|
Poglavlje 9
- Zdravo, Džokej, stari druže moj. Sto godina se nismo
videli...
Gle, gle...
Nisam znao da Aca Vaška ima brata starijeg dvadeset godina, ali tip kom sam
otvorio vrata nije mogao biti niko drugi.
Imao je isti bernardinski pogled kao Aca, istu brižno i pedantno razbarušenu
pesnicku frizuru, i isti svileni šal, besprekorno složen uz pulover, kako je to
vec znao da izvede simpaticni sitni grebator, jedan od glavnih statista u
slavnim Danima Lavova.
Frapantno...
Lice koje mi se smeškalo nosilo je isti onakav, komotan, za dva broja veci nos,
na cijem su vrhu bili nataknuti isti onakvi ogromni amerski cvikusi, i kad su
mi se oci malo navikle na polumrak hodnika, uocio sam da je i antilop-jakna,
izlizana kao blokeji na poštarskim cipelama, veoma slicna onoj jakni po kojoj
je mladi Vlaškalic bio prepoznatljiv. Veoma, veoma slicna.
Suviše slicna, bojim se...
Jebo te maus. To nije bio ni stariji brat, ni mladi otac Ace Vaške. To je bio
Aca Vaška licno. Glavom i nosom...
Za njega se pricalo da živi brzo, ali kako je uspeo da za pet godina ostari
dvadeset godina, to verovatno zna samo on...
Ma, da se ne lažemo, ne zna samo on...
Grad Heroj je mala varoš. Znaju i drugi...
Znaju narocito oni kerovi koji se pojavljuju niotkuda svaki put kad nanjuše da
je Acin "špric" na rezervi.
Te zveri su svojim tananim iglama izvezle crnu cipku za jastuk mog izgubljenog
druga.
Primetio je da ga gledam duže nego što je pristojno.
- Da, da, kosa mi malo opada u jesen. Eh, da me vidiš samo u prolece...
Propustio sam ga unutra, stisnuvši mu ruku usput. Bila je prijatna kao presna
lignja, baš izvadena iz frižidera.
- Starimo, Aco moj, tu boga nema. Upadaj, sedi, jesi li za neku cugu? Kojim
dobrom dolaziš?
Stvarno treba biti blesav pa pitati dekintiranog narkosa kojim dobrom dolazi.
Kakvo pitanje, takav i odgovor...
- Umro je Cava Basista...
Cava Basista je bio ovdašnja legenda. Vrhunski
"kafanjeros". Lider najboljih hotelskih bendova. Pionir roka u našem
gradu. Šarmer. Svestrani zabavljac. Cicija jedna. Alkos. Gubitnik. Ništarija...
Za svakog po nešto...
Kao klinac gledao sam ga na igrankama, imao je "Fender Jazz Bass" i
folirao trans svirajuci najjednostavnije ljige, ali mu je to sasvim dobro
stajalo. Bio je definitivno simpatican. Pokušavao je da prode kao solista,
pevao i na festivalima i na TV-u, pravio novi bend za svaku gitarijadu, ali
nešto mu je ipak falilo.
Talenat? Sreca? Jaja?
Pa da. Ta tri...
U lokalnom kupusovom listu dosledno su ismevali svaki pokušaj nekog od nas
sugradana, pa su i oba Cavina singla bila urinirana od prestrucnih
provincijskih kriticara.
Ipak, uporni Cavez je do kraja uspeo da izbori i jedan izrazito pohvalan tekst
u glasilu Grada Heroja:
"Obaveštavamo rodake i prijatelje da je naš DOBRI, PLEMENITI, POŽRTVOVANI
taj i taj, iznenada ispustio svoju dušu..."
Iznenada ispustio dušu...
Sve drugo je ispustio mnogo ranije. Ispustio je iz vida jednu zgodnu bucmastu
ženicu, kojoj je dozlogrdilo dremanje za "muzicarskim" stolom, i
miris vinjaka koji joj je posle fajronta stizao u stan, pa je pokupila klince,
jednog dana i vratila se svojim uglednim roditeljima.
Uostalom, oni su joj odavno govorili da je pogrešila što se uopšte i udala za
"onu pijanduru i ženskaroša"...
Da, Cava je zatim ispustio i priliku da dalje svira sa mnom, kad me je pred
koncert u Rijeci ucenio da nece izaci na scenu ako bendu ne dignem gažu za
jednu staru, sivu hiljadarku.
Hiljadarku je, inace, dobio, ali je zauvek izgubio priliku da još nekad svira
izvan kafane...
A onda je, bukvalno, ispustio i gitaru. Tako sam barem cuo...
Strugao je po žicama sa bracom Narodnjacima u nekoj birtiji iza Palanke,
spondiloza mu je totalno sjebala prste, i jedne veceri mu je gitara ispala iz
ruku.
Posle je uzalud dolazio na berzu tezgaroša u hotel "Vojvodina",
ocekujuci da je nekom orkestru potreban evergrin-pevac sa bogatim iskustvom, i
oni momci koji nisu stigli da okrenu glavu kad bi se pojavio, castili bi ga
pelinkovcem i dozvoljavali mu da za njihovim stolom isprica neki vic koji su
svi znali, ali mu više nisu nudili posao. Mesecima. Godinama...
I onda je ispustio dušu...
Iznenada?
Šta ja znam. Tako piše u novinama...
Vetar stanuje u Rumenickoj BB, i nije mi jasno kome je
palo na pamet da baš u njegovom dvorištu izgradi Novo Groblje.
Novo Groblje, za mene nije ništa novo. Mi se, na žalost, vec sasvim dobro
poznajemo...
No, kad je Deda Štetu ono sustigao "peugeot", bila je to pusta livada
sa par sablasnih humki, kao grobovi obešenih drumskih razbojnika zakopanih
negde usred polja, bez Boga, zvona i opela...
