|
Poglavlje 2
Sledeceg dana ponovo je bila noc...
Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehnicar je pripremao efekte za film strave i
užasa, i pas zvani Šandor, koji je dremao pod camcem kraj pumpe, uporno je
culio uši svaki put kad bi munje osvetlile široko nebo i makete sela pod njim.
Ali ništa se nije culo...
Vetar je odnosio grmljavinu negde na drugu stranu, i Šandor i ja bismo ostali
bez tona da sa radija nije dolazila odgovarajuca muzicka podloga za pomenuti
prizor...
Izveštaj sa Velikog Samita...
Naši nesvrstani saveznici okupili su se u svojoj evropskoj filijali i ponosno
pokazivali svetu svoje debele nasmejane žene, ili indisponirane, žvalave
kamile.
Šta se vec kome zateklo pod šatorom...
To su naši prijatelji. Zemljaci, tako reci. Oni ce nas braniti ako nas napadnu
Rusi ili Ameri. Joj, kad krenemo da ih gadamo bananama ili mandarinama...
Ruse bismo još i zadržali južnim vocem, ali Amere...
Kad nešto razmislim, od Amera se na bih ni branio...
Nema veze...
Uglavnom, baš u trenutku kad je sevnulo triput kratko i jednom dugacko, što je
možda i bio signal, usplahireni glas spikera je objavio da je jedan od lidera,
inace provereni prijatelj ove zemlje, a provereni neprijatelj vecine ostalih
zemalja, izrazio želju da na belom konju projaše kroz našu prestonicu i tako
stigne do kongresne dvorane.
Na belom konju?
O, to se kod nas nosilo još u sezoni 1944/45, ali su momci koji su na belim
konjima prvi ujahivali u gradove - prvi i odjahivali, sticajem raznih
okolnosti...
Cista dijalektika...
Jahaci odlaze, a konji ostaju u istoriji...
*
* *
Ja sam vesti odslušao disciplinovano i do kraja, ali Šandor nije imao sluha za
taj važni trenutak. Borio se sa snom, trzajuci se u strahu da ce neko maznuti
veliku belu kost koju sam mu malopre doneo, smrtno se zamerivši jednoj gospodi
zbog toga...
O ne, svašta se prica o nama, ali gospode još nisu spale na kosti. U pitanju je
bio mali, rutinski nesporazum.
Gospoda se prva nemerila na tu kost, ali ja sam bio prvi na redu. Gospodi je ta
kost bila potrebna za nedeljnu supu a meni za subotnji poklon prijatelju. I
gotovo...
Priznajem da je bilo pomalo nevaspitano sa moje strane što nisam pristao na
deobu, pola-pola, ali setio sam se da je Šandor jedan od retkih likova koji
mašu repom kad me ugledaju, i bio sam nepokolebljiv. Mali nosati žuti pas, koji
je pre dve godine smrznut dolutao do pumpe, najverovatnije nije kriv za
situaciju u zemlji, i nisam imao obraza da mu donesem pola koske u subotu
uvece, kad je navikao da dobija uobicajeni "Something Special".
Mislim da nisam pogrešio. Minut moje nepristojnosti na javnom mestu ne može
bitno narušiti mišljenje o javnim mestima, ali ocigledno može doneti mnogo
radosti jednom kuckinom sinu.
Isti je, u meduvremenu, izgleda konacno digao šape od pokušaja da ulovi neki
odjek grmljavine. Zagrlivši belu, cistu kost iz crtanog filma, dremao je mirno,
sanjajuci kraljevske pudlice i malene psece andele...
Poznato je da idile kratko traju. I pomenuta se, na žalost, mogla izmeriti
minutama.
Grmljavina je ipak stigla na pumpu. Primenjena instant-grmljavina, spakovana
pod haubu "eskorta" iz osamdeset i prve.
Iz, cini mi se, novembra osamdeset i prve...
Pedeset i pet konja. Hiljadu dvesto osamdeset i devet kubika. Boja?
"Strato silver", oznaka S-9, za to zadovoljstvo doplaceno petsto
D-maraka. Potrošnja? Od osam do jedanaest. Dvanaest, ako ga baš cepneš...
