miš, drugim recima.
- Pa šta da radim?
Lupnuo je prstima o sto.
- Ne znam šta da ti kažem. Polomi mu noge. Ili ga tuži privatno, za pljacku i
prevaru. Tu ga imaš...
Tu ga imam? A da li imam lovu?
Pogodio je šta mislim.
- Dobro, novac ne možeš povratiti, ali ga zato možeš poslati u ladovinu,
nekoliko godina...
Super. Pa da me ceka pred kucom sa bazukom, cim izade.
- Jebi ga. Što su ga onda hapsili, kad su tako lako digli ruke od svega?
Podsmešljivo je frknuo, i malo se neckao da li da mi kaže, pa se ipak nagnuo
preko stola i promrmljao u pola glasa.
- Joj, kako si naivan... On je sitna džukela, takvih na buvljoj pijaci možemo
nahvatati pun kamion. Misliš da su se inspektori na njega napalili?
Video je da ne mogu da ga pratim.
- E, moj druže, to ti je cena slave. Tražili su tvoje potpise po tim papirima.
Tvoje ime je viza za prve stranice...
Molim?
- Kakav Joza, kakvi bakraci, kako ne razumeš? Da, da, bato, ovde je tvoj
cenjeni skalp bio u pitanju...
Moj cenjeni skalp, malo proreden i malo proseden, za ovih
deset godina prilicno je izgubio na ceni. Uzgred, bilo je petnaest do osam kad
sam stigao u Suboticu.
Momak na pumpi znao je gde je ulica za koju sam ga pitao, i profesionalno mi
objasnio kako cu do nje stici, ne dajuci mi ni najmanju šansu da pogrešim.
Sila su ti pumpaši. Ovaj mi se uz to, ucinio strašno poznat, i jedva sam odoleo
da ga ne pitam u kojoj je on grupi svirao, pre nego što je dospeo tu gde je.
Ulica Brace Kovac...
Ruski slikari dali bi šubaru za taj pogled. Skretalo se iz široke ulice
poplocane žutom, austro-ugarskom kockom, stotinak metara iza male pošte, tacno
kako mi je decko sa pumpe objasnio, ali, nije me pripremio na to da asfalt
prestaje vec posle prvih metara, i da put odjednom tone, da jednostavno nestaje
u plicaku uvelog lišca, opalog sa predratnih kestena kakvi se ne sade vec
godinama.
Broj cetiri?
Ostavio sam auto na pocetku ulice, ucinilo mi se da je slepa, ali sam kasnije
video da drugi kraj izlazi na još prometniju ulicu od one iz koje sam ja
skrenuo, pošto su u daljini, kao preko ekrana, gotovo neprekidno curili
autobusi, kamioni i bicikli.
Ali niko nije skrenuo u sokak Brace Kovac...
Druga od ugla, sa desne strane, i sa dva velika, "francuska" prozora
sa roletnama, od kojih je jedna bila spuštena, sivela se otmena stara kuca.
Gabarit joj je, na travnjaku, bio odreden sa dva identicna, jednojajcana
kestena, koji su se razlikovali jedino po jednostavnoj klupi iz starogradske
pesme, napravljenoj uz drvo koje je bilo bliže meni i pocetku ulice.
Na toj strani kuce bila je, srecom, i visoka kapija sa vitraž-staklom, tako da
nisam morao da kao dilkoš prolazim ispod prozora, da bih procitao ime na
plocici pored zvona.
"Ladislav A. Kovacev, viši sudski tumac"
Vidi ti njega...
Dobro...
A šta sad?
Racunao sam na novogradnju, ili na dvorište sa milion stanara, a za ovako
idealnu situaciju nisam imao spremljenu taktiku.
Da zazvonim pa pobegnem?
Ne, to ipak nisam pomislio. Pomislio sam da je rano, da bolje sacekam još malo
u kolima, video sam da drvored, u perspektivi, savršeno pokriva "Srebrnu
Senku", i krenuo sam ka autu, ali mi se usput javila još jedna blesava
ideja.
Produžio sam do ugla, dobacio pogled do žute table "PTT", i zakopcao
jaknu, ocenivši da je preblizu za vozikanje i parkiranje.
"Ne treba ti dalekozor. Ni teleskop. Cak ni lupa...
Samo pogledaj kroz prozor. Ovde kesten. Tamo klupa...
A na klupi Avgust Glupi?
Saznao je za tvoj datum. Postavlja ti ultimatum:
Moraceš da uzmeš cvetak. Za pocetak..."
Poštarka me je veselo pogledala, procitavši tekst.
- Hocete obican ili luksuzan telegram? Evo, tu možete izabrati sliku...
Slike su bile kicic, kao i moji na brzinu sklepani stihovi, ali više nije bilo
nazad.
- Može ova. I, molim vas, hitno. Najhitnije. U pitanju je državni udar...
Poznala mi je glas. To je bio kompliment koji mi je trebao tog jutra. Ipak, za
mene se predugo nije culo, i, iako se sve poklapalo, nije bila potpuno sigurna.
- Izvinite... Nešto vas gledam... Sve mi više licite na...
Potvrdno sam joj se osmehnuo.
- Razumem vas. I meni sve više licim na njega. Ali, ne smeta mi više...