Strine i snaje koje su naricale za Dedom po službenoj dužnosti zgranuto su se
gurkale kod rake, pokazujuci na ime, plasticnim slovima ispisano na susednom
krstu:
Kis Laszlo...
Madar...
Hvalili smo se kako ovde svi živimo zajedno, ali smo, za svaki slucaj, ipak
umirali svako za sebe.
Novo Groblje donelo je i nov zakon da se svi gradani našeg grada koji iz nekog
opravdanog razloga prestanu da žive, ubuduce sahranjuju na istom mestu.
Cudo da se na to manjine nisu pobunile, tek, bilo kako bilo, moj deda, veliki
pravoslavac i crkveni tutor, dobio je za prvog komšiju, na neodredeno vreme,
kolegu katolika, majstor Lasla Kiša, umetnickog stolara u penziji...
Cale i ja smo ostali poslednji, kako je to vec red, i necu nikad zaboraviti
kako je moj stari pogledao preko ramena kad smo odlazili, i osmehnuo se na onaj
svoj posebni, golim okom jedva primetni nacin.
- Eto, moj sine, Laslo. Baš je to neko božije maslo...
Možda se Cale setio kako mu otac dugo nije oprostio što se oženio katolkinjom?
Možda se setio kako je posle Deda Šteta svog unuka-ljubimca godinama za Sve
Svete vodio na ono drugo "njihovo" groblje, kupovao mu šecerleme i
peceni kesten, i vadio veliku kariranu maramicu gledajuci u porculansku sliku
lepe mlade žene sa dugim uvojcima i tužnim tamnim pogledom nekog ko odlazi...
Ne znam na šta je još tad mislio moj Cale, ali bila je to važna lekcija koju
sam dobro zapamtio.
Okrenuo sam se i ja, i pogledao još jednom na dve humke na koje je polako padao
sumrak, neprijatan i hladan kao mokra cicana košulja.
Tako i treba, Deda Šteta. Kao komšije. I majstori. Kao ljudi...
Bilo je to pre petnaest godina...
Groblje se od tada lepo izgradilo. Pokazalo se kao dobra investicija...
Breze, koje su tad bile tek posadene, sad uveliko skrivaju pogled na tu
parcelu, iako je vetar sa njih otresao skoro sve lišce, i nosio ga po širokoj
aleji kojom smo Aca Vaška i ja žurili prema kapeli...
Priznajem da nikada nisam voleo vetar, ali ni Aci to ocigledno nije bila
omiljena pojava u prirodi.
Ruke su mu bile zauzete velikim buketom u celofanu, pa je savio glavu i okretao
je kao biciklist-trkac, ne bi li našao ugao pod kojim mu košava nece podizati
duge pramenove koje je terao s leva na desno i otpozadi prema napred,
pokušavajuci da sakrije duboke zaliske i malu monašku celu na vrh glave.
- Jebem ti vetar, da ti jebem...
Na platou pred kapelom nastupao je hor Promašenih...
Uspešni su uspešni pomalo i zato što znaju na cijoj se sahrani treba pojaviti,
i ovde ih nije bilo.
Bilo je pateticnih, kao Aca, koji su ridali nad kovcegom, bilo je realnih, koji
su govorili da se tako nešto moglo i ocekivati, i bilo je nekih zalutalih, koji
su pitali koliko je godina imao.
Koliko godina?
Pa, sasvim dovoljno da umre mirne duše...
Cava Basista je imao puno prijatelja, ali ne broje se oni koje si imao, nego
oni koji ti ostanu.
Nije bila gužva, ali toliko sviraca ipak nisam video na jednom mestu još od
"Muzicarske Nove Godine 1979."...
Svi su stajali u grupicama, dvoje-troje, ili samo dvoje, i mada sam mnogima
klimao glavom, nisam uocio nikog kom bih mogao da se prikljucim.
Dabome, meni su se prikljucili...
Zoka Obad primetio nas je cim smo stigli, ali je lukavo sacekao da ostanem sam,
i tek kad je bio siguran da nece izvisiti, polako mi je prišao, držeci ruke na
ledima.
No nesreca nikad ne dolazi sama...
Za njim je, na vrhovima prstiju, kako se to vec radi na sahranama, pošao i
Miško Bajic, poznatiji kao Miša Magarac, koji je poslednjih tridesetak godina
stalno tapkao za svojim kumom Zokom, uvek tako na korak ili dva iza njega, u
svemu...
Bili su jeziv tandem...
Zoka Obad se patio sa gitarom kao da svira na bodljikavim žicama, ali je za
prakticne stvari imao savršen sluh.
Bio je glavni trgovac benda, i mada se Cava zvanicno vodio kao šef, mislim da
je mišoliki prateci vokal uvek držao konce u svojim rukama.
Poturao je naivnog Cavu kad se trebalo našikati sa direktorom nekog hotela da
bi se dobio posao, uvaljivao mu je na potpis sve problematicne ugovore, a
siguran sam da ga je napalio i protiv mene, kad smo ono "zakuvali" u
Rijeci.
Usput je otvorio fotokopiraonicu, kupio stan, što se ne dešava poštenim
muzi-carima, i, za razliku od upokojenog Caveza, strugnuo je sa scene na vreme,
mnogo pre nego što su poceli da ga guraju sa nje...
Promrmljali su pozdrav, stali levo i desno od mene, i cutke sam cekao sledecu
repliku, opkladivši se sa sobom da ce to biti "Nema više našeg
Cave...", ali Zoka me je iznenadio jednom neocekivano originalnom
recenicom.
- Ode naš Cava...
Nisam odmah odgovorio, jer sam posmatrao kako Aca tek iz drugog slobodnog
bacanja uspeva da nabaci svoj buket na veliku hrpu ružnih plasticnih venaca.