Udaren prednji levi blatobran. I ispeglan. Vrlo dobro ispeglan...
Levi far okrznut. O ne, zamenjen. Napokon, vreme je bilo...
Poznajem automobile? Nije to ništa...
Radio? Da, "blaupunkt". 2x30 vati, "auto-reverse"...
Upaljac? Ima. Ali je do sada vec, verovatno, zaglavljen. Gume? Uh, celave...
To više nisu one koje pamtim...
Da, pomalo poznajem automobile. Ali ovaj automobil posebno...
Poznavao sam i nekog ko ga inace vozi, ali Taj Neko sad sigurno nije u kolima.
Ni Spielberg ne bi svojim trikovima uspeo da skrene inkriminisani auto sa puta,
da je Taj Neko u autu, dok je Ovaj Neko na pumpi...
Motor je pao u komu...
Šandor je duduk za mehaniku, ali i njemu je bilo jasno da se nešto dešava.
Nakrivio je glavu gledajuci limuzinski krš koji bi u nekoj drugoj zemlji odavno
bio ispresovan za herbarijum.
Ne gaseci motor, vozac je otvorio vrata i pomolio svoju poprilicnu glavu.
Doktor...
Sa zadovoljstvom sam primetio da mu se prostor izmedu gornjeg okvira naocara i
pedantne frizurice upadljivo povecao.
Ali, šta mu je?
Sigurno je jako rasejan, ili ima blindirana jaja kad se usuduje da dode na
moju pumpu.
I, ne samo da dode, nego i da izade iz kola...
I, ne samo da dode i izade iz kola, nego još i da mi mahne rukom.
- Dobro vece...
Dobro vece: Pa i nije bilo tako loše dok se nisu pojavile te spojene pepeljare
na tvom nosu...
Ipak, klimnuo sam glavom, ali onima koji me znaju jasno je da je to moglo
svašta da znaci...
Uhvatio sam pištolj za tocenje goriva, ali Doktor je poskocio kao da je to
pravi pištolj i poceo užurbano da odmahuje svojom belom vampirskom rucicom.
- A, ne, ne treba mi gorivo. Samo bih malo pod svetlom pogledao motor, ako vam
ne smetam...
Ako mi ne smetaš? Idi, molim te...
Pa kome bi smetao odvratni, ljigavi puž golac koji naskace na vojnicke devojke?
Baš se radujem što te vidim...
Otvori motor fino, tu na otvorenom, nadam se da su ti cvikusi od onog
materijala od kojeg prave gromobrane?
Ma, ako se i otkaci neki od ovih dalekih gromova, ja cu vec pokupiti pepeo u
pikslu i javiti tvojima da te ne cekaju na veceru...
Izvukao sam široki "bekhend" desnom rukom.
- Samo izvolite...
Sledecih par minuta prošlo je po mom ukusu... Uživao sam
posmatrajuci ga kako pokušava da otvori haubu a da ne isprlja ruke, i tako ude
u "Ginisovu knjigu rekorda" kao prvi kome je to uspelo.
Ih, zamalo...
Prljava hauba i ciste, šepave rucice uvek obecavaju dobar provod, a ako su u
kombinaciji i bele pantalone, kakve je Doktor slucajno imao, onda je to pravi
spektakl za nekog zlobnika koji sve posmatra sa strane, mirno se klateci na
lakoj baštenskoj stolici.
Znao sam da ce neko sve pokvariti...
Tamnoplavi kombi, rucno ofarban i pretovaren lubenicama, naterao me je da
ustanem. Izašao je tip obucen kao ceški turista, u kariranoj košulji, kratkim
pantalonama i cipelama, i poceo da se vrti oko mene.
Slutio sam da mu treba nešto osim deset litara nafte, koliko mi je rekao da
natocim.
- Izvinite, molim vas...
Da, da...
Kukao je da primim maksimalan cek, a razliku vratim u kešu, imao je spremljenu
pricu o sinovom rodendanu ili o ocu koji je na samrti, ali mu nisam dao priliku
da se razmahne.
- Nema problema...
Odbrojao sam mu lovu, iako to ne radim cesto. Nikako ne volim pijacare i
jajare, a posebno ove zaposlene, koji imaju sto dana bolovanja godišnje, stan
od firme i kucu koju dovršavaju, a u slobodnom vremenu organizuju mitinge na
kojima zahtevaju ostavku rukovodstva i vece plate.
Imao je srecu da naide baš kad castim...
U odnosu na doktora, koji je konacno rešio enigmu zvanu hauba, cak mi se i taj
bezveznjak ucinio simpaticnim.
Nagurao je pušlu para u džep, kucnuo u prozor, i upitno podigao obrve u pravcu
mase suprotnog pola koja se dotle nije pomerila na prednjem sedištu.
Tek kad mu je "Bik Koji Sedi U Kombiju" potvrdno kimnuo pundom.
Bostandžija je uzeo sa vrha gomile veliku lubenicu i ponosno je spustio kraj
stolice.
Namignuo sam. Kako i ne bih, kad sam tako dobro prošao. Šta bi bilo da je
prevozio fasadnu opeku, boce sa plinom ili konje za klanicu. Gde bih s njima?
Lubenica je bila sasvim OK...
"Sam Svoj Majstor" je za to vreme gledao u motor, mada bi se po
izrazu njegovog lica pre moglo pomisliti da gleda neki od filmova iz
Bergmanovog najpomerenijeg perioda.
Oj mašino, al si tajna...
Pokušao je da nade neku logicnu vezu izmedu cevi i žica haoticno ispreplitanih,
ali to se potpuno razlikovalo od njegovih dotadašnjih iskustava.
Osetio sam S.O.S. pogled sa strane, ali sam uporno zurio u Rit, kao da je
brujanje žaba i ostalih zujalica koje su se ponovo javile, govorilo nešto mnogo
važnije od toga da je oluja prošla...
A prošla je. Nema tu šta...
Strašni modri i ljubicasti oblaci vec su bili daleko nad Backom, sa neskrivenim
teritorijalnim pretenzijama i prema Banatu.
- BLOB...
Auto se hrabro držao pred neprijateljem. Doca je još nekoliko puta okrenuo
kljuc, ali po jedno veliko BLOB, svaki put kad zavrti, bilo je sve što je uspeo
da izvuce iz mašine.
- Izvinjavam se... Da li bih mogao da telefoniram?
To pitanje nisam ocekivao, moram priznati. Bio sam siguran da ce doci na
epohalnu ideju da pokuša da ga upali "na guranje", i bilo mi je cak
pomalo drago što necu morati da upotrebim ni jedan od izgovora koje sam
smislio, jer baš i nisu na mom nivou.
- Na žalost, nemamo telefon.
- Nemate?
- Nemamo...
Mislim da mi nije poverovao, ali to je bila cista istina. U stvari, nije, ali
zvanicno jeste...
E jebi ga, sad cu morati da ispricam citavu pricu...
Moj šef se zove Golub i mislim da sam time dovoljno
rekao. On je dan, ja sam noc, ne samo zbog smena u kojima radimo, nego i zbog
ostale hiljadu i tri stvari u kojima se razlikujemo...
Srecom, vidamo se retko, uglavnom u prolazu, kao mašinovoda i skretnicar,
ujutru, kad ja predajem pazar, a on se predaje svojim dopodnevnim strastima.
Naime, šef ima tri roba u smeni, što mu omogucuje da do mile volje šikanira
floru i faunu oko pumpe, da poliva travu, secka živu ogradu i kupa Šandora
šmrkom i šamponom za šoferšajbne. Sve ostalo vreme budno pazi da se neko
slucajno ne uhvati za telefon.
Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. Dobio je od nekog dišmana žuti
karton zbog monstruoznih telefonskih racuna.
- E, boga mi, okrecem drugi list...
Prvo je uveo neku knjigu u koju su se upisivali svi razgovori, a, kad je i to
puklo, poceo je da zakljucava brojcanik, da bi ga, na kraju, potpuno skinuo.