Uzeo sam cvece sa sedišta, seo na klupu okrenut ledima
prema kuci, i naslonio se ramenom na široko stablo koje me drugarski skrivalo
od onog prozora bez roletne.
Poštarka je bila laf...
Raznosac na mopedu dojezdio je vec za dvadesetak minuta, cudno me pogle-davši u
prolazu. Zazvonio je, uplašio sam se da ce ostaviti obaveštenje u sanducetu,
ali onda se neko pojavio na prozoru, i dobro je da sam prestao da dišem, jer
drukcije ne bih cuo tihi glas koji je odgovorio na telegramdžijino "dobro
jutro".
Dobro jutro, Emi-Lija. I sretan rodendan. Koji je, da je...
Cuo sam kako se prozor zatvorio, moped se izgubio štekcuci kao ona pokretna
testera za secenje drva, i slika je ponovo ostala bez tona.
Živi li neko u ovoj ulici?
Živi...
Baš kad sam se uplašio da sam se predobro sakrio, cuo sam kako veliki kljuc
grebe po bravi, škljocnula je teška mesingana kvaka, i šarke su zacvilele pod
jednim uglom, ali nisam cuo korake, i nisam hteo da se okrenem.
Šta sam ono rekao? Nisam hteo, ili nisam smeo? Ne mogu tacno da se setim...
- Ludace...
Nije bilo drugih ludaka u blizini. To se ocigledno odnosilo na mene. Tad sam
vec morao da se okrenem.
Naslonila se na kapiju i ponovo se spremala da zaplace, ali to nisu bile one
suze koje bi me brinule. Imala je smešne i velike roza papuce sa pufnom, donji
deo tamnoplave frotir pidžame, majicu "Utah Jazz", koju sam odnekud
znao, i ogrnuti muški zimski kaput, dug i težak kao željeznicarski šinjel.
I, verovali ili ne, izgledala je sasvim elegantno...
Delovala je kao da je upravo doputovala iz Melburna teretnim brodom. Ne, nije
se puno smejala prethodnih dana...
Terajuci suze, na cas je zagrizla usne, i one su se, na njenom bledom i
isplakanom licu, odjednom zacrvenele kao retke "španske" rane višnje,
koje sam krao, jednom davno.
Da ne bude zabune, bila je lepša nego ikad...
Nije prošlo ni deset casova od trenutka kad sam odlucio da dodem, ali sam za to
vreme, na pumpi i putujuci, smislio hiljadu reci koje cu joj reci kad je vidim.
Nisam stigao da ih kažem...
Napravio sam korak, još jedan, cuo sam kako srce dobošari, o, to je bio znak da
sam stupio u zonu dodira, gde više ništa ne sme da se prica.
I zaista...
Podigla je glavu, dotakla mi lice vrhom nosica, zadrhtala i zažmurila, kao da
želi da me udahne, a onda je veliki kaput skliznuo sa ramena, osetio sam njene
prste na ledima, zagrlio sam je najnježnije što sam znao...
I pustio da me razmaže onim višnjama...
Njena mama predavala je u školi. Tata je imao tri godine
do penzije. Nisu bili kod kuce...
Starija sestra je bila kod kuce. Ali, kod svoje kuce, srecom. Udala se
pretprošle godine, živi na drugom kraju grada. Vrlo sretno, rece Emilija...
I, opet, višnje...
Njena soba, sa širokim staklenim vratima koja su vodila na terasu, prema
dvorištu, bila je puna sitnica o kojima sam hteo sve da znam.
Skupljala je klovnove. Pajace. Velike i male. Smešne i tužne. Krpene i
porcelanske...
Rekoh joj da je upravo ulovila pravog kapitalca...
Prokleta amnezija...
Pamtim samo dodir svile pod prstima. I na grudima. I svuda...
Svileni šal puzao je po meni kao bršljan. Provlacio mi se kroz ruke, klizio niz
leda, klupcao se u mom krilu...
I pobegao...
Zažmurio sam, pokušavajuci da ga što pre nadem...
Ali, pronašao sam grozd...
I uplašio ga usnama...
Osetio sam kako mi, trepereci, zri pod dlanom...
Tad mi je oluja zalupila kapke...
Gospode...
Uzjahao sam crnog labuda, odsedlanog plišanom mahovinom...
Idemo... Ne boj se...
Propinjao se kao pastuv pokušavajuci da me zbaci u more užarenog šljunka nad
kojim smo ponirali.
Ali nisam se dao...
I višnje su opet zapljuštale po mom vratu...
A onda mi se pešcani sat razbio negde nad glavom...
Fin mak najsitnijeg peska prosuo mi se po ramenima...
Zrno po zrno kotrljalo se niz kicmu, i stropoštavalo se u ambis, niz glatke
sapi uznemirene ptice...
Divlja ruža mi se otvorila na usnama...
Polako...
Bolno...
Dva trna kliznula su tragom odbeglog peska...
Mali tufnasti pajac uplašeno je virio iza jastuka...
Prokletstvo, niceg se ne secam...
Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao
mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog
vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A
narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija još nije uzela maha medu
omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokušati da nas
"navuku na bebu".
Vremena se menjaju...
Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac
sve do ociju.
To mi se još nije desilo...
Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodišnjicu
gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva...
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od
nas zatrudneti.
- Sretan rodendan, Emilija Kovacev. Nadam se da sam te upravo "navukao na
bebu"...
|