- Ode. Možda nade gažu u oblacima. Ovde mu baš nije išlo...
Osetio sam da me gledaju, ali nisam okretao glavu. Popovi su se poceli muvati
oko izlaza iz kapele, što je znacilo da ce predstava poceti na vreme.
Eto, Cava je uspeo da jednom ipak pocne program u minut, baš kako je
plakatirano.
Miša Magarac je osetio potrebu da i on nešto njakne.
- Vidiš kako je glupo što smo se svadali, Džokej. Šta ceš, bili smo tako
mladi..
Pa baš i niste...
Ja sam bio mlad, vi ste tad vec dobro ugazili u cetvrtu deceniju, koliko se
secam...
- A i svirali smo da se pušilo. Secaš se kako smo samo svirali?
O, secam se...
Miša Magarac, konkretno, muzicirao je tako što je sa dva
štapa mlatio kao divalj po gomili šupljih kanti...
Da ne bude zabune, vidao sam i bubnjare koji su zaista SVIRALI bubnjeve, ali
Sivonja nikako nije bio clan tog kluba. On je baš LUPAO bubnjeve. Nemilosrdno.
Kao tude...
Na jednom koncertu tako je pomahnitao da sam se uplašio da mu se pas lutalica
zavukao pod timpan, i da Miško bukom pokušava da ga istera. U pauzi, izmedu
pesama, zavirio sam da vidim da se nije macka, ne daj bože, omacila baš u bas
bubnju, na starim krpama koje je Magarac koristio kao "denfer", ali,
srecom, nije bilo ništa od svega toga. To je samo suptilni muzicar nešto
interpretirao. Neki ritam, šta li...
Neupuceni bi možda pomislili da je njegov nadimak malo grub i preteran, ali mi,
koji ga poznajemo bolje, slažemo se da se u stvari radi o nežnom tepajucem
imenu od milja.
Ali ni drugi nisu bili mnogo bolji.
Vec sam spomenuo one muke po Zoki, kad su svirka i štimovanje bili u pitanju.
Kod Cave je, opet, sve zavisilo od promila u krvi i zakona spojenih sudova, a i
organisti su bili prica sasvim za sebe.
Menjali su se cešce nego clanovi Predsedništva SFRJ, i nisam stigao ni da ih
sve pošteno upoznam. Bili su to uglavnom akademici, momci sa puno bubuljica i
malo smisla za muziku, ali im je to pomagalo da se bez problema uklope u paniku
i konfuziju koja je vladala na sceni.
Ruku na srce, i ja sam tada pevao kao decak koji mutira. Kao prehladeni decak
koji mutira...
Prestravili su me prvi, staromodni producenti s kojima sam radio, terali su me
da pevam pravilno i školski, a pravila i škola nikad nisu bili moja prirodna
sredina.
Stvarno sam propevao tek kad sam dobrocinitelje zbacio iz sedla, negde na
trecoj, cetvrtoj ploci, i sve što sam do tad snimio danas mi zvuci kao stari,
previjeni gramofon, ili, još bolje, kao onaj uzbudeni i ubrzani polupederski
glas spikera iz prvih posleratnih crno-belih filmskih žurnala.
Prokletstvo je to...
Nikad nismo prolazili bolje. Nastupao sam sa profesionalcima, sa ajkulama i
zverima, sa malom filharmonijom i big-bendom, sa velikim "lajtom" i
hiljadama vati oko sebe, ali nikad nisam imao toliko uspeha kao sa raštimovanim
kafanskim orkestrom, i jadnim skrpljenim ozvucenjem 2x350 vati.
Kažu da samo treba biti pravi covek na pravom mestu u pravo vreme, a sve ostalo
je cista tehnika. Za pravo mesto i pravo vreme je u redu, to se poklopilo, ali,
medu nama, još uvek mislim da stari momci nisu bili pravi momci za pomenutu
situaciju.
Verovatno grešim...
Naime, i sam Bog je, izgleda, secovao na nas...
Cudan oreol, srebrn i maglicast, lebdeo je tih meseci nad malim tezgaroškim
bendom, i niko nam ništa nije mogao.
Polak je program ustupao svojim provincijskim filijalama, sitnim menedžerima
koji su pokrivali odredene reone, i ti terenci, željni dokazivanja i velikih
poslova, punili su hale i sale do vrha, Gospon Stjepku za ljubav, uz pomoc
svega nekoliko plakata, i svega nekoliko podmicenih muzickih urednika po
lokalnim radio-stanicama.
Polak me je i povezao sa Cavom i njegovim bendom...
Svirali su neku veselicu u Tuheljskim Toplicama, stari macak ih je cuo, ocenio
i procenio, castio ih cugom, pa ih pazario kao priplodne junce.
- Alo, Džokej? Zakaj mi nisi rekel da imaš fajn orkestar tamo kod vas? Sve sam
zrihtal. Basist ti se bude javil cim stigne doma...
Studijski muzicari koji su dotle bili u kombinaciji, bili su razmaženi kao
mecosoprani, i Polak je jedva docekao da ih se reši. Tražili su hotele sa
bazenima, bazene sa saunama, saune sa masažom, pa juhicu za nijansu topliju,
pivo za nijansu hladnije, jastuke za nijansu tvrde, amortizere za nijansu
mekše...
A Gospon Stjepko je tražio bend za nekoliko nijansi jeftiniji. I našao ga je...
Cavez & Co. nisu bili baš fon Karajani, ali, istini za volju, ni moje pesme
nije pisao Amadeus. "Poskidali" su stvari korektno, rekoh korektno,
ne perfektno, bože moj, pa malo su to prilagodili sebi, ali nikad im niko nije
zamerio. Cak ni ja.