Tako su mogli samo da nas zovu, ali racuni se nisu smanjivali...
Tada je šef odlucio da definitivno presece taj telekomunikacijski cvor, i vec
izvesno vreme, svaki put kad krene sa posla, on stavi telefon u svoju veliku
crnu tašnu i odnese ga kuci.
No, još nije našao nacin da i onaj konektor sa zida odnese kuci...
I fino, u cetrnaest nula pet, Boba Drot iz druge smene, koji, medu nama budi
receno, uglavnom i pravi sve te racune, izvadi iz svoje torbe drugi telefon i
ukljuci ga, a u deset uvece nastupam i ja sa svojim telefonom i ukljucujem ga
po potrebi.
Po potrebi, kažem...
Po svojoj potrebi, a ne po Doktorovoj...
O, Dr je bio u lakoj panici...
Seo je na ivicnjak, bespomocno zagledan u put na kome nije bilo nikoga. Više
nisu bile važne ni pantalone, ni crni davo koji je dotle cupkao izmedu nas.
- Valjda ce naici neki taksi. Nema nikog, kao za inat...
O, naici ce, samo što nije. Ovde sve vrvi od taksija. Baš je jedan prošao
prošlog februara...
Ili je bio mart, slagacu te?
- Zakasnicu na aerodrom. Moram da sacekam...
Pogledi su nam se sreli, po prvi put...
- Ovaj... Moram nekog da sacekam... Kasno je, autobusi sa aerodroma ne voze do
jutra...
Ne, njeno ime nije bilo izgovoreno, ali bilo je razapeto izmedu nas kao
transparent preko ulice.
Sad su svi znali sve...
Ja sam znao po koga on to ide, naravno i on je znao po koga on to ide, a sad je
znao da i ja znam po koga on to ide.
Nazdravlje...
Razmišljao sam o Doktoru i sebi. Ranije, narocito. Stavljao sam nas u razne
situacije...
Umirao je od žedi kraj puta u pustinji, a ja sam mirno provozio hladnjacu sa
tri hiljade gajbi mineralne vode. Interesantno, uopšte ga nisam primetio...
Tonuo je kao kamen nadohvat camca za spasavanje na cijem sam pramcu leškario.
- Maši rukicama...
Više puta sam se vracao iz rata, kao pobednik, i odmah potpisivao nalog za
streljanje Doce, poznatog kolaboracioniste i narodnog izdajnika.
O, svašta sam mu radio...
Ali, ni u jednoj prici nije na kraju Ona ostajala sa gomilom kofera, sama u
noci.
Veverica...
Možda je baš listala žurnal, ili izvirivala u pravcu pilotske kabine, ocekujuci
stjuardesu sa "duty free" kolicima, u oblacima, na desetak hiljada
metara iznad ove kilave situacije.
Mi smo, uglavnom, bili uveliko na zemlji. Doktor se baš pošteno ukopao, a i ja
sam ušuškao glavicu u pesak...
Pokušao sam da napravim dramsku pauzu, ali se plašim da je ta pauza prekratko
trajala.
Kao i moja dilema, uostalom...
- Šta nije u redu sa motorom? Pomalo se razumem u te stvari...
Dr je naglo došao sebi. Sa distance koja nam je više odgovarala, odjednom je
poleteo u klinc.
- To je dobar auto... Stvarno dobar... Samo, ponekad se nešto dogodi i... Meni
se cini da radi na dva cilindra...
Znam da je to dobar auto, nadrilekaru. Slucajno sam se jednom provozao u njemu.
A što se tebi cini, to si cuo od nekog...
Dva cilindra? Ti ne bi primetio da radi na dva polucilindra i žirado šeširu.
Bolje cuti...
Mislio sam to dok sam ulazio u magacin i uzimao šrafciger i mala špic-klešta, i
namerno nisam ništa govorio. Ako je mislio da to radim zbog njega i da cemo
na kraju razmeniti adrese i slati jedan drugom cestitke za "novaka",
grdno se varao...
Ali covek je dobio teški napad papagajitisa.
- Ima tu neki modul... Špulna... E, ta Špulna se prekine, i onda, da ga ubiješ,
ni makac...
