|
Poglavlje 10
Moj auto je matori fijakerski konj. Kad ga upregnem oko
deset uvece, ne moram ništa da govorim...
Ovog puta sam malo kasnio, ali to ga nije zbunilo. Stari, verni "BMW
316", pustio me je na miru, onako zamišljenog, i cutke povukao u noc.
Trgao sam se tek kad je frknuo u auspuh, zaustavivši se pod neonskom lampom na
pumpi.
Nekoliko kapi kiše pretrcalo je macijim korakom preko krovova automobila. Hej,
bice to sasvim dobra noc za spavanje.
- Laku noc, njene pospane oci...
Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam
imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je
pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz
tesni, svecani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak
išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i
uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši
na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i
tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam
patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma
budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to,
uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo...
Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da
odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je
smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u
mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri
svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem
još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena
dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog
Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni
crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na "korset", nema veze, u
svakom slucaju, to je bilo poslednje "nešto" što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim...
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio
na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj
biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe,
nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci
pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, davo mi je sedeo na ramenu...
Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem
još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo
komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se
jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam...
Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam
pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na
kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
"Sram bilo onoga ko zlo pomisli"...
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje,
zasad, ocigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu...
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam
glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem
dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka
formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko...
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio
besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom
greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek
odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne
davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može
vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim
beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih
mladeža na tilu vitkih leda...
I trgao se. Uplašen...
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola
želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu?
Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim
ove noci...
Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog
zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Laku noc, njene pospane oci...
Veliki tihi Rit uredno umire svakog novembra, i pomalo ga
mrzim zbog toga. U mojoj familiji se po tradiciji umire jednom zauvek, iz prvog
cuga, i gotovo...
Cudno je to. Tokom godine sve je skoro identicno zeleno, ali kad bi neko u
jesen pokušao da naslika pejzaž široke mocvare, morao bi na svojoj paleti
pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smede i crvenkaste.
Lako je dok je zeleno. Kad dode doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u
svojim pravim bojama...
Šta je to, opet neka pouka? Ne, hvala...
Ne volim price o prolaznosti ni inace, a pogotovu ne kad proba da mi ih uvali
Veliki Tihi Rit koji traje milion godina, ili neko tome slican.
Pakosni bi odmah rekli da sam i tu na svog Deda-Štetu. Ni on nije bio izraziti
ljubitelj vecitih stvari.
Jednom je neki majstor Uroš pokušavao da ubedi mog pretka da bi betonski
stubovi bili najbolje rešenje za ogradu naše stare bašte, a pošto je Deda bio
poznat kao covek sa blindiranim džepovima, majstor je, u želji da napravi
posao, igrao na razne karte.
I odigrao pogrešnu...
- Vi'te Braca-Šteta, to vam je jedna vecita stvar. To ce vas nadživeti za
dvesta godina. Vi cete umreti, a ta ograda ce tu stajati još oho-ho-hoj...
Oho-ho-hoj? Deda je naglo ustao, odgurnuvši stolicu koja se prevrnula, i besno
uperio onaj cevapcic od svog kažiprsta prema kapiji.
- Ajd' u ocin i ti i tvoji stubovi. Nek nadžive onog tvog oca blesavog, mene
nece...
Deda-Šteta je, za osvetu, sam napravio ogradu, izrezavši stubove od krtog
"kiselog" drveta, izmedu kojih je razapeo staru zardalu žicu,
okrpljenu tablama raskovanih plehanih buradi. Ta ograda je bila tako solidna,
da smo molili boga da na nju slucajno ne slete dve kumrije odjednom, komšijski
džukci je nisu ni preskakali, nego su našli nacin da je elegantno opkorace, i
ako cemo pošteno, nije bila izrazito remek-delo.
Ali i takva je nadživela mog dedu...
Zato se ne zagledam suviše u daljinu kad dode jesen. A, i ne mogu, sve i kad
bih hteo. Dolazim na pumpu u mrklom mraku, a prvi obrisi Velikog Tihog Rita
pojave se kad svane, oko pola šest, što znaci da smo nasamo tek nekih
petnaestak minuta, kao u zatvorskoj poseti.
Jer, tacno u deset do šest uvek nastupa Drug Golub...
- Znaš da ovako lakše pali? I mnogo manje troši...
I Šef ima sklonosti ka genijalnim rešenjima i uštedama. Sagao se i zagledao
kako se drži razmontirana kutija od šupljikavog kartona, koju je kanapom
pricvrstio na unutrašnjoj strani maske hladnjaka.
Zadovoljno je kucnuo prstom po tome, uspravio se i pošao prema meni, usput
promenivši izraz na licu, sa veselog na potpuno zabrinuti.
- Jutros mal' nisam dobio infrakt...
Pozvao me je prstom i pošao nazad do kola, u dramskoj tišini otkljucao vrata,
pa oprezno skinuo visuljak sa retrovizora i zanjihao ga pred mojim nosom, kao
miša uhvacenog za rep.
- Otkud mu sad ova majica? Kaži ti meni, jesam li ja budala, šta sam ja?
Bila je to maskota fudbalskog kluba, gumeni coveculjak u prugastom dresu, koji
se klatio na mnogim retrovizorima, i ništa tu ne bi bilo cudno da je dres na
gumenjaku bio crno-beli, kakav je bio otkad ga je Šef okacio na ogledalo. Pa
da. Ali, cvrc, taj se dres preobrazio u crveno-beli. Odjednom, iz cista mira...
- Lepo mi se dig'o pritisak...
Golub je oduvek bio poznat kao okoreli "partizanovac", i jereticka
"zvezdaška" majica na figurici samo je povecala šok prouzrokovan
neobjašnjivom misterijom.
Pokušao sam da pokrenem istragu, iako je to, ocito, bio slucaj najmanje za
Interpol.
- Verovatno je neko hteo da se našali...
Planuo je.
- Da se našali? Kakva je to šala? Ja sam prvi za šalu, ali ovo nije nikakva
šala. Tebi je to smešno? Meni to nije smešno. A, i nema ko. Kako? Gde? Auto je
tri dana bio pod ceradom...
Sto puta sam rekao da cu poceti da zapisujem Šefove reci. Cerada. Infrakt.
Digitralac. Garnišla. Rogirozno. Matletiranje...
Ali, nije me to teralo na smeh. Mucilo me je što sam znao citavu pricu.
- Možda je to zbog zime, Šefe. Sad prave te automobilcice koji menjaju boju na
temperaturu, na toplo-hladno...
Zaprepašteno je pogledao fudbalercica u svojoj ruci.
- Au, mater im jebem... Stvarno misliš?
Jednom je Šef zaboravio rezervne kljuceve u bravici fioke
na stolu, i pošto se vratio po njih za nepuna dva sata, nije ni pomišljao da je
Boba u meduvre-menu uspeo da stigne do bravara, na pijaci, i da ekspresno
napravi duplikate.
Eto, to je rešenje. Kljuc misterije je u stvari dupli kljuc "škode".
Vrlo prosto...
Bobi su bili potrebni kljucevi koji otvaraju vrata i vratanca na pumpi, zbog
nekih naših malih špekulacija, nije bitno, uglavnom, u onoj brzini
najjedno-stavnije je bilo da izradi duplikate svih kljuceva sa svežnja, i tako
se i kljuc automobila, ni kriv ni dužan, našao u našim rukama.
Dalje je sve bilo cista tehnika...
- Zamisli mu kljun kad ne bi mogao da pronade "Pi-Pi-Es"...
"Pi-Pi-Es"...
Tako smo od milja nazivali Šefov bolid. Sam je kriv. Cuo je da tepamo svojim
vozilima, moj auto je oduvek bio "Srebrna senka", a Boba je imao
slavnu vespu "Plavu Pticu" i "bubu" zvanu "Crvena
Veštica", pa je naš nadredeni pokušao da smisli ime i za svoju neuglednu
ljubimicu.
- "Žuta Prizma" ...A? Šta kažete?
Predložili smo "Žuta Piksla", sa "x" i duplim
"l", to jest "Yellow Pixlla", pa "Vatreni Limun",
ali je izglasano, sa 2:1, "PPS", skracenica od "Pokretno
Poštansko Sanduce".
- Nizašta vi niste, drogeraši. Samo da šizite i igrate onaj vaš treskavac...
Boba važi za osobu s natprosecnom maštom, a ni smisao za humor mu se ne može
nazvati zakržljalim. Kad se, uz svu skromnost, uzme u obzir da ni ja nisam
invalid po pomenutim pitanjima, sto odgovora na misteriozna zbivanja u Šefovom
automobilu.
Brzo smo zakljucili da bi sakrivanje auta bilo preigrano, pa smo tu krupnu
ideju razmenili u nelogican sitniš, koji smo, tu i tamo, pod okriljem noci,
ubacivali u "Žutu Pikslu", što nije bilo problem izvesti na onom
aerodromu od parkinga pred Šefovim soliterom.
U pocetku je sve zamišljeno kao igra izmedu Golupsona i nas, ali kako je stvar
odmicala, to je sve više postajao duel izmedu Bobe i mene, da bi na kraju Šef
ostao u potpunoj senci, a Drot i ja smo se, kao dokoni seoski momci, nadmetali
u smišljanju sitnih idiotluka koji bi mogli nasmejati onog drugog.
Priznajem da je on pobedio. Taman za toliko za koliko je mladi i ludi. Neka ga,
sve je na njegovoj strani...
Dobro, ja sam prvi poceo ostavivši živog patka u gepeku "Pi-Pi-Esa",
ali bio sam "cugili", i to je, uopšte, bila vanredna situacija. Tu
sam ga stvarno preterao.
Boba nije bio tako drastican. Naprotiv...
Pleo je Golubu kukavicje gnezdo tako esesovski nežno i strpljivo, da me je više
puta naveo na pomisao da mu Ajhman mora biti neki dalji rodak.
Prvo je ostavio na sedištu "škode" svež avokado, pa deset kopejki,
"Gorski vijenac" na madarskom, klik-klak, hemijsku olovki "I
love Kopenhagen", kasetu pravoslavnih crkvenih pesama koju je ubacio u
radio, porno magazin za homice...
Dva meseca se pritajio, plašeci se zasede, ali više nije mogao da izdrži. Eto.
A obecao je da je gotovo, i da samo ceka da Šef negde otputuje bez auta, pa da
promeni sve brave na "PPS"-u, što ce biti poslednja misija.
"Posao Stoleca", kako je rekao...
Vreme bi i bilo. Niko više ne uživa u svemu tome...
Opravši ruke, ušao sam da se pozdravim sa Šefom i naleteo na teški miris
nagorele gume. Golub je stajao pod svetlom, i na plamenu upaljaca pržio
nesretnog retrovizorskog "obešenjaka".
- Ma kakvi toplo-hladno. Jok. Ne menja ovaj boju. Nisu to cista posla, kažem ja
tebi...
Povlacim to što sam rekao da više niko ne uživa u svemu tome. Neko još uvek
uživa...
To što sam hiljadu puta bio na "tezgi" nikako
ne znaci da sam "domaci" na pijaci. No, ser...
Jebo te miš, imao sam utisak da sam uleteo u pogrešan pravac jednosmerne ulice,
i da svi igraju novu igru u kojoj je pobednik onaj ko me najjace odvali u
prolazu, korpom ili ramenom, svejedno, važi se i jedno i drugo...
- O Džoki moj, gde si mi poranio? Ili si opet negde zaglavio, a?
Pera Rus je oduvek mislio da sam mangup, pa ga nisam razocarao priznanjem da
sam zaglavio u udruženom radu, nego sam izabrao jedan od univerzalnih
folirantskih odgovora.
- Bolje ne pitaj...
Cuo sam da je otvorio pekaru sa finim pecivom, ali nisam znao da mu tako dobro
ide. Spakovao mi je, preko reda, nekoliko kroasana i puter-kifli, i nije hteo
ni da cuje za placanje.
- Ja castim, za prvi put. A, obaška što mi nisi prijavio da si se oženio...
Znaci, zaista glupo izgledam, cim je došao na tu ideju...
Pomislio sam to minut ranije kad sam se u Perinom izglancanom izlogu video sa
dve velike kese i buketom frezija u rukama, ali sam se tešio da drugi to ne
primecuju. Gotovo, više nije bilo nazad...
Svratio sam da nabavim neke stvarcice koje bi, recimo, mene obradovale kad bih
se probudio u tudem stanu, i, napunivši kese, sa zadovoljstvom sam konstatovao
da je, dok sam kružio po pijaci, i velika kazaljka napravila jedan pristojan
krug.
Pola osam...
Nisam žurio kuci. Ako je tamo, još spava. Da je ne budim...
Ako više nije, ako je otišla, bolje da to što kasnije saznam...
I pored svih odugovlacenja jednom sam morao stici pred vrata.
Muzika...?
U mom stanu?
Vidi ti njega, jednu noc je neko ostao u njemu kad sam ja otišao, i vec je sebi
koješta uvrteo u glavu, i poceo da se ponaša kao nekakav Dom. Što nije glumio
Dom kad sam bio sam kao deram, i kad mi je ocajnicki bilo potrebno svetlo u
prozoru kad odlazim, i malo tihog jutarnjeg programa iza vrata, kad se vracam?
Baš sam glup. Pa, Dom može biti jedino ono mesto na kom nekog ima i kad ti nisi
tamo...
Možda po tom pitanju može još nešto da se izvede?
Zavukao sam ruku u džep jakne. Kljuc?
Bolje ne. Ne upadam u stanove cak ni kad na njihovim vratima piše moje ime.
Možda ona na sebi još uvek ima samo onu crnu cipkanu stvar.
Ding-Dong!
Cuo sam korake. Potrcala je. Bosa...
- Dobro jutro...
Pa, ako ovo nije, ne znam koje je...
Mirisala je na poznati šampon za tuširanje, što je objašnjavalo odsustvo
ratnickih boja i frizuru podignutu u "palmu" na vrh glave. Mojoj
sivoj trening-majici "Utah Jazz" mnogo bolje je odgovaralo Emilijino
shvatanje oblina, i gledajuci kako savršeno pada niz njeno telo, kao sasvim
prijatan "minic", cvrsto sam odlucio da taj deo garderobe više nikad
ne stavim na sebe.
Bar ne prazan...
Pokušala je da prevede taj pogled.
- Oh! Samo mi nemoj reci da ti je baš ovo najomiljenija majica?
Podigao sam obrve i ucinio jedan duboki "XL" uzdah.
- Pa... Od danas svakako jeste...
Sunce nikako nije moglo da postigne željenu visinu...
Dva puta je zapinjalo za letvicu šarenih "vitražica", i tek iz treceg
pokušaja uspelo je da se prebaci preko ivice zavesica i da zaviri u kuhinju.
Ni Emilija nije bila u formi...
Sto je licio na naslovnu stranicu kuvara "Hladan Buffet na 1000
Nacina", ali njen pogled nije dopirao dalje od glatke površine milerama,
po kojoj je šarala vrhom viljuške, ne podižuci glavu.
- Sve sam upropastila...
Nisam ni pokušavao da je tešim...
Ako je mislila na svoje neslavno kumovanje bila je potpuno u pravu. Zabrljala
je.
- Kuma se nalizala i otišla kuci još u pola deset...
Da, ta recenica ce biti zajednicka za sve zadatke na temu: "Kako Sam Se
Proveo u Svatovima Kod Ruške i Naduvenka..."
Ili ju je mucilo nešto drugo? Ili neko drugi? Bojao sam se da ce to biti
posredi...
- Baš sam šucka...
Pao mi je na pamet štos koji je mogao izvaditi stvar. Na dohvat ruke bio mi je
vokmen, koji je idealno asocirao na njen "reporterac".
Klik!
- Pricaj mi malo o tome...
Vokmen, dabome, nije snimao, ali sam zato ja snimao simultano, i sliku i ton.
Jedan osmeh i jedno "šmrk"? Za pocetak i nije tako loše...
- Nisam dobra. Uopšte nisam. Ti me tretiraš kao princezu na zrnu graška, a ja
sam neko drugi. Ja sam negativac u ovom filmu. Neko loš. Pokvaren...
Uf...
Znam kako je to.
Svakom takav dan ponekad dode. Meni nikako da ode...
- Ne izgledaš mi kao da ti je istekao rok trajanja, Rido. Polako... Sve to dode
na svoje...
Pogledala me je kao što su me gledali neki kojima sam bio drag. Nije ih bilo
puno, zato sam i zapamtio taj pogled.
Nastavio sam, shvativši da sam na dobrom putu da je pokrenem.
- Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao
kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za
tobom kao krokodilski rep, i samo cekaju da usporiš. I kad to uciniš, gotov si.
Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da
juriš za njima, pokušavajuci da ih obideš, kao što sam ja ucinio. To ne može.
Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala
kao polovni andeo. Znao sam da nema polovnih andela. Ima ih samo umornih.
- Ne znam. To si tako lepo rekao, ali... Stvarno me je sve stiglo. Ruška je noc
pre svadbe pravila još i ono glupo "Devojacko Vece", tamo je sve
pocelo. Devojacko vece? To je izmišljeno za mene. Ako ja nisam devojka, ne znam
ko je. One su sve, ne udate, nego preudate. Po dvaput razvedene...
Cekaj, Lijo. Nemoj mene paliti da si matora devojka. Prvo, nisi matora, a
drugo, da se prosi kao u starim vremenima, pred tvojom kucom bi bio red kao
pred samoposlugom u Varšavi...
Tacno. Nešto drugo je bilo u pitanju.
- Znaš... Nisam ti to spominjala, ali... Ja sam vec cetiri godine sa jednim
covekom...
Brrr, nije mi se dopala konstrukcija. Glagol "živeti" i
"zabavljati se" mogli bi znaciti i nešto drugo, ali mi je ovo "biti
sa..." vuklo samo na jednu situaciju...
- Vidiš, a taj covek je oženjen...
Šta sam rekao? Klasican zaplet. Moj "decko" ima cetrdeset godina...
Ali, nije smela pomisliti da sam to tragicno primio.
- Aha. No, moglo bi to biti i gore...
Gore? Bilo je to nešto najgore što joj se desilo u životu, i njene oci su
zahtevale trenutno objašnjenje.
- Pa, da je oženjen tobom, Emi-Li. To bi mi se još manje dopalo...
Delimicno razvedravanje. Ovaj pajac je baš rešio da je oraspoloži.
- Bože, kako si lud. Ali, ja to ne zaslužujem. Ja nisam dobra kao tvoja
Veverica. A ni lepa kao ona. Ako je ovo ona?
Ispod magazina koji je ležao kraj nje, na klupi, izvadila je fotografiju iz
novina, uramljenu u jednostavni drveni ram. Da, lepo stvorenje koje sam zagrlio
nasred Baš-Caršije bila je zaista Veverica. Ali, ta slika nije stajala tu...
- Hej, lutko! Imaš li ti nalog za pretres?
Pocrvenela je. Odlicno. Stid je sad gotovo sasvim potisnuo onaj tužni izraz sa
njenog lica.
- Izvini. Tražila sam majicu, i otvorila pogrešnu fioku. Bilo mi je, ono, cudno
što je uramljena, a nije na zidu, i baš sam je imala u rukama kad si zazvonio.
Izvini. Ne ljutiš se?
Ne ljutim se. Stara je to slika...
Odmahnuo sam rukom.
- Ma, nema veze. To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je
uramio, još onda, da je sacuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okaciti, a
iz nekih malih razloga ne mogu se otkaciti i iscepkati je u sitne komadice. I
tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo...
Nisam skidao pogled sa nje, a ona nije skidala pogled sa uslikane Daniele
Popovicki.
- Putovala je svuda sa tobom?
Ne, nije nikad putovala sa mnom. Jedino tad. Nikad više...
A, zašto te to interesuje, Crveni Nosu?
- O, zar je moguce da nešto želiš da ti pricam i kad si bez magnetofona?
Skoro se rasplakala. Stvarno je bila preosetljiva tog jutra.
- Dovraga i magnetofon! I sve! Danima razmišljam o tome. Ne mogu i ja da te,
još jednom, prodajem. Ne mogu. Pa, zar si stvarno pomislio da sam takva, da bih
mogla da okacim tvoje srce po kioscima i TV reklamama?
Ulovio sam u letu ruke kojima je gestikulirala, i sacekao kraj malog besnog
monologa, i tek onda ih poljubio.
- Ne, Emilija. Nisam to pomislio ni na trenutak. Inace ti nikad ne bih rekao ni
rec. Veruj mi...
A to je bila istina...
Ona je tek tada poslala magnetofon do vraga, a ja sam to ucinio još one noci
kad je prvi put došla na pumpu.
I uvek sam pricao samo za nju...
Da, Veverica je u Sarajevu imala "Tetu", koju
je videla cetiri puta u životu, pa je naprasno poželela da je vidi i peti put, baš
onih dana kad sam i ja, sasvim slucajno, nastupao u tom gradu.
"Šampioni Pjesme"...
Lokalni šareni list, kao i svi slicni revijski casopisi, organizovao je seriju
koncerata da bi naplatio ubogim komedijašima za sve objavljene fotose,
intervjue i pozitivne prikaze ploca.
Jasno, svi su se morali "rado odazvati"...
Retki koji to nisu ucinili mogli su se podeliti na dve grupe, na one koji su
dugove vec regulisali vrlo plasticno, to jest vrlo papirno, i na one koji su se
pomirili da u životu više nece procitati ništa pozitivno o sebi u listu ciji su
poziv odbili.
Imao sam vec jedno takvo iskustvo. Neoprezno sam dao korpu sumnjivom
beogradskom listu koji me je pozvao na svoju "feštu", i u sledecem
broju, na naslovnoj strani, pojavila se i recenica izvadena iz navodnog
razgovora sa mnom:
"Tako volim vojsku da više ne prolazim ni ulicom JNA..."
Svi momci koje sam znao udarnicki su radili na eskiviranju casne obaveze, i
njima se dopalo, ali u vojnom odseku telefoni su poskakivali po stolovima.
Tipovi nisu mogli da sacekaju da svane, nego su probudili poštara ranije, da bi
mi što pre urucio svecani poziv.
O ne...
Hitno sam sakupio potvrde, prijave, rešenja, uverenja, vanredan, redovan,
uhranjen, pelcovan...
- Odlicno. Samo, znaš šta ti fali? Macak...
Referent sa nadmocnim birokratskim pogledom uzalud se smeškao ocekujuci da ga
pitam šta ce mi macak. Znao sam fazon:
Da mu sve te papire okacim o rep...
Baš su se namerili. Glavni je bio onaj uvredeni Predsednik, omladinac, od kog
je, po protokolu, i potekla inicijativa za moju mobilizaciju.
Dok sam ono u gimnaziji i na faksu biflao predvojnicku obuku, nisam primetio da
se koncepcija opštenarodne odbrane zasniva pretežno na meni. Zar je domovina u
opasnosti? Bili su toliko uporni u nameri da me spakuju u uniformu, da sam pored
sve muke bio i blago polaskan.
Vec mi se po glavi mantao hit "Oj mašino pusti paru jace..." kad je
negde, na nekom savetu do kog se probio moj "slucaj", jedan stari
general lupio šakom o sto.
- Nece oni iz Beograda odlucivati kad ce naši derani ici u vojsku!
General je dotle bio narodni heroj, ali od tog dana je postao i moj privatni
heroj...
Zauzvrat, morao sam da iznajmim dušu davolu na odredeno vreme, i do odlaska u
vojsku cimali su me za svaku priredbicu. Dan Ustanka, Dan Oslobodenja, Dan
Boraca, Dan Jednog Borcevog Poznanika, Štafeta polazi, dolazi, prilazi,
nailazi, ulazi, izlazi, mimoilazi...
Štafeta odlazi? Eh, baš za najvažnije sam prestario...
Nema veze...
Uglavnom, prestravljen posledicama zlopamcenja beogradskog ilustrovanog
casopisa, veoma sam se "rado odazvao" slicnom pozivu iz Sarajeva.
Znao sam da nece biti ni honorara, ni dobrog ozvucenja, ni poštenog orkestra,
ali sam znao da ce zato biti "nekog" ko nikad nije video kako sam ja
to važan "uživo", cim odmaknem malo dalje od voljenog Grada Heroja.
- Izvinite, vi ste Veverica? Ne bih vas prepoznao, ovako, bez šišarke. Mene su
poslali da vas sprovedem sa aerodroma...
Bilo je lepo cekati je, i cak sam se malo i razocarao što je avion, nekom
greškom, sletio na vreme.
- Ako moji matorci saznaju za ovo...
Poljubila me je oprezno, snimajuci levo-desno. Bila je slobodna pticica, uvek
za korak ispred drugih devojaka, koje sam znao, i cudilo me je što našu vezu
toliko krije od svojih roditelja.
Kao prava romanticna luda, povezivao sam tu tajnu sa pricom o onim facama iz
Verone, ne pretpostavljajuci da postoje i porodice u kojima decica, umesto
spomenara, razmenjuju štedne knjižice i izvode iz katastarskih knjiga.
Eh, da mi je još jednom biti tako naivan. To je izvanredan osecaj...
Morala je pravo kod Tete. Malo smo se dirali na zadnjem sedištu taksija, usput
se dogovarajuci kad i gde cemo se naci, što nije bilo teško. Jedino mesto koje
smo, kao pravi turisti iz unutrašnjosti, oboje znali, zvalo se Baš-Caršija.
Vrlo originalno, nema tu šta. Dakle, u šest...
Kasnila je, kao prava dama...
Tog dana je bio gala-koncert "Šampioni Pjesme", i po citavom gradu su
bile izlepljene poternice sa mojom slikom. Neko me je na tom, najprometnijem
mogucem mestu, morao prepoznati, i uzalud sam se ponadao da to nece biti baš
citav razred šiparica koje su cvrkutale vracajuci se iz škole.
- Mil'ce! Mebrura? Jel' ono...? Jeste on je! Jeste! Nije... Kad ti kažem. Ajd'
da se kladimo. Izvinite, da niste vi... On?
Da, ja sam On...
Autogram? Vrlo rado. Još jedan? Kako da ne. Još stotinu pedeset dva? Sa
zadovoljstvom...
Rukice su mi pružale olovke i istrgnute stranice svesaka iz matematike,
odjednom je sevnuo i blic, i da se tu zatekao medved na biciklu i žena od gume,
bio bi to sasvim uredan cirkus.
Ali zatekla se jedna druga žena. Žena od stila...
- Hoce li ostati nešto i za mene?
Curice su zadivljeno pogledale namontiranu Vevericu, i propustile je,
napravivši špalir. Ponosno sam je zagrlio.
- To mi je vjeren'ca, jeste! Nije... Kad ti kažem. Ajd' da se kladimo.
Izvinite...
Opet blic...
Veverica je uplašeno pogledala u tom pravcu, i laknulo mi je kad sam prepoznao
fotoreportera lista-domacina, koji me je vec škljocao tih dana. Igrao je
flastera na meni, cekajuci pravu "fotku", i sa njim sam se lako mogao
dogovoriti.
- Molim te, nemoj nju slikati. Mogla bi imati velikih problema kod kuce.
Shvataš?
Prijateljski me je lupio po ramenu.
- Nemaš frke, jaro, ka' ti ja ka'em. Mi smo raja, ja i ti, uvek bili...
Bili, bili, al' nismo ostali...
- Vidiš, možemo otici na kraj sveta, ali uvek ce se naci
neki kej za nas. O, baš mi se svida ovaj potok...
Potok se zvao Miljacka, i ne znam šta bi princ Ferdinand rekao na to, ali
Veverica je bila oduševljena putem kojim smo prolazili odlazeci u halu. Mnogo
manje je bila oduševljena nekima koji su me usput prepoznavali, gurkali se,
kikotali, i napadno pokazivali prstom.
- To je uvek tako?
Slagao sam da nije, ali, ako mi je i poverovala, to je važilo samo do širokog
platoa pred halom.
- Eno ga majstor! Careeeeee!
Decko sa stalnom postavkom mitesera na licu obavestio je odbor za docek pred
službenim ulazom, i obruc je poceo da se steže oko nas. Hrabro sa krenuo
gologrud na uperene olovke, ali video sam da to nece ici, pa sam pokušao da se
provucem sa dva-tri potpisa. Ali ni to nije išlo.
Kad potpišeš nekom, moraš potpisati svima...
Prvi autogram bio je znak da više ne važi biološka distanca, i milion
najraz-novrsnijih papira, od tramvajskih karata do odlepljenih plakata,
zalepršalo mi je pred nosom.
Gužva je potisnula zbunjenu Vevericu dalje od mene, pružila mi je ruke kao da
klizi sa palube, ali pre nego što sam uspeo da ih dohvatim, bucni talas klinaca
zatvorio se ispred nje.
Znam, morao sam odmah poci za njom. Ali...
Ko jednom oseti "scenu" stalno ima potrebu da ostavi utisak, i ja
sam, da se ne lažemo, bio takav. Ponašao sam se kao da sam usred najnormalnije
situacije, i strpljivo sam cifrao svako glupo slovo svog imena.
- Hej! Gde mi je devojka? Izgubicu devojku, moram da idem...
I to je bila više predstava nego prava briga, pa je jedna od curica koje su mi
bile najbliže, poželela da i sama ucestvuje u tom hepeningu.
- Evo me! Tu sam! Ne brini, necu se ja izgubiti...
Okrenuo sam glavu prema njoj, a ona mi je snažno savila ruke oko vrata, i
olizala me brzim pokretom, koji je izdaleka možda i licio na poljubac.
Bljak...
Bila je to ružnjikava curica sa prljavom kosom, ali to ne moram da nagla-šavam.
Lepuškaste curice sa cistom kosom i ne rade takve stvari.
One to posmatraju sa distance...
Svi su zapljeskali i zagalamili, i onda mi nije bilo teško da pronadem Vevericu
u toj gužvi.
Mahnula mi je rukom, ali i da nije, ne bih je promašio.
Jedino se njene lepe oci nisu smijale svemu tome...
Sarajevo je varoš belosvetska. Ono što valja-valja. Ima
budala, kao i svugde, ne kažem, ali njih sam sretao samo u literaturi. Oni
drugi, koje sam sretao ne koncertima, "moji" Bosanci, bili su prava
ekipa. Tri su Boga pomirili. Mnogo su radili na tome da mi se neki od najvecih
"Dana Lavova" dogode baš u Sarajevu.
Dan kad je Veverica bila tamo sa mnom, bio je izuzetak...
Nije to bio moj koncert. Bilo je tridesetak izvodaca, i po skromnoj aritmetici
kojom sam baratao, podelivši sedam hiljada glava sa brojem
"umjetnika", ocekivao sam i svoja dvesto trideset i tri, zarez tri
navijaca u tom mraku.
Ali, nešto ih je sprecilo. Sad znam i šta. Narodnjaci...
Dobio sam aplauz, nije da nisam, ali u toj euforiji išcekivanja
Novokompono-vane Vrhuške, dobio bi aplauz i prodavac susama i orasnica, da je
greškom prešao preko pozornice.
Bio je to jadan nastup, ali takvih poglavlja ima i u uspešnijim biografijama.
Srecom, bar Veverica to nije videla. Prepadnuta panikom prepune dvorane,
odlucila se za foaje iza bine, iako ni tamo nije bilo sasvim bezbedno.
"Back-Stage"...
Obicni smrtnici veruju da, takozvane "Zvezde" nemaju mana kao sav
ostali svet.
Tacno.
"Zvezde" imaju mnogo više mana...
Veverica je bila impresionirana koncentracijom gnoma po garderobama i iza
scene. Skrecuci mi pažnju na specijalne detalje, svaki cas me je stiskala
svojom rucicom, koju više nisam puštao, i šaputala mi šifru po kojoj sam lakše
mogao da pratim njenu igru.
- Kragna...
Vidi stvarno. Kragna "YU Rock Legende" sa kojom sam se teatralno
pozdravio bila je masna kao francuska kapa poslovode u livnici. A, pa da, decko
je boem, a, po naški, biti boem znaci biti prljav i ne trezniti se.
- Farba kosu. Fleka. Psorijaza...
Pevac starije generacije vrbovao me je za svoj sledeci "projekat", a
ja sam tražio na njemu nešto što ona vec nije registrovala. Eureka!
- Carape...
Ups! Izgleda da sam to rekao glasnije nego što je trebalo. Zbunjeno je pogledao
svoje sjajne, "prskane" carape, ne nalazeci vezu izmedu njih i
šansona o kojima je upravo pricao.
- Pardon?
Ne crvenim i ne trepcem dok lažem, ali ni to nije pomoglo.
- Arape... Mislim... Orijent. Njih bi trebalo iskoristiti, taj melos. Pa pogledajte
samo šta rade Narodnjaci...
Uf, kakav kilav momenat. Jedan od onih žilet-trenutaka kad ti nedostaje samo
jedan hiljaditi delic necega, pa da prasneš u histericni, nekontrolisani smeh.
Veverica je obožavala takve situacije, i pošto nije bilo želje koju joj tada ne
bih ispunio, do kraja koncerta, i kasnije, na koktelu, non-stop nam je neko bio
u mašini...
Ljudi te najlakše omrznu kad im se ucini da im se smeješ sa strane, i te noci
sam stekao puno novih neprijatelja iz branše. Nisam to suviše primao k srcu.
Shvatio sam vec da u tom svetu niko nikog ne voli, i da bi me ionako svi oni
omrzli, pre ili kasnije. Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra...
To sada zvuci kao smišljena taktika, ali nije bilo tako. Hteo sam samo da je
nasmejem, i da spasem dan koji ni izdaleka nije proticao onako kako sam
zamislio.
O, kako se lako uklopila. Genetskom, urodenom superiornošcu, i uvrnutim smislom
za humor, branila se od sveta koji je ugrožavao njene kriterijume.
Zaboravio sam svoje fazone. Red je da ih pamti neko drugi, kao što sam ja,
zauvek, zapamtio njene.
- Izvinite... To je ciric na vašim ledima, ili samo neka mala alergija?
Retardirana Narodnjakinja uzalud je pokušala da okrene glavu za sto dvadeset
stepeni, smušeno se cereci, baš kao i TV-voditelj, koji se jako ponosio dugim
noktom na svom malom prstu.
- Nisam vas najbolje razumeo gospodice, šta ste me to pitali? Da li me puštaju
u avion sa tom sabljom? Sa kojom sabljom?
Dabome, mnogi su i ukapirali...
Na njeno pitanje da li to po scenariju svi moraju biti pijani,
reditelj-crveno-kožac besno je pogledao mene, znajuci da sam ja taj kom ce pre,
i lakše, moci da se osveti.
- Jako ti je duhovita ova mala...
Pokretna rediteljska spužva je, po ustavu, imala pravo da se ljuti, ali ja još
uvek mislim da je Veverica tu simultanku odigrala besprekorno, i da je bila
prva Zvezda te zvezdane veceri.
U odnosu na sve one naputovane, prepuderisane i otecene likove, delovala je kao
sveži, negovani egzoticni cvet, u odnosu na priprosto samoniklo baštensko
cvece.
Orhideja i zevalice...
Zlobnici ce reci da je to snobovska metafora, jer, bože moj, oni pouzdano znaju
da u nekim krajevima orhideje rastu na sve strane. Orhideja je retkost samo
ovde...
Pa? Upravo o tome i govorim.
Ona je bila orhideja baš tamo gde je to retkost. Da se zadesila negde gde sve
vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi cvetic...
Gledao sam je kako vrca lucidnošcu, kako vlada, kako ležerno nosi svoju
perfekciju. Posmatrale su to i tiražne pevaljke, okicene kao kiosci po
željez-nickim stanicama, merkale su je sa puno zavisti, bojažljivo i opravdano
neprijateljski. Podsecala ih je da su, ipak, samo bivše skupe poleguše i stone
mešalice, i da, za razliku od "mercedesa", lakovane kože i zlatnih
lancina, postoje i neke stvari do kojih ipak nikad nece uspeti da dodu.
Da...
Uživala je, smejala se, bila je sretna kao devojcica.
Ali nije pripadala tamo.
Ne. Ni slucajno..Prokleta amnezija...
Do pre par godina savršeno sam se secao jedne senke, koja se, kao okacena
svilena košulja, njihala na pokislom prozoru moje hotelske sobe. Secao sam se
mirisa narandži, melodije pod tušem, pamtio sam dobro cak i pitanja u
ukrštenici na koja nismo znali odgovore.
Nismo? Znaci, bilo je tamo još nekog? Cekaj, cekaj...
Ne vredi. Ne ide. Sve sam zaboravio...
Secam se samo da sam, isprativši vecernji avion, produžio prema Foci, probio se
na proverenom mestu, na Tjentištu, i u dva nocu vec uveliko leškario u
nakrivljenom hotelu u Bileci.
Nisam ja nikakav avanturista. Zvuci suludo, ali namerno sam otišao tamo. Martin
je služio vojsku u tom mestu.
- Stari moj, idem u ŠRO. To ti je škola rezervnih oficira. Prakticno, kad se
danas-sutra zarati, burazer je najmanje potporucnik. Pa ti gledaj...
Kad se danas-sutra zarati? Jedva cekam...
Dolazak sam zamislio kao iznenadenje za Luftera, ali se, sledeceg jutra,
ispostavilo da je to, u stvari, više iznenadenje za mene.
- Nije tu. Na vežbi su. Toliko. Drugi put se najavi...
Dežurni je licio na predratnog žandara iz citanke za treci razred, i nisam ni
pokušao da ostavim poruku za Martina. Pazarivši novine, pošao sam nazad u
hotel, da se istuširam i doruckujem pred polazak na put.
I da telefoniram, naravno...
- Halo? Stan Popovicki? Pa dobro, gde si ti?
To definitivno nije bio moj dan.
- Tu sam ja. A drago mi je da si i ti tu, mladicu. Da se objasnimo. Sa cerkom
sam se upravo objasnila...
Gospoda majka? Retko smo pricali, ali stalno sam imao utisak da sam joj
simpatican. Loša procena? Ili je saznala da smo zajedno bili u Sarajevu? Znao
sam da ce Teta propevati na mukama.
- Tetka Branka... Ne znam zašto...
Ušla je u moju pricu "klizecim" startom.
- Samo bez "tetkisanja", ako može. I ne zovi više. Sad, molim te,
prekini vezu.
Nisam znao šta da kažem.
- Gospodo, molim vas... U pitanju je nesporazum. Ja zaista...
Nije bilo teorije da dovršim neku recenicu.
- Tacno. Nesporazum. Ali nesporazum izmedu mene i mog deteta. I to je rešeno.
Nisam je gajila i mazila, pokrivala, vozila na balet, slala u svet, da se na
kraju povlaci sa kojekakvim šljamom po novinama. Ja to nisam zaslužila, ali
nije ni ona. I dosta više!
Tras!
U gomili novina koja je ležala na stolu, šarenio se i list koji nisam smeo da
uzmem u ruke. Ma, nisu valjda?
Jesu...
"Popularni pjevac sa jednom od brojnih anonimnih pratilja..."
Nije fer...
Ne znam koliko su mi kroz glavu tutnjale samo psovke i slike razbijenog stakla,
slomljenih noseva, i pisacih mašina tresnutih o pod, ali posle toga sam odsedeo
mirno, neko vreme, i tek onda ponovo okrenuo onaj broj.
- Da?
Šaputala je kao ukorena gimnazijalka, i kad se setim da smo bili formalno
sasvim odrasli, sad mi je sve to pomalo i smešno, ali tad je naša drama bila
rame uz rame sa najtragicnijim grckim tragedijama. Tako se bar meni cinilo...
"Orkanski visovi"? Pih. Obicne uzvišice u odnosu na našu ljubav.
Uzdahnuo sam. I ona je uzdahnula.
- Jesi li video? Objavili su onu sliku...
Osim ružnih reci koje su mi se još muvale po glavi, tu i nije bilo mnogo šta da
se kaže.
- Video sam... Džukele... Kako si ti?
Odjednom je zazvucala zastrašujuce smireno...
- Dobro sam... ali mislim da bi sad najbolje bilo da se ne vidamo malo. Pa cemo
videti...
Zamislio sam da keva stoji pored nje sa napunjenom "sacmaricom", i
pobožno sam potvrdio.
- Da, naravno. I ja sam to mislio...
A nisam. Mislio sam na krivine, uspone i kolone kamiona koje cu
"zalediti" da bih što pre zazviždao pod njenim prozorom.
Minut? Sat? Pet sati?
Ne znam. Nisam merio vreme. Najbrže što može, eto toliko...
Ali, nije se pojavila na prozoru...
Mnogo kasnije sam shvatio zašto je tako cvrsto spavala.
Premorila se...
Citav dan je sa majkom vršila važna merenja.
Na jednu stranu stavili su srce, a na drugu dodavali cigle, jutra zemlje, nule,
kvadratne metre, kubike, placeve sa pogledima na more, cetrnaest karata,
dvadeset karata...
Da je pored onog srca na tasu bilo još jedno, mogli bi na drugu stranu nasaditi
i oktet slonova pa im ne bi pomoglo. Ovako, njeno usamljeno srdašce nije imalo
šanse.
Iako je bilo poprilicna stena...
Šmrk!
- Ni ja nisam ništa bolja. I ja sam takva...
Emilija se opet pripremala da zaplace, i vec me je brinulo kad ce to prestati.
- Ne, Emi-Li, nema "takvih". Ne potpuno. Ni ona to nije bila. U redu,
prema meni jeste, ali... Ja sam takav bio prema nekima koje nisam voleo onako
kako su zamislili, i onda su oni od toga pravili pozorište. Svi smo na kraju u
ravnoteži...
Da nisam ja to kojim slucajem pizda? Pardon, samo pitam...
Dao sam sve od sebe da je raznežim tom pricom, a cim sam u tome uspeo, poceo
sam da izigravam tešitelja, i da foliram kako to nije ništa strašno.
Malo istine nikad nije naodmet.
- I, vidiš šta se dogodilo sa mnom. Dobro je nanjušila stancic na mansardi,
trecu smenu, i sve ovo. Bila je u pravu, gledano iz njenog ugla, a tu je i bio
kvar. Ocigledno smo gledali na svet sa razlicitih tacaka. Ili smo sa iste tacke
gledali razlicite svetove? Svejedno. Ne mogu je kriviti zbog toga...
Emiliju sam vec više puta poželeo da oslovim sa "pile" ili
"pace", ali guska nikako nije bila.
- Ne, ne možeš je kriviti, ali isto tako ne možeš na to samo tako gledati. Dok
je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu,
terace na sasvim drugu stranu. Bice možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo,
ali nece biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste
ostali zajedno. Puno ti je znacila...
Istina je. Moglo je biti i drukcije. Uz malo srece mogao sam na pumpu svracati
mnogo rede, recimo jednom nedeljno, i to za volanom kakve drumske aždahe, da mi
neki drugi levat natankuje pun rezervoar.
Znam, samo se kiloši vade na to, ali tih meseci je sreca negde zaturila moju
adresu. Kad sam shvatio da Vevericu ni teoretski ne mogu izgubiti, pošto je
nikada nisam ni imao, to me je pošteno izbacilo iz ritma, i ostao sam tako
ocigledno sam, da davo naprosto nije mogao da odoli.
I došao je po svoje...
Da, Emi-Emili je pogodila, ali to nisam mogao tek tako da joj priznam.
- To nisi sama smislila, to si sigurno negde procitala? Cuo sam da su lepe
devojke glupace, nemoj mene folirati. Uostalom, kakve grane? Savila se grana
jorgovana. Svašta... Tako je moralo biti, i gotovo...
Razumela je da joj šalom potvrdujem da je bila u pravu, ali da više ne želim da
ozbiljno pricam o tome.
- Tako je moralo biti... Sudbina je tako htela... Uf, koji teški patos. Šta,
otkrio si medunarodnu zaveru u kojoj je ceo svet s jedne, a ti s druge strane?
Ajde... Necu komentarisati tvoje godine, ali sad bi vec mogao da se malo
trgneš. Dobro jutro!
Nesvesno sam pogledao prema satu na zidu, na što je i ona veselo okrenula glavu
u tom pravcu. Veselo? Adio apatijo, ovo je vec licilo na pirgavu devojku koju
sam znao iz videnja.
- Deset do deset! Neko misli na mene!
To mi je bilo poznato...
Do davola! Neko misli i na mene. Šiptar na pijaci ceka me u deset sa šest
hiljada maraka za Bobu. Šta da radim?
Uradio sam glupost.
- Vidi, moram da skoknem na jedno mesto, petnaest minuta, u vrh glave. Nemoj da
odeš. Ako moraš, ja cu te odvesti cim se vratim, ali nemoj zbrisati pre toga.
Važi?
Klimnula je glavom. Uopšte nije izgledala kao da joj se odlazi, ponadao sam se
da ce joj to preci u naviku, pa sa, sjurivši se niz stepenice, kresnuo
"Srebrnu Senku", i pokušao da zamislim vazdušnu liniju do pijace.
To, što sam otišao, bio je jako pametan potez...
Kao da je, na primer, onaj princ ostavio Pepeljugu samu na podijumu u minut i
po do dvanaest, i otrcao u izvesnu prostoriju sa nacrtanom muškom cipelom na
vratima...
Šiptar je izgledao kao klošar maskiran u klošara, ali je
napamet množio funte i belgijske franke na pet decimala. Rekao je da moramo
sacekati drugog Šiptara, i to me je još malo zadržalo, jer su njih dvojica prvo
emitovali kratke vesti na albanskom jeziku, pa mi je tek tada odbrojana lova.
- Ako treba veca kaljicina, trideset-cetrdeset iljade, javi nekoliko dana pre.
Kriza je...
Složio sam se da je kriza...
Parkiranje i cekanje potrajalo je dvaput duže nego što sam racunao.
Zanemaru-juci žuto svetlo na semaforima, pokušao sam da nadoknadim zakašnjenje,
ali pola jedanaest je uveliko prošlo kad sam ušao u ulaz.
Mahinalno sam otvorio sanduce, iako se ništa nije belelo kroz otvore, i morao
sam da ucinim korak nazad sa stepenika, pošto je u pretincu ipak bilo nešto što
sam morao da uzmem.
Kljuc...
Katarina? O ne...
Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se nije culo.
Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u tri koraka mogao
sam da se uverim da u njemu više nema nikog.
"Bila je gospoda "Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem.
Javicu ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E".
Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kaucu je ostao omot ploce koju je
stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može...
Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj
istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doruckom...
Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obicna vunena stvar i ništa
više...
Moracu da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje
vreme sve mi se manje dopadaju.
A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...
To sam uvracao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda ce još nekad doci
ovamo...
Zvrrrrrrrrrrrr!
- Halo?
Katarina...
Bila je povredena, i pribojavao sam se da ce banuti, ali je srecom samo
nazvala.
- Poceo si da juriš balavice?
Mani se Kaca...
- Ne. Poceo sam da ih stižem...
Nije umrla od smeha.
- Nadam se da si našao kljuc?
To je bio uvod za velike reci.
Da.
To nije bila velika rec. Znao sam da je razocarana.
- I? Na šta ceš se vaditi. Pricaj...
Nisam nameravao ni pod A ni pod B. Ni da se vadim, ni da pricam.
- Duga je to prica...
Pokušala je da malo smiri loptu.
- Pa dobro. Imam ja vremena...
Otkud to?
- Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva...
To je bila kontra. Obicno to žena govori muškarcu, i to ju je potpuno izbacilo
iz fazona.
- Ne moraš da budeš neprijatan...
Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta cu reci. Ništa...
Srozala se...
- Htela sam da te sacekam. Mislila sam da smo zaslužili jednu oproštajnu
ševu...
Misliš ti to i sad. Ali me neceš navuci. Sorry, lutko, danas se neceš
okititi...
Cutala je, i ja sam cutao, s tim što sam, uzgred, i znao ko ce duže izdržati.
- Đubre jedno...
Tras!
Pa dobro...
Katarina je imala svoj status, svoju katedru, starijeg muža kog je blagovremeno
izgustirala, premijere, izložbe, dva sina, klipana, koji su nosili patike broj
cetrdeset pet, imala je kreditnu karticu, putovanja, nutriju, redovan tretman
kod kozmeticarke...
OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tacno onoliko koliko sam i ja, tu i tamo,
imao nju...
Spustio sam slušalicu. Pa roletne. Pa glavu na jastuk. Bilo je to vreme koje
sam, pristavši na pomeranje bioritma, sam sebi nametnuo kao vreme za spavanje,
i tešio sam se da ce sve biti bolje kad se probudim.
Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...
D-moll je šuškao po sobi preturajuci po stvarima kojih se Rida dotakla. Mislio
sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
- U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...
Ucinilo mi se da cujem divlje guske, sklopio sam oci pokušavajuci da ulovim
odjeke njihovog kricanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno
vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila.
I to je poslednje cega se secam...
|