Oni koji su želeli da me uvrede nazivali su me amaterom, a to je u stvari bila
istina koje se nisam puno stideo. Amateri, uz sve mane, imaju nekog šarma koji
je nedostupan profesionalcima, i posmatrajuci kasnije fotografije na kojima su
mi "profici" bili za ledima, video sam sebe kao turistu uslikanog u
muzeju voštanih figura, na odeljenju "rock & roll music".
Prilicno cudan osecaj...
Kao kad mazneš besprekornu ribu i u kljucnom momentu otkriješ da nosi duboki
zamrzivac u gacicama. Ni tamo, ni ovamo...
Cavin orkestar, ko zna zašto nazvan "Kruna", po tom pitanju mi je
mnogo više odgovarao. Necu da kažem da su bili duduci, nije lepo, a, na kraju
krajeva i napravio sam citav ovaj uvod da bih mogao da ih opišem jednom jedinom
recenicom: imali su puno, puno šarma...
Neke svoje rodene pesme, u pocetku naše saradnje, prepoznavao sam kao na kvizu,
tek posle prve-druge strofe, ali nakon samo nekoliko nastupa potpuno smo se
ušemili i više nije bilo problema. Momci su se oblacili kako su navikli na
svojim ugostiteljskim nastupima, u široke košulje od onih sjajnih materijala od
kojih se obicno šiju novogodišnje haljine, i u raznobojne jednodelne
kombinezone sa velikim džepovima i cipzarima, o, bili su jako ponosni na svoj
izgled, ali publika je, bojim se, to shvatila kao parodiju, i kezila se na
najozbiljnijim mestima.
- Ti boga, ovi su ti decki pravi "Mapetovci". Rulja ih obožava...
Da, i Polak je bio zadovoljan, kao uostalom i svi ostali. On je bio zadovoljan
publikom, publika programom, direktor hale zadovoljan procentom, opština i ZAMP
zadovoljni sa po svojih deset posto, prodavci semenki, kikirikija i
osvežavajucih pica zadovoljni pazarom, pa onda i ja, da se ne foliramo, sasvim
zadovoljan sobom. Dakle, svi zadovoljni...
Skoro svi...
Oni koji su nekad zagrizli taj kruhac znaju ko ce uvek prvi prekinuti lanac
zadovoljnih.
Bend, dabome...
Svirci su na prvi koncert teglili ozvucenje, montirali instrumente, svirali,
razmontirali, pa teglili nazad. Na drugom koncertu su brojali glave u parteru i
na tribinama, na trecem su te glave pomnožili sa cenom ulaznica, a pred cetvrti
koncert su tražili "fizikalce" za nošenje instrumenata i ozvucenja. I
vecu gažu. Do desetog koncerta su još malo množili, pa su tražili i tehnicare
za montiranje instrumenata. I vecu gažu. Posle još pet nastupa su tražili dva
automobila umesto kombija, dnevnice za deset dana unapred, i vecu gažu, i tako
redom, pa sam se vec plašio da ce za trideseti koncert spremiti zahtev da više
i ne izlaze na scenu, nego da im honorare samo ubacimo ispod vrata.
No sticajem okolnosti nije bilo tridesetog koncerta.
Dvadeset i deveti je bio u Rijeci...
U ovoj zemlji postoji cudan obicaj da se fabrike keksa, bombona i slatkiša za
decu nazivaju po obešenim i streljanim ljudima, pa onda i nije neko cudo što se
i jedan kitnjasti predratni teatar, sa visokim balkonom i pompeznim ložama,
neprikladno zove "Kino Partizan".
Da, tamo smo nastupali...
Kapacitet dvorane iznosio je tisucu mesta, što je po tadašnjem kursu bilo
sasvim približno hiljadi, ali mene je mnogo više radovala vest da gledalaca ima
više nego ulaznica, i da, i u tom ružnom velikom mestu, ima puno lepih malih
okica koje ce biti uperene u mene te veceri.
Ali i Cavin nos, prošaran detoniranim kapilarama, bio je uperen u mene pre
izlaska na scenu.
- Slušaj mali, mi smo nešto razgovarali. Slaba nam je lova. Za te pare nam se
ne isplati ovo mrcvarenje. Propustili smo neke super ponude, i rešili smo da
dalje sviramo samo za dvostruku gažu. Izvini, ali tako je. Mi smo ipak
profesionalci...
Pale su mi na pamet one gospodice za koje se kaže da su
"profesionalke", i povukao sam figurativnu paralelu izmedu te dve
branše.
Ocajnicki sam tražio Polaka pogledom, ali on se motao negde izmedu kase i
ulaza, i znao sam da nema teorije da se pojavi.
Iza Cavinih leda nacrtali su se i ostali muzikanti, i dodavali mu gorki zacin
za kašu koju mi je kuvao. Mufljuz se još više napalio.
- Eto, mali, pa odluci. Publika ceka. Mi se pakujemo, a ti možeš i sam na
scenu. Recituj Jesenjina, žongliraj sa pomorandžama, pricaj im masne viceve.
Nema ljutnje. Kol'ko para, tol'ko muzike...
Bend se cinicno cerekao, i tad sam prvi put primetio da ipak ima i trenutaka
kad štimuju zaista besprekorno.
Gospodi pomiluj...
Pop je poljubio hladni metalni krst i izgovorio još neke reci koje je,
prevrcuci ih kao suvo lišce, vetar odmah poneo daleko u polje. U povratku, švicnuo
je po golim granama, poigrao se sa tankim dimom kandila, pa je još jednom, ne
uspevši da odoli, podigao onaj smešni svileni pramen na pognutoj Acinoj glavi.
Eto...
Sve to dode na svoje. Te davne noci dao bih za svoju publiku mnogo više od
cetiri sive novcanice, ali momci koji su kafe zajedno pili a odvojeno ih
placali, to nikad ne bi razumeli. Sad to više i nije tako važno. U Rumenackoj
BB prebijeni su i mnogo veci dugovi od tog našeg, i malo je neozbiljno, u ritmu
elektricnih zvona, citirati staru tezgarošku devizu:
Pošteno, pa ko koga zajebe...
Momci su hteli da me malo opelješe, i uspeli su. Ja sam hteo da se oni malo
vrate tamo gde im je mesto, i uspeo sam.
Nastupio sam te veceri u Rijeci. I još jednom. I još jednom. Nastupao sam posle
i u "Skenderiji", "Lisinskom", na "Gripama", u
"Centru Sava", "Zetri", "Moraci", u
"Zrinjevcu"...
Clanovi VIS-a "Kruna" slušali su o tome, i to mi je više nego
nadoknadilo onu lovu koju sam morao da odbrojim u garderobi "Kina
Partizan".
Znao sam da znaju da bez mene nemaju nikakve šanse da se popnu na koju od tih
pozornica.
Osim, ako ih redari ne propuste da predaju cvece nekoj do kolena dekoltovanoj
"Narodnjakinji"...
Klik!
Ne, na žalost to nije bilo ono "klik" koje mi je nedostajalo. To sam
samo ja upalio svetlo u hodniku, vrativši se sa sahrane.
Emilija je bila opravdano odsutna tog dana.
- U subotu izlazim pred maticara...
Faca mi je stena kamenita, ali i stene ponekad pucaju. Lija se radosno
nasmejala, zadovoljna efektom svoje tektonske recenice, i tek tad sam dovršio
svoj pokret, zaglavljen negde na pola puta.
Dodavola, odao sam se...
Odala se i ona.
Testirajuci moju ravnodušnost otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni
svejedno. Pa dobro. Nešto se vec moralo desiti na našem grafikonu.
Brzo mi je objasnila da zaista izlazi pred maticara, ali malo sa strane, sa
krilne pozicije, kako bi rekli reporteri sa fudbalskih utakmica.
Bice kuma. Njena drugarica Ruška udaje se za Mr. Naduvenka, sina jedinca mocnog
prigradskog privatnika, i moj mali sagovornik pozvan je da svedoci u tom
slucaju.
Svatovi su zamišljeni kao spektakl, mladoženjini su pregovarali sa FK
"Crvenom Zvezdom", ali je "Marakana" nešto zauzeta, pa su
se morali zadovoljiti zakupom jednog od ovdašnjih hotela. Taman za rodbinu.
Naduvenkovo pleme je ozbiljno iskušenje za raspoložive hotelske kapacitete,
pošto osim prirucnih rodaka dolazi i delegacija iz zavicajnog pasivnog kraja.
Lija mi je rekla da je hvata blaga jeza od susreta familija buducih sretnih
mladenaca, mladine lokalne aristokratije s jedne, i mladoženjine boracko-
mercedeske koalicije, s druge strane.
Poslednji put kad su se srele takve dve družine pala je Bastilja, ali nisam
ubeden da sam smirio Kuma-Liju iznevši joj taj podatak. Zato sam joj objasnio
da su tada jedni izvukli odredenu pouku, i da otad uvek cute i priznaju da su
drugi u pravu.
Narocito ako "Drugi" mašu nekim najnovijim dostignucem, giljotinom,
šmajserom, ili rešenjem o nacionalizaciji.
Ili deviznom knjižicom kao u ljubavnom slucaju Emilijine drugarice Ruške...
Dakle, jedni ce zagrajiti, drugi se pritajiti, kuvari ce se naraditi, svirci ce
dobro zaraditi, kelneri nece stajati, mladoženja ce se malo kajati, mlada ce
krišom cmizdriti, svekrva ce, razume se, pizditi...
A kuma?
Eh, kuma...
Svecani cin dogodio se u cetrnaest casova, u isto vreme kad i Cavino
uzemljenje, i priznajem da sam, hodajuci u povorci po stazi složenoj od sivih
kamenih kocaka, cutke posmatrao kako koraci drobe lišce, i mislio, naravno, na
Emiliju Kovacev.
Kakve to veze ima?
Kako da nema? Igra asocijacija. Koraci? Noge. Lišce? Dva duga vitka lista na
necijim nogama? Ko bi drugi to mogao biti?
Znam, nije bilo ni vreme ni mesto za to, ali Bog ce mi oprostiti. Šta mogu,
takav sam covek, a i on je takav Bog, nadam se...
Posle sahrane, a pre onog "klik" na prekidacu svetla, zadržao sam se
malo sa momcima na cugi. Za pokoj duše. Mislim da smo je upokojili vrlo
savesno, jer bilo je vec šest i koji minut kad sam se vratio kuci.
Oprao sam ruke, takav je narodni obicaj, a i da nije, moj je privatni obicaj da
operem ruke posle rukovanja sa milion muzikanata, bacanja grumena u raku i dva
sata teglenja po isparanoj fotelji od skaja, u izlizanom hotelskom snack-baru.
Šuška se da je u vinu istina...
U vinjaku nije, sasvim sigurno.
Posle druge ture, Zoka Obad i Miško Magarac poceli su neumorno da velicaju ime,
lik i delo Druga Cave, nešto kasnije upetljeo se i Aca Vaška, posle pete ture
Cavez je vec proglašen legendom i VD Genija, a malo posle toga sam se pokupio,
vadeci se na posao, i otišao kuci, pre nego što im je palo na pamet da je to u
stvari pokojni Cava Basista naredio da se sruši onaj most, i odlucno rekao
istorijsko "NE", tamo nekim tipovima.
U stanu je tišina šištala kao zmija, i brže-bolje sam upalio TV, ali to nije
bilo najbolje rešenje...
Na prvom kanalu su momci u plavim kapicama rasturali ekipu u belim, i da se to
sve dešavalo u olimpijskom bazenu možda bih i nastavio da gledam, ali ta
borilacka veština održavala se na uskim i prljavim ulicama, i bilo ju je jako
teško pratiti.
I mucno...
Nije tu bilo ni pravila ni sistema, igraci su bili loše obeleženi, plavi su bar
imali sitne brojeve, na opasacima ali belima se nije znalo broja. Bilo ih je
previše, pa su verovatno i sami zakljucili da bi vrlo glupo izgledali sa
sedmo-cifrenim brojevima na malim okruglim kapama, a sem toga, tako
neregistrovani lakše su izvodili opasne kontre, na cemu se, inace, bazirala
njihova taktika na vrucem gostujucem terenu. Ili na vrucem domacem terenu?
Ništa se ne zna. Istraga je još u toku...
Potegao sam daljinski upravljac, onako s kuka, ali na drugom kanalu spremno me
cekao jedan šizoidni narodnjak, i svom srecom mi je prst bio na dugmetu na kom
je pisalo "OFF", jer ko zna kako se sve to moglo završiti.
Novine? Ne, hvala lepo. CD? E, to može. Šta je u mašini? "Brothers in
Arms"? Kupljeno. Play...
Ispružio sam se na kaucu, odlucivši da to potraje minut-dva, ali bio je to
težek dan, a i za mene pricaju da sam težak tip, i gravitacija nas je zacas
uzela pod svoje.
Na plafonu se, cudno, davao isti film kao prepodne, na matineu.
"KUMA I"...
"Here I am again in this mean old town,
And you're so far away from me..."
Cekaj, zar je Knopfler radio muziku za taj film? I nije
mu neki tekst.
Evo me opet u ovoj pokvarenoj staroj varoši, a ti si tako daleko od mene. I gde
si sada, dok sunce pada, bla, bla, bla...
Ma, foliram, još kako. Baš me je, ono, dobio...
Hm, tekst je na pocetku vrlo dosledno pratio radnju, ali me je jako
inte-resovalo kako ce se posle izvuci, jer sam posumnjao da cak i Knopfler zna
kako se na engleskom kaže "becarac".
A Cigoši ce to sigurno svirati Emiliji Kovacev...
Kako li se namontirala, da mi je znati? Nije valjda išla kod frizera? Ne
verujem...
Kao klinci uvek smo virili kroz prozor kuce u kojoj su bili svatovi, da vidimo
mladu. Kako se nikad ranije nisam setio da malo zagledam i kumu?
Imala je tremu, brinula se kako ce izaci nakraj sa svim procedurama,
nazdrav-ljanjima i dežurnim dilkošima, i pokušavao sam da je smirim, ispricavši
joj da je i meni bilo tako kad sam kumovao prvi put, ali da je sve prošlo u
najboljem redu.
Što baš i nije bilo istina...
Jesen stiže, dunjo moja, ja se ne oženih...
Nekad su se svi kao blesavi ženili u jesen, cime su automatski rešavali problem
zimovanja, ali to je bilo u dobra stara vremena, kad pre braka nije bilo
diranja, a o "rari-rari" i da ne govorimo.
A Lufter se oženio krajem juna. Zbog troškova...
Do jeseni bi, naime, morali da dokupe još par metara materijala za vencanicu,
ali ni to, sasvim izvesno, ne bi bilo dovoljno da se sakrije mladina velika
biba, pa su Martin i Sonja doveli roditelje pred svršen cin, i poceli da prave
spisak uskog kruga prijatelja.
Koji se zaustavio na cifri stotinu šezsdeset i osam...
Još u gimnaziji smo sklopili taj pakt o totalnom kumstvu, a u momackim danima
cesto smo se oslovljavali sa "kume", što je bio dobar štos.
Curice su se uvek oduševljavale romanticnom pricom o tri stara druga, i o
potpisima koji ce overiti dugogodišnja prijateljstva, ali curice su bile
nacitane ruskih romana i nije ni cudo što su verovale u to.
Cudo je što smo mi verovali...
Dogovor je bio da Popac bude kum Lufteru, Lufter meni, a ja Popcu, i kad je
žreb odlucio da Martin probije led, bilo mi je cak i pomalo krivo što cu na
velikom dogadaju biti samo jedan od gostiju.
No, za utehu, znao sam da ostajem prvi i glavni na listi cekanja za sledecu, ovu
ili onu varijantu.
- Hej Joe! Da li si O.K.?
Popac me je ponekad zvao "Joe O.K.", što je zvucalo kao prevod mog
nadimka na holandski ili flamanski. Prišunjao mi se s leda, dok sam na klupi na
keju sedeo sa jednom devojkom, i mada ju je pogledao zvanicno i znacajno,
mislio sam da nema potrebe da mu je predstavim.
Predpostavio sam da svoju sestru zna od ranije...
Pomerio sam se malo u stranu, ali on nije seo izmedu nas. Spustio se na
suprotnu ivicu klupe, odredivši da Veverica bude u sredini, pa joj je prebacio
ruku preko ramena, i podesio glas na dramsku lagu Borisa Godunova.
- Šta radiš tu, ti mala, u jedanaest nocu, a? Igraš se Cika Doktora sa ovom
barabom? Imaš li ti, uopšte, roditelje?
Mala je bila na trecoj godini farmakologije, ali je pocrvenela pred svojim
velikim bracom, iako nas je zatekao u strogo pristojnoj relaciji. Nekim
cudom...
Zabavljali smo se kratko, a ja sam putovao dugo, i kad smo bili zajedno, kao
tih dana, samo smo se grlili i ljubili, kao pijani Rusi.
Popac se zagledao u Dunav, video sam da ga nešto muci, i nadao sam se da to
nema neke veze sa Vevericom i sa mnom.
- Kaži Popac, u cemu je frka?! Ne bleni tako u te talase, dobiceš recnu verziju
morske bolesti...
Pogledao me je sa olakšanjem, zadovoljan što sam ja preuzeo inicijativu, jer
ocigledno nije znao kako da pocne.
Duboko je uzdahnuo, pumpajuci važnost onoga što sledi, a Veverica, koja je
dobro poznavala takve situacije, ustala je sa klupe pre nego što je njen brat
zapoceo ozbiljan muški razgovor.
- Idem samo da pozdravim Bojanu. Odmah dolazim...
Popac je ostavio devojku u kolima, pedesetak metara iza nas, i jedan ušminkani
džbun promolio se kroz desni prozor legendarnog "mini morisa" kad je
Veverica stigla do njega, pretrcavši lako kao košuta preko mekog, širokog
travnjaka.
Tek tada sam ponovo okrenuo glavu prema svom drugaru, ostavivši mu, znaci,
dovoljno vremena da se presliša i ude u lik zabrinutog, bespomocnog momka, kog
je, ocigledno naumio da mi odglumi.
- Samo ti mi možeš pomoci, Joe. Dva dana nisam oka sklopio. Bojim se da necu
moci da se prihvatim tog kumstva...
Popac je inace bio rodeni lažov, ali je znao da sam ja
oduvek bio nepogrešivi detektor svih njegovih folova, i cudi me da se usudio da
mi isprica tu švajcarsku "ementaler" pricu, punu malih i velikih
rupa...
Vadio se na ispitni rok i na Sonjinu sestru s kojom se nekad muvao, a koja ce
biti tamo s novim deckom, trudio se, ne mogu da kažem da nije, ali medu
pet-šest razloga koje je naveo nisu bila i dva na koje sam sumnjao, a od kojih
je jedan sigurno bio onaj pravi.
Klasa ili kasa?
Samo ako nije i jedno i drugo...
Naše društvo opisuje se kao besklasno društvo u kome vlada radnicka klasa, što
znaci da i nije baš jako besklasno, cim jedna klasa ne samo da postoji, nego uz
to još i vlada.
Svejedno...
Bitno je da je ta jedna, kao jedina, ujedno i prva, i u tome je prednost našeg
uredenja nad svim ostalim uredenjima na ovom svetu.
Kod nas se svi radaju prvoklasni...
Dabome, i tu postoji caka.
Tako se, na primer, Popac rodio kao prva-A, a Lufter kao prva-C klasa, i iako
se ti indeksi nikad nisu pojavljivali u javnosti, uvek su se nekako
podrazumevali.
Mladi gospodin Popovicki vremenom je sve više i više zazirao od onih nizvod-no
u abecedi, i cini mi se da ga je mogucnost da se okumi sa prvom-C klasom
konacno prelomila i naterala da mene pozove u pomoc.
Jer, ja sam bio džoker, Ludak. Pesnik i smehotvorac. Boemcina, kao moj ošinuti
Cale. O, mi smo mogli sa svima...
Popac se godinama podsmevao Martinovim roditeljima i stvarima, i da je u
pitanju bio neko za samo pola mrvice manje dobrodušan nego Lufter, lepuškasti
doktorski sin bi vec mnogo puta do tad jeo supicu na slamku.
Umesto toga, Martinec se uvek na sve to samo smušeno smeškao, kao da je on kriv
za gondolu na televizoru, ruski automobil i kratke dezenirane carape svog starog.
Kume, izgore ti kesa...
Za razliku od ustaljenog shvatanja,, mislim da je, u stvari, kum taj koji
najviše najebe u prvoj bracnoj noci. Mlada to odradi unapred, kao ono firme
pred državni praznik, pa od maticara nadalje samo smišlja kako da skine cipele
koje je nesnosno žulje, budno motri na muža, da se isti ne bi slucajno
preterano usvinjio, i onda fino, negde po ponoci, triput zevne, dvaput se
nasmeši i ladno zbriše na spavanjac.
A kum ostaje sam protiv svih...
Tog dana svi gledaju da ga ojade. Mali Cigusi sa kovrdžama prvi mu izbiju
sitniš, pred Opštinom, a veliki Cigusi sa tamburama poslednji mu izbiju
krupniš, pred zoru. Izmedu toga, svi mu prodaju sve i svašta, od ruzmarina do
ukradene mladine cipele, ogovaraju ga ako nije dao najskuplji poklon, i ne daju
mu da ode kuci dogod im se cini da bi od njega moglo biti još neke materijalne
koristi.
Popac nije imao matematiku na fakultetu, ali ju je, definitivno, imao u genima.
- Znao sam da ceš pristati da me zameniš Joe OK. Necu ti to nikad zaboraviti...
Gledao sam kako odlazi. Veseli polutrk nikako nije bio u skladu sa ozbiljnim
tonom i odraslim izrazom koji je zadržao na licu.
Ni ja tebi, Gorane. Ni ja tebi necu to nikada zaboraviti...
Kad smo postali takvi? Đavo ce ga znati...
Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset godina, pa opet
neceš videti kako raste.
Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali zajedno.
Jeseno-vali i prolecevali. I nismo primetili kako se menjamo...
Popac je imao više od nas. Oduvek. Ali, ne mislim na one tanke flomastere,
hokejke "CCM", gramofon "gutac", jaknu
"vijetnamku", ronilacki sat, "brukserice"...
Ne, to nisam ni primetio. Ko bi se i setio tih bezveznih drangulija koje su i
Martinu i meni bile dostupne.
Istini za volju, uvek malo kasno, kad više nije bio tako veliki štos imati ih.
Nema veze...
Mislio sam na njegov džeparac...
Pop je vecito bio pun love, fatirali su ga pomalo roditelji, malo više dede i
babe, a najviše jedan vetropirasti ujak, neženja, koji je kao stomatolog radio
u Švici.
Ipak, mislim da kao decak nije bio sebican.
Ili Lufterica i ja kao decaci nismo bili grebatori?
Zaista, Goran je stvari i predmete ortacki delio s nama, ali, ako vec pricamo o
lovi, džep mu nikad nije bio najprometniji deo garderobe. O, no. A nije ni bilo
potrebe. Njegova ostala dva drugara bila su ponosna, svaki na svoj nacin i
svaki iz svog ubedenja, i nismo mu nikad dali priliku da se istakne, šlepajuci
nas po pitanju valute.
Martin je ponekad radio peruci prozore, preko studentskog, a ja sam se dotirao
praveci fotografije u socijalistickom kupatilu bez prozora, idealnom za
non-stop foto-laboratoriju. Nije to bilo bog zna šta, ali nam je, osim sitne
materijalne koristi, donosilo i osecaj važnosti, tako potreban u tim godinama.
- Sam se izdržavam...
Vraga smo se sami izdržavali. To je mogla da proguta neka šištavica koju smo
pržili, ali naši donatori i sponzori, moj Cale i matori Lufter, znali su da ti
honorarcici imaju strogo edukativnu vrednost, i puštali su nas da se igramo
milioner-pocetnika, i da mislimo kako ravnopravno doprinosimo budžetima svojih
porodica.
Jedne sezone bebe su rodile kao nenormalne, bilo je škljocanja, razvijanja
filmova, dupliranja i uvelicavanja fotografija preko glave, i zaradio sam
dovoljno da u retkom nastupu sentimentalnosti kupim Caletu "livacki"
džemper na zakopcavanje, sa dugmadima od roga i dva velika jelena u skoku,
izvezena na ledima.
- Red je da i ja tebi pocnem da vracam dugove...
Bila je to prva stvar koju sam mu kupio od svoje love, i siguran sam da ga je
dirnulo, ali moj stari nije bio rasipnik emocija.
Da je kojim slucajem bio glumac, ne verujem da bi ikad rasplakao gledalište.
- Hvala, sine moj, ali nemoj to više raditi. Te dugove vraticeš mom unuku, a on
ce tvom i tako redom. Tako to vec ide...
Pa ne znam, Cale. Kako danas stvari stoje u vezi tvog unuka, imam neki rdav
predosecaj da cu ti vecito ostati dužan...
Kažu da me je lova pratila kao senka, ali problem sa
senkama je u tom što su ti uvek iza leda kad je svetlost pred tobom. Zaslepljan
reflektorima, blicevima i odsjajem na zlatnim civijama pokušavao sam da dokucim
šarene nedoglede pred sobom, i nije mi bilo ni na kraj pameti da se osvrcem.
I nisam primetio tu senku...
Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za mnom, i tad sam ja
pojurio za njom, ali sam prošao kao svi ocajnici koji su nekad pokušali da
stignu svoju senku.
Ne, nikad se nismo našli...
Pravu lovu, onu koju sam pravio i na koju sam smrdeo, zapravo uopšte nisam
video. Video sam jedino njen odraz, kao u ogledalu, u pogledima ljudi koje sam
svakodnevno sretao.
Blagajnica u samoposluzi, na primer, posle prvih nekontrolisanih simpatija,
mesec dana kasnije skinula je osmeh sa repertoara, sledeceg meseca je vec
coktala u svoju šuplju gornju "cetvorku", svaki put kad bih joj
pružio krupnu novcanicu, a krajem treceg meseca nije mogla više da izdrži.
- Lako je vama, komšija, vi se zajebavate i još dobijate pare za to. Šta da
kažemo mi, koji pošteno zaradujemo svoj lebac?
Slegao sam ramenima, ne zato što nisam znao šta da odgovorim, nego jednostavno
zato što sam ukapirao da sam opkoljen. Miris vinjaka stigao je do mene
otpozadi, iz reda, mnogo pre promuklog, frustriranog glasa.
- Njega, njega, Deso. Njega oderi. Taj ima novaca, ne zna šta ce s njima...
Ma, nisam imao "novaca". Neozbiljno je da pozivam boga za svedoka,
ali jedino pomenuti i ja znamo kako sam jadna i siromašna zvezda bio. Zaradio
sam, navodno, puno, ali skoro ništa od toga nisam dobio. Inflacija je ulazila u
svoje zlatno doba, i svi su zadržavali isplate do krajnjeg roka, pa onda još
koji dan. Koju nedelju. Koji mesec...
Odlazio sam uporno u banku, ali više ni sam nisam verovao da ce službenica
jednom klimnuti glavom i u nekom drugom pravcu osim svog omiljenog
"levo-desno", ali ona je pogledala papire, otišla do velike knjige na
pultu, i proderala se kao kormilar italijanskog osmerca.
- Imate dvadeset pet miliona!
Svi su se okrenuli. Lufter, koji je bio sa mnom, zapanjeno me je pogledao. Za
tu lovu moglo se kupiti pet automobila domace proizvodnje, sa radnom zapreminom
1100 kubnih centimetara.
U poslednji cas...
Bilo je to dva dana pre Martinovog vencanja, i vec sam se plašio da cu posle
svih prica o silnim milionima ponovo morati da od Caleta iskukavam par stotki
za svatove.
Podigao sam svu lovu. Blagajnica je zvala referenta, referent je zvao
kontrolora, a kontrolor je zvao mene, na stranu, i pokušao da me nagovori da
sve ostavim na knjižici, ali nisam se dao.
Rekao sam da imam neodložne investicije, sacekao da kurir iz centrale donese
sumu u krupnim apoenima, pa sam, sa Lufterom, orobio najbližu robnu kucu.
Još sa vrata sam pazario plave antilopske "adidaske", buba-maru
"Europa Cup", petsto grama prženog badema i litru "koke",
bez kaucije, i tek tada mi je srce bilo na mestu.
Lovu sam nosio pod rukom, u kutiji od novih patika, koje sam