Modul? Pobrkao si, blento blentavi, to je kod "apola 7". A špulnu
okaci za uvo da misle da si važan cinovnik. Špulnom te poplašio neki majstor,
oni imaju radar za takve tukane i samo ispaljuju carobne reci: šelna, flanšna,
džeksna, buksna, a vi se hvatate za glavu koliko ce to da košta.
Bolje se istakni pa kupi novi auto...
Kao da me je cuo.
- Tu treba samo jedan mali deo...
Više nisam mogao da izdržim.
- Tu treba samo jedan mali novi auto...
Opa?
Trgao se...
Znaci, ništa od prijateljstva i menjanja duplikata znacaka i salveta...
- Ko danas može da kupi auto od plate?
Pitaj tatu. On je cuda pravio sa jednom platom. Uvek ste imali auto kao švedska
ambasada, nije mogao da prode neki sajam automobila a da tvoj tatica ne spiska
platu na neki BMW ili ono veliko cudo sa "nišanom"...
O, tata je znao znanje, ali nisam ni ja loš...
Pustivši ga da saceka da donesem sprej za podmazivanje, zatvorio sam karburator
i polako spustio haubu.
- U redu je...
Šta "u redu je"? Nije mu bilo jasno. Ni verglanja, ni psovanja, ni
guranja...
Nemoguce da je u redu...
Vec sam sedeo u stolici i brisao ruke "pucvalom", kad je pobožno
okrenuo kljuc. Motor je savršeno kresnuo, i mada je bio poprilicno raštelovan,
u odnosu na zvuk koji je ispuštao pri dolasku na pumpu, ovo je zazvucalo kao
dovršena simfonija.
Izašao je i pošao prema meni, i preventivno sam smislio dve-tri najodvratnije
psovke na svetu, za slucaj da se uhvati za džep, ali nas je zdravstveni radnik
obojicu poštedeo te situacije.
- Hvala veliko...
Pružio mi je ruku samouvereno, kao da je on meni popravio kvar, no,
iskoristivši privilegiju prljavih ruku, uvalio sam mu samo podlakticu.
Briši, nesreco. Rukovati se ipak necemo...
I pored toga, mahnuo je ulazeci u kola. Pokušao je da na licu složi nešto što
je trebalo da asocira na osmeh, ali nije prošlo...
- Recite mi, molim vas, da znam, šta se pokvarilo?
cE, necu da ti kažem. Samo se zaglavio glupi automatski saug, ali neceš mi se
tim podatkom mangupisati kod majstora.
Odmahnuo sam rukom.
- Otišao je ležaj na cegerlaufu...
Polako je klimao glavom u stilu "kao što sam i mislio" i spustio se
na sedište.
Nego šta ce...
Strpljivo i pedantno, cega sam se pribojavao, vezao je pojas i namestio
retrovizor.
O, ne odvezao se, dabogda...
U tom trenutku je možda i Veverica vezivala pojas i gasila cigaretu. Cuo sam
brum nekog aviona koji se šunjao kroz zvezde baš nad mojom glavom, ali to bi
stvarno bilo suviše...
To je sigurno bio neki sasvim drugi avion...
Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na
cisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, ucinilo mi se da bih mogao da
napišem pesmu.
Baladu, naravno...
Prema pumpi su stizala neka vozila, klinci su išli iz diska i vrištali kroz
prozor. Dobro da su zakasnili...
Bilo bi bez veze da su me videli baš kad su mi stereo-mušice uletele u oba oka
istovremeno, i zamaglile ih na trenutak...
Neki nikad ne nauce. Vec mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim ratove.
Putuj, Doktore, prosto ti bilo...
Od mene ti nema više pomoci, pa sve da mi sledeci put naideš sa zaglavljenim
pesmejkerom, a ne saugom...
Majstori su napanjili metalce u kolima i sve se ljuljalo od teškog roka i
puberteta. Nisu imali pojma šta se dogodilo.
Svejedno...
Znao sam da ce jednog dana, kad budu gledali film o tome, sve njihove simpatije
biti na mojoj strani.
|