|
Poglavlje 7
Od deset do ponoci je "nicije vreme"...
Mravi su vec u prugastim pidžamama, cvrcci tek glancaju svoje lakovane cipele,
a ja sam na plasticnoj stolici pred pumpom.
Šandor nije kompletan sagovornik. Savršen je slušalac, ali je za dijaloge
gotovo neupotrebljiv.
I tako, mada nisam sklon televiziji, sve više se odajem tom poroku...
Ali uvek naletim na vesti. Ameri se hvale nekim svojim kanalom na kom vesti idu
24 casa. Amateri...
Kod nas vesti idu trideset i nešto godina, od osnivanja televizije. Iste
istacke vesti, iste slike ljudi u sumornim konfekcijskim odelima, i govornik sa
otkopcanim dugmetom ispod kravate, zajapuren kao kondukter u julu, pošto je na
sednicu stigao direktno sa važnog poslovnog paprikaša u unutrašnjosti.
Drug je istakao. Drug je podvukao, naglasio je Drug, izmedu ostalog...
Neka, Drugovi, ciji ste da ste. Moji drugovi niste. Ja nisam druželjubiv.
Samo, ne smem glasno ni da kažem, da ne uvracam, ali kao da se vesti malo
menjuckaju. Vreme je i bilo. Ove stare su se sasvim pohabale.
Na ekranu je bila neka gužva, svi su držali upaljene svece, i prišao sam bliže
televizoru da vidim o cemu se radi.
Publika mi je delovala preodraslo za rock koncert...
Da nisu to "Stonesi" došli u Prag, kad su zapalili milion sveca na
Vaclavskim Namjestima?
Ne, niko nije došao u Prag. Naprotiv. Neko odlazi odatle...
- Rusi ušli u Cešku...
Ne secam se leta šezdeset osme. To je verovatno bilo jedno od onih dobrih leta
koje sam imao. Bio sam poluklinac, i tu se ništa više ne može uciniti.
A dobro bi mi došlo da sam bio stariji.
Danas se tipovi ubijaju da dokažu da su bili "šezdesetosmaši", nalaze
svedoke, kao ono posle rata, kad bez dva dobra jarana nisi mogao da dodeš do
onog papira koji život znaci.
Uf, kakva je super papircina bila ta potvrda da si suradivao sa pobednikom.
Kupon za sve i svašta, i profaktura za kucu ili stan, ciji dotadašnji vlasnik
nije imao dva svedoka pri ruci.
Ma, koja crna sedmica na "lotu"...
Za istorijske nemire sam saznao retroaktivno. Nije se o tome baš jako pisalo,
kao što rekoh, vesti se nisu menjale zbog kojekakvih sitnica. Pamtim samo tu
recenicu, slobodni prevod zvanicnog saopštenja da su snage Varšavskog Pakta
izvršile vojnu untervenciju u Cehoslovackoj, u interesu zaštite socijalizma i
komunizma, od sopljnog i unutrašnjeg neprijatelja bla, bla, bla...
- Rusi ušli u Cešku...
Secam se i Jana Palaha...
Kad smo prošli kroz Prag, pocetkom sedamdesetih, Cale mi je pokazao mesto na
kom se nesretni student spalio. Stari grad izgledao je kao da ga je
moler-daltonista citavog ofarbao u sivo, prolazeci pedantno cetkom i preko
prolaznika, tramvaja, oblaka i ostalih elemenata panorame.
Tad sam mislio da je kriva niska blenda mutnog oktobarskog dana, ali kasnije
sam shvatio ko je majstor za sivilo.
A danas, odjednom, svece...
Na širokom baroknom trgu zatreperilo je hiljadu malih Palaha tražeci amnestiju
za svoju domovinu, osudenu na doživotnu robiju. I gle cuda...
Pored sve nauke i tehnike, tek su svece uspele da rasvetle taj slucaj.
Vidim ja, ni mrak nije ono što je nekad bio...
- Fuj, somotska revolucija...
Prekaljeni revolucionari, koji su palili novine i pisali parole masnom bojom
koja se ne skida tek tako, odmah su se s visine izjasnili o promeni koju su
izdejstvovali miroljubivi profesori i nemoralni mladi parovi, zagrljeni na
javnom mestu.
O deci na ramenima roditelja da i ne govorimo.
Eh, šta bi na to rekao Lenjin?
Voloda je prorekao da ce se revolucija prvo dogoditi u zaostaloj zemlji, sa
velikim razlikama, gde potlacena klasa to više nece moci da trpi.
Nije prorekao da ce se revolucija prvo "odgoditi" u kulturnoj zemlji,
sa hibridnim jednakostima, gde potlacena klasa to više nece moci da trpi.
Lenjin je umro na vreme...
Neko od njegovih preživelih istomišljenika morao bi što pre da dopiše par
tomova za sabrana dela velikog ideologa, dok ista nisu poceli da koriste za
potpalu u zimskim mesecima.
Svakog gosta za dvadeset jednu godinu dosta.
Rusi izašli iz Ceške.
Kombi koji se pojavio kasno u noc, kao da je razvozio
kuci žrtve sa masakra...
Šofer je zakocio prilicno grubo, videlo se da se dugo nisu zaustavljali, ali
nijedna od pet nekontrolisano zinutih faca nije na to reagovala. Nije im
zasmetalo ni islednicko neonsko svetlo pod kojim su se našli. I dalje su
spavali sto na sat, prebaceni preko sedišta kao zimski kaputi.
Cuo sam taj kombi mnogo ranije nego što sam ga ugledao. Vozac ga je tako
nemilosrdno penjao od Karlovaca naovamo da je bilo sasvim jasno da nije njegov.
Tacno, bio je to "rent-a- car", ponos firme i druga generalnog, ali
pre deset godina, najmanje...
Kanda su se vozili kroz šimšir, tako je bio izgreban, a prednji deo, šajbna i
farovi, bili su aranžirani svim mogucim mušicama i insektima koji su stopirali usput.
Srecom, onako u prolazu, nisam video tragove nekih toplokrvnih organizama...
Nijedan od automobila koji se iznajmljuju nema poklopac rezervoara. Nisam ni
pokušao da demontiram novine i najlon kesu zaglavljenu zbog boljeg
"dihtovanja", nego sam dovršio krug oko vozila ne vadeci ruke iz
džepova diskretno bacivši pogled prema stvarima naslaganim iza zadnjeg reda
sedišta.
Pa naravno...
Domacice na kvizu možda ne bi identifikovale doticne predmete, ali ja sam se
još pomalo secao pojacala, futrole za gitaru i neizbežne, ogromne i okrugle,
kutije bas bubnja...
Nije mi padalo na pamet da turam nos u taj kontejner na tockovima, ali sam znao
da je kontaminiran duvanom i saundom piva, prosutog po sedištima prilikom
ulazaka u makazice. Odjednom mi je taj miris ispunio nozdrve, mada je noc bila
cista i sveža kao sremska mlada...
Cekaj, odakle bi mi to moglo biti poznato?
Naglo zaustavljanje probudilo je jedino šofera. Važno je otvorio vrata i prvo
proturio par špicastih kaubojskih cizama, u kojima vozi samo onaj koga goni
viša sila. Nosio je džins, belu majicu i svileni prsluk sa interesantnom šarom,
koji je bio izgužvan kao da je neko za opkladu pokušavao da ga spakuje u
tabakeru.
- E moj kume, da samo znaš gde je Niš...
Zar su ga premestili? Poslednji put kad sam ga sreo delovao mi je sasvim
zadovoljno, kao da je našao sebe kraj recice Nišave, nekih tristo devet
kilometara južno odavde.
- Gde li bi mogao biti taj Niš?
Video je da se smeškam, i to mu je trebalo. Za razliku od onih leševa koje je
transportovao, ja sam, znaci, bio spreman da ga malo slušam.
- E, da si poranio u šesticu, pa vozio pet sati, pa gostovao na radiju, pa
montirao bubnjeve, pa svirao sat i dvadeset, pa pakovao stvari, pa vozio
nazad... Video bi, moj kume, da je Niš nakraj sveta...
Setio sam se kako me je okrugla, bezdušna hala uplašila kad sam je, unoseci
instrumente, prvi put video praznu, i kako me je radovala kasnije, kad sam je
vidao punu.
- Gde ste svirali, u "Cairu"?
Na moje pitanje reagovao je dugim, ispitivackim pogledom, koji je imao zadatak
da odredi da li sam iz Niša, ili sam tamo služio vojsku, ili, eto, sasvim
slucajno znam gde se održavaju veliki koncerti u tom gradu.
- Ma ne... Tu je halu nemoguce ozvuciti. Mislim, oni su nas zvali, ali nismo
hteli... Svirali smo u jednom klubu. "63" se zove, to je njima sad
glavno šminkersko mesto...
Aha. A "Cair" bi trebalo i napunuti...
Video sam plakat grupe zalepljen na zadnjem staklu kombija, znao sam da su
prilicno popularni ovih dana, ali oni tu halu ne bi mogli napuniti ni duvanim
balonima u boji, pa sve da u mobu pozovu i svoje mnogobrojne obožavaoce iz
kluba "63".
Pokazao sam prstom ka plakatu.
- Ej da niste vi oni što pevaju ono sa šecernom repom, ona frka u disku i to?
Složio je facu kao Crnogorac koji je upravo saznao da mu je žena rodila zdrave
trojke. Djecake, no što bi drugo?
- Da, da, kume. Mi smo ti...
"U disku "Napredak" u Centi, ne prave se incidenti,
Ali onomad, bome, bilo je belaja..."
Od te takozvane pesme dobivao sam blagi osip po ušima. Po
žanru je to bio "rap", dosadna pricalica, i mislio sam da su isprva
sve zamislili ozbiljno, ali su do kraja ipak napravili parodiju, ukapiravši da
svaki pokušaj da se ude u ritam crne brace, ionako završi kao parodija.
Ne znam kako stoje stvari sa ulaskom u ritam crnih sestara, tu još i ima nekih
nacina, koliko se secam...
"Kuci begaj! Ranije legaj, prika moj...
Zaradi lebac ( ebac, bac... ), Repuj di treba, bitango..."
Neko to voli. Mene ta stvar nije dirala, iako moram
priznati da su karikirani lalinski dijalekat i nabijeni ritam cinili simpatican
apsurd.
Cizmar se i dalje ponosno cerio, verovatno je cekao aplauz, ali ruke su mi bile
zauzete oko tocenja, pa je sve nekako prošlo bez toga. Nisam znao šta da ga
dalje pitam.
- I tako sad putujete svaki dan?
Pun elana je nastavio konverzaciju. Izgleda da ga niko nije shvatao ozbiljno,
pa sam se potrudio da ne primeti da sam i ja jedan od tih.
- Da kume, putujemo, nego šta, Velika Jugoslavenska Turneja. Eto, danas Niš,
sutra Šabac, bili smo vec u Požarevcu, Mladenovcu, Lazarevcu... Pa dolazi Valjevo,
Šid, Mitrovica... Da podivljaš, lepo da podilkanišeš, a vi nam svi zavidite,
kao: lako je to...
Pa lakše je sad, decko, ti i ne znaš. Velika Jugoslavenska Turneja nekad nas je
terala cak u Pulu, Velenje, Prilep...
Da se to ova zemlja ne smanjuje? Ili tone kao Venecija? Krajnje je vreme da
nabavim atlas i vidim gde su to nestali silni gradovi.
- Ne brukaj se, Toto. Da iznajmiš spejs-šatl na mesec dana, pa opet neceš preci
kilometre koje ovaj covek ima na svom brojcaniku...
Dobošar se okrenuo ka momku koji mu je to rekao, pomolivši se kroz prozor
vozila.
Decko sa A-dur fizionomijom, sa koje ni sati spavanja u kombiju nisu uspeli da
uklone pozitivan predznak, izašao je, protegao se kao brodski macak i pružio mi
ruku.
- Ja sam Bole. Za mene je ovo stvarno velika cast...
Toto više nije uspevao da prati radnju. Obrve su mu se spojile sa šiškama, a
pogled mu je kao metronom kuckao od Boleta do mene, pa nazad...
Sad je vec delovao sasvim bubnjarski...
- Kilometre? Vozio si trke?
Setio sam se auto-puta koji je jedno vreme bio moja ulica, i nanizanih farova
koji su titrali od Novske do Županje, kao ogromna stonoga sa Marsa.
- Nezvanicno...
Bol je zagrlio svog prijatelja bratski, ali kao stariji braca mladeg batu, koji
baš nešto i nije kao ostali svet.
- Ne, Toto. Covek je pisao pesme. Obicne, genijalne pesme...
Poceo je da nabraja naslove, hronološki toliko tacno da mi je zaista polaskalo,
ali Totovo celo nabralo se samo kod pomena onih najotrcanijih šlagera, i
zakljucio sam da on definitivno nije bio moj fan.
Ali Bole je bio, bez diskusije...
- Odlepio sam u Varaždinu na koncertu, ti si me uveo, mene i jednog ortaka iz
Rijeke, bili smo vojaci...
Moguce. Generale sam uvodio vrlo retko, admirale sam namerno ostavljao da vise
pred vratima, ali soldate, koji su poniženi i ošišani cekali kod službenih
ulaza, nisam nikad izneverio. Svako ko je dobio izlaz, od mene je dobijao ulaz.
Mislim da je to bilo sasvim pošteno...
- Ne secaš se ti, Džokej, ne moraš ni da se secaš. Evo, ja cu...
OK. Moja glava je ionako prebukirana. Preuzmi ti taj koncert u Varaždinu, ja cu
pamtiti onaj drugi, dva ih je bilo.
Samo, da ne zapamtimo isti?
- Da nije padala kiša tog dana?
Pogodio sam. Bole je bio baš tada, na stadionu. Znaci, meni ostaje da se secam
onog nastupa u hali.
- Padala je, jebem joj lebac raženi, padala je, nije stala, ono, do minut do
osam... A vi niste stali do jedanaest... Zakasnili smo u kasarnu, a dežurni je
bio kapetan Todorovski, bolesnik jedan, samo, srecom mi je bio rodendan, pa smo
se izvukli...
E, to ja zovem rodendan. Kisnuti celo popodne cetristo kilometara od kuce,
napiti se kao curak sa jedinim prijateljem, i onda još dospeti na penal
paranoiku sa epoletama.
Bole je, trgavši se, pobegao iz te uspomene.
- Znaš, sad mi pišemo nešto, valjamo taj fazon, ali, kako da ti kažem... Ti si
to provalio, to je tvoje. Ti si prvi pokazao da se u pesmu mogu turiti, jebem
li ga, deram i taljige i bokal na drvenom stolu, a da to odmah ne smrdi na
gušcje govno, razumeš? Ti si bio prvi, zato si kralj, i to je ono što se
pamti...
Bilo mi je malo neprijatno, pa sam ga prekinuo pokretom ruke.
- Izgledam li ja tebi kao neko zapamcen?
Nije hteo da tako završimo razgovor. Njega su pumpa, i sve to, izgleda vredali
više nego mene.
- Ja ne znam tvoju pricu, i ne znam zašto to radiš, ali tvoje mesto nije u ovoj
pomrcini. Neceš da pevaš? Nemoj da pevaš. Neceš da snimaš? Nemoj, bu-razeru.
Ali, napiši neki tekst za narodnjake, oni izdaju tri ploce dnevno, izuzimajuci
nedelje i praznike. Tu je živa lova, ej, što da je neko drugi mazne, šta ti
fali?
Šta mi fali? To je duga prica, a mi se kratko znamo...
Toto, koji se iskrao iz razgovora na onim cizmama od nekoliko milja, upravo je
kresnuo motor kombija i zato sam samo odmahnuo glavom.
Bole je takode video da nema vremena za velike price. Spustio je ton, ali na
moje zadovoljstvo ni tad mu se u glasu nisu pojavili znaci sažaljenja,
radoznalosti ili neceg treceg, što bi mi zasmetalo...
- Napiši pod nekim pseudonimom. Ko bi znao?
Klonuo sam u stolicu, na što je Šandor mahnuo repom, ne otvarajuci oci.
- E vidiš... Ja bih znao...
A-dur mu je ponovo obasjao facu. Mislim da ga nisam razocarao.
- Pa, dobro, Džokej... Cuo sam da si skrenuo, ali vidim da si skrenuo pravo...
Sasvim pravo...
Zavukao je ruku u džep jakne i pružio mi nešto izmedu posetnice i nalepnice.
- Ako ti jednom ustreba... Ne mislim lova, nego treci za preferans, prateci
vokal, fizikalac na mešalici... Ja sam ti covek od talenta.
Ne sumnjam da si. Možda to izade i na dobro, davo ce ga znati...
Iako se plašim da ce ubrzo otkriti da si bolji, i nekako ce ti vec zavuci...
Laku noc i dobro jutro, sinovac, bolje da ti ništa ne govorim.
Tako ce ti biti mnogo interesantnije.
Na kraju krajeva, ni meni niko ništa nije rekao...
*
* *
Momak ciji sam bio kralj mahnuo je kroz prozor ostavljajuci moje velicanstvo u
nocnoj rezidenciji ne starom putu za Beograd. Imati jednog podanika nije bog
zna šta, ali nije ni tako loše za pocetak.
Ali je sasvim loše za kraj...
U nekim bajkama bundeve se pretvaraju u kocije, psi u lakeje i miševi u konje.
U bajci u koju sam ja upao one zime, za promenu su igrale životinjice
pretvorene u ljude, ali to sam shvatio tek kad je prestala carolija.
Mislim, recimo na menadžere...
Žao mi je što ih nisam video u pravom obliku i što nikad necu saznati da li su
u privatnom životu štakori, lisice ili domace svinje.
Uglavnom, tu su negde, nijanse su u pitanju...
Ko zna, možda se radi o nekoj ukrštenoj vrsti, imam ružan predosecaj da se to
uveliko testira prototip nove sorte, koja ce uskoro sjebati sve preostale
bajke.
Šta je - tu je...
Menadžeri ordiniraju samo u prici o uspehu i nema šanse da ih sretnem na nekom
drugom mestu. Mogli bi arheolozi rekonstruisati stilske kulise od cistog
lesonita, mogli bi plasticni hirurzi reanimirati face doradenih rokoša, da,
mogli bi se svi vampiri ponovo okupiti u sablasnoj i prašnjavoj sajamskoj
haluštini, ali negde sam zagubio svoje staklene cipelice i sumnjam da bih još
jednom uspeo da se prošvercujem u doticnu fantaziju.
Prica o tom balu bila je poslednja epizoda koju sam emitovao Emi-Liji. pre neki
dan, uoci njenog polaska na kraci put...
Bio je to jedan pravi socijalisticki februar, otprilike
na polovini druge polovine dvadesetog veka. Boje su zimovale negde na jugu i u
trulim kapitalistickim zemljama, kod nas je na lageru ostalo još jedino nešto
sive, smede i bezdušne tamnozelene, i samo bi poneka pastelna jakna, kao
ovcarski šarov, projurila kroz jutarnje izmaglice i autobuske gužve, unoseci
nemir u mrko stado unificiranih samoupravljaca.
Imao sam propusnice za "Veliki Rock Festival", Lufter je imao novu vijetnamku
sa kapuljacom, a Popac je imao novu devojku.
Naravno, i ta je licila na Pegavu...
Popac je inace bio penicilijum gljivica za curice.
Prošetao bi ih dva-tri kruga po mestima koja su bila u modi, pa bi ih, lupivši
recku na blatobran svog "mini morisa", stavljao na transfer listu...
No, kako to vec biva, što ih je više pržio - više su ga saletale, ali da ne
davim, pricu o sveci i leptiricama odavno znaju svi.
Svi osim leptirica, dabome...
Cini mi se da devojke u nekim godinama imaju potrebu da budu ostavljene, da
malo pate i da gledaju kroz prozor, a možda i grešim, uglavnom, isplakane okice
i odgovarajuci crveni nosici digli su Popcev ugled do lokalnog neba.
Neki misle da nije imao srca, slucajno znam da ga je imao, mada moram priznati
da mu to nije bio najkarakteristicniji organ.
Ipak, ne zameram što ga nije preterano forsirao.
Naime, odavno se to srce tretira kao napuklo...
Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu,
i to ružno pacence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine
faksa.
Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta,
štaviše, imao je svog šofera ugradenog u morbidni crni BMW, i sa distance je
delovao sasvim pristojno, ali...
Pegi Su je za svaki slucaj više bila na gospodu mamu...
Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na
"Štrandu" u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno
jednodelan, u momentu zasenio premijerne "tange" i osramotio tufnice
i volancice na bikinima raznoraznih kalibara i formata.
Priznajem, bila je moj tip, generalno, ali bila je i tip mog prijatelja, sasvim
konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu
razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete zapricane u pesku
velike recne plaže.
Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma...
Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajuci se kroz krošnje kao
narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobicajenoj vecernjoj fotomontaži,
klik-klik, zatvarali su se suncobrani, šareni peškiri nestajali su jedan po
jedan, a njih dvoje su i dalje pricali i pricali...
Ona, vec u majici, obgrlivši kolena rukama, i on, tobož neobavezan, s laktovima
u pesku, a glavom visoko u oblacima...
Pegava je imala drugaricu ružnu kao san pijanog mornara, što Martinu nije
smetalo da naskoci na nju, i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu.
Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da
petoclani kvartet nije najidealnije rešenje.
Slutio sam ko bi mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na
otcepljenje.
Lufter je brzo šutnuo onog gabora, ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu,
Popac i Pegava bili su zagrljeni "sijamski", i iako su nekoliko puta
uspeli da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija...
Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz
susednog železnicarskog odmarališta.
Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja. Martin je pretežno
visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku jedna velika vaspitacica iz
Škofije Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala
se na smuckama tamo gde i divokoze idu okolo.
Ne znam cime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu netrebalo, i te duge
tople zime mladom Popovickom nije bilo lako.
Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je
ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši
ponosno "L" tablice, sav sretan uskocio u autobus.
Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu
u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni...
Popac nije bio ni od jednih ni od drugih...
Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica u jednom,
sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila "one
stvari".
Hormoni su mu prokuvali i na minus dvadeset, i on je tog jutra video sve
zvezde.
Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci. Moj drug je propustio nekoliko
dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao...
Predavanja su uveliko pocela, a ona se i dalje vodila kao nestala osoba.
Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku,
sve cešce smo, kao slucajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko"
stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je
aktiviran telefon.
- Oni su odselili. Nemoj više zvati...
Zvanicno saopštenje bilo je da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne
vredi više okretati taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih
koji se ispovedaju...
Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je
bezuspešno pretražio sve, odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama.
Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti
nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale,
neke pricale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove,
sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi.
Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
"Pegava 6", alijas macka s kojom se pojavio na
"Velikom Rock Festivalu", nasmešila mi se prilikom upoznavanja,
zabacivši glavu malo udesno.
Zagledao sam se, pokušavajuci da otkrijem pege ispod šminke, i promaklo mi je
ime koje je izgovorila.
Nameravao sam da kasnije od Popca diskretno saznam njene generalije, ali moguce
je da ni on nije najpreciznije znao te podatke.
Svejedno...
Lepuškasti ženski statista ionako je tu bio samo zbog alibija, i nije bilo
posebnih razloga da je oslovljavam.
Lufter je bio sa društvom svoje devojke, jako su se ponosili mestom koje su zauzeli
na vrhu tribina, ali se on, videvši nas, ipak sjurio kao dak iz poslednje klupe
na velikom odmoru, udarajuci usput, po ramenu, svakog koga je poznavao.
- Džokej, hocete svirati? Šta je dogovoreno?
Dogovoreno je da necemo. Organizator je rekao da imamo samo jedan hit, i da se
zbog toga novoformirani bend i ja nemožemo pojaviti.
Znao sam da ce to smetati...
Nastupale su sve neke grupe koje nisu imale ni jedan hit. To je izgleda bio
uslov.
- Ne danas, Martine. Ne bih danas svirao pa sve da me mole...
Jeste, bio sam uvreden, pa šta? Došli su da me vide na sceni svi moji
prijatelji, obojica njih, a ja nisam bio ni na klupi za rezervne igrace.
Usiljeno sam se smeškao poluokrenuvši leda pozornici na koju se nisam probio.
Ipak, te veceri sam imao jednog vernog gledaoca.
- Mladi gospon? Imate li dvije minute vremena?
Primetio sam coveka u podstavljenom "Barbery's" mantilu još na ulazu,
uputio mi je nešto izmedu osmeha i podsmeha i konobarski kimnuo glavom.
Kasnije sam ga video uz momke sa radija i osetio da pricaju nešto o meni,
pokušao je da mi uhvati pogled nekoliko puta, i pošto sam to uporno izbegavao,
misleci da je peder ili novinar, odlucio se da me direktno oslovi.
- Nebu vas niš' koštalo, a mogli bi puno dobit. Dvije minute, i meni se žuri...
Imao je karfiol-facu sa koje nije skidao onaj pocinkovan osmeh, i mutne
razvodnjene oci kojima je pokušavao da me hipnotiše.
- Ja sam Polak. Ja sam organiziral ovaj cirkus...
Pružio mi je ruku koja je takode bila vodnjikava, i ništa mi se nije dopadalo
na tom reptilu, ali ime, koje je naveo kao svoje, bilo je sastavni deo velikih
koncerata i turneja.
Šta sam mogao da izgubim?
- Važi. Možemo se naci u prvoj pauzi.
Uhvatio me pod ruku i sasvim mi primakao svoju žaboliku facu.
Užasnuo sam se da ce me zamoliti da ga poljubim i pretvorim u lepog princa, ali
srecom je hteo samo nešto da mi šapne.
- Sad ce nastupit one lude iz Pule. Bolje odimo u garderobu...
Garderoba je mirisala na smrad...
Upoznao sam kasnije stotinu svlacionica po sportskim halama, sve su imale
nervozne portire, drvene klupe i ubitacni mošus hlora i znoja lokalne rukometne
ekipe...
I ova je bila takva...
Rezignirana lica clanova veteranske "Supergrupe" koju je Polak inace
vodio, savršeno su se uklopila u opisani enterijer.
Ipak sam bio impresioniran. Njihove slike imao sam još na svesci iz
"Poznavanja prirode i društva", u cetvrtom razredu osnovne.
Oni nisu bili impresionirani...
Orguljaš je pušio i duvao dim u tavanicu, basista je šetao levo-desno, sa
okacenom gitarom, a pevac i gitarista cutke su sedeli na klupi, nasadivši u
krila dve mesne opajdare, koje su, žvacuci gume, sedele nepomicno, kao na
kalupu.
"Keslerke"...
Pricalo se da su dve drugarice u odboru za docek svakog benda koji navrne u
grad, ali ja to nisam uzimao za ozbiljno.
Pred nama su folirale casne sestre, malo se povatavale po zadnjim sedištima,
ali se niko nije upisao u listu strelaca.
Onda su neki zlobnici provalili da ih po Beogradu razvlace ko harmonike, to se
uklapalo uz intrigu o svircima-namernicima, ali materijalnih dokaza, do tad,
nije bilo.
- Znaš ove komade? One su iz servisa, došle su deckima promijenit ulje...
Nisam mogao da se naviknem na Polakovu facu. Hteo sam da mu kažem da je Nova
godina prošla, i da može skinuti tu ružnu masku, ali je on pre mene uzeo
vazduh.
- Glej ih kak su slatke. A i iste su, ti boga, kak jaje jajetu...
Jedino je meni bilo neprijatno, i tog sam što pre morao da se rešim.
- Aha. A i tucaju se kao uskršnja jaja, nešto mi govori...
Svi su se nasmejali. Skoro svi...
"Keslerke" mi to nikad nisu oprostile. Dve prevejane
"grupi-gerle" udale su se posle sasvim dobro, bolje nego poštene
devojke, vidim ih i danas ponekad na pumpi, sede do svojih cenjenih muževa, i
ni ne pogledaju me...
I nemaju pojma koliko su uticale na moj nocni i intimni život.
U Danima Lavova u svakom gradu cekao me je neko posle koncerta, ponekad je
padala kiša, ili sam bio sam i havarisan, bilo je noci kad mi je trebao baš
neko ko ne pita ništa a ume sve, ali uvek sam se na vreme setio da je to samo
neka tamošnja "Keslerka", i nijedna se nikad nije okitila mojim
skalpom.
Polak je dotle zakljucio da se dovoljno legitimisao uz pomoc svojih pulena iz
supergrupe, pa me je izveo iz svlacionice.
Stajali smo u hodniku i prekidali razgovor svaki put kad bi neko naišao, i tako
sam, s nogu, naucio prvu lekciju, koja je ujedno i prvi i jedini zakon tog
zanata.
O lovi samo "nasamo"...
- Ja sam smestil da ne pjevaš veceras. Ako startaš jednom kao bedak, nemreš se
posle vadit...
Tad sam hteo da ga razpizdim, ali posle sam ukapirao da je bio u pravu.
Grad Heroj mogao me je primiti kao što je uvek primao svoje sugradane, i
verovatno bih te veceri bio popišan kao haustor u zgradi vizavi pijace.
- Ti ceš biti zvijezda, ak' se dogovorimo. Napravi još jednu dobru pjesmu,
drugo budem ja zrihtal. Koliko si capil za tu "Garavu"?
Nisam dobio ni kinte, ali bilo me je sramota da to kažem. Zvao sam autorsku
agenciju telefonom, rekli su mi da se obracun radi na kraju kalendarske godine,
i da cu dobiti svoje tantijeme vec sledeceg maja, ne kasnije...
Pokušao sam da slažem Polaka.
- Ma, dobio sam neku sicu... Glavno cu dobiti preko autorske...
Više nije bilo dileme da li je to na njegovom licu osmeh ili podsmeh.
- Kad? Ma daj... Znaš ti koja je inflacija, još ceš im morat doplatit, ti
boga...
Neceš moci kupit ni "ficu"... Napravi ti, moj decec, još jedan ovakav
hit, i imaceš za pedeset "fica", to ti ja garantiram...
Nisam znao gde cu sa pedeset "Fica", ali sam
ipak napravio taj hit.
Ma, šta "napravio"?
Imao sam ga vec spremnog iako to u tom casu niko živ nije znao.
Pa ni ja...
Polak se ponekad javljao telefonom, iz raznih mesta, i kasno nocu, što je
naglašavalo misterioznost našeg "dila" iz hodnika, ispred
svlacionica.
Dogovoreno je da okupim i navežbam bend, da nazovem tri dana ranije, kako bi on
obezbedio studio, i da nikom ništa ne pricam.
I to sve na osnovu toga što je moja ruka bucnula u njegov dlan...
Bio je poznat po tome što je nerado išta potpisivao, i, uopšte, nikad nije
ostavljao puno tragova za sobom.
Osim ono jednom, kad su mu napokon nakacili pljacku i prevaru, i poslali ga na
turneju dugu osam godina i deset meseci.
Svaki posao ima svojih draži. Mineri, na primer, ne greše nikad, a menadžeri
žive od toga što greše. Oni moraju paziti samo na to da slucajno ne pogreše
pogrešno, a gospodin Stjepan Polak je do savršenstva uvežbao tu iluzionisticku
tacku.
U vreme dok se grebao oko moje druge ploce stvarno je bio nepogrešiv.
Neuhvatljiv. Svemoguc...
Prvi test njegovog autoriteta bila je administrativna gerila zadužena za
raspored studija. Od njih sam ocekivao da ce me šetati gore-dole, kao
"jo-jo" ali oni su nas ljupko ubacili preko reda, i cak odbili
narudžbenicu, barirani cek i ostale potvrde i uverenja koja sam poneo.
- Mi cemo se vec dogovoriti sa gospodinaom Polakom...
Snimatelj je važio za razmaženu primadonu, ali i on je ostajao duže od radnog
vremena i požrtvovano iz nekog bunkera dovlacio nove novcate trake, godinama
zakidane od jadnih muzikanata.
Ali i on ce se za to lako dogovoriti sa gospodinom Stjepkom...
- To je jedan izuzetno fini gospodin...
Izuzetno Fini Gospodin se sve dogovarao sa svima, ali veze nije imao koja ce se
pesma snimiti.
To sam se ja vec dogovorio sa sobom...
Nazvao sam ga posle remiksa, da mu javim da je stvar gotova, i da violinista
nije ovozemaljac. Rekao sam da sam oduvek sanjao takav cardaš...
- Cardaš?
Slušalica mi se naježila od njegovog glasa. Bio je, blago receno, zapanjen...
Znao je za pet instrumenata: za gitaru, elektricnu gitaru, solo gitaru i još
dve gitare...
Narucio je lokomotivu od pesme, rokcinu koja melje kao krupara, a ja pricam o nekom
tamo komadu sa violinom.
Te noci, ocekujuci snimak koji sam mu poslao, verovatno nije baš najbolje
spavao.
A mogao je...
"Nosila je jelek svileni, kao u pesmi narodnoj,
I krstic, znak na lancicu da nekog ceka, navodno..."
"Devojka sa cardaš-nogama" ostavila je
"Garavu" "u malom".
Nenamerno...
Tad još nisam jurio prethodne cifre, rekordne tiraže i pozicije na top listama.
Izabrao sam tu pesmu jednostavno zato što sam je voleo, u njoj je šuštalo lišce
i mirisale su zimske ruže, bila je album sa starim fotografijama na kojima sam
prepoznavao neke detalje i lica, iako ih ranije nigde nisam video...
"Nosio sam šal od kašmira, i prsluk protkan tajnama...
Baš od takvih su je cuvale tetke sa 'ladnim trajnama..."
Kasnije sam, jednom ili dvaput, pokušao namerno da
napravim pesmu koju ce svi voleti.
Nije prošlo...
Osudivali su me za štošta, ali da su mi sudili zbog hitova koje sam pocinio, tu
bih, uz dobrog advokata, sigurno bio osloboden.
Sve sam uradio iz nehata...
A traktor je na pumpu došao sa predumišljajem...
Trebala mu je ta nafta i bio je spreman na sve...
Tek je svitalo, i insekti iz nocne smene baš su predavali dežurstvo prvim
jutarnjim pticicama, kad se bucni crveni prostak zaustavio predamnom, tresuci
se na onim ogromnim tockovima, kao notorni alkos.
Prilicno grubo me je vratio u osamdeset devetu, i vec je uspeo da zamakne za
krivinu, kad sam se malo sabrao i opsovao mu mater traktorsku.
I taj dan je svitao u D-molu, i vec sam, otprilike, znao
kakav ce biti...
Veliki Tihi Rit je onako, za svoju dušu, izvodio fragmente iz "Koncerta Za
Praskozorje, Vetar i Suvi List", ne nasedajuci na "legato" koji
je uporno naaturao deprimirani teretni voz, vracajuci se dockan sa službenog
puta.
Moram priznati da sam i ja pomalo ispadao iz ritma...
Pošavši na put, Emi-Lija K. rekla je da ce se zadržati desetak dana, i, što se
mene tice, to "desetak" moglo je znaciti i pet-šest...
Ali, ona je to, ocigledno, sasvim ozbiljno shvatila...
Svejedno. Kad dode, znaci vratila se...
Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima
i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada
imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru
kad mi nema gde.
Jesen je, znaci...
Ponovo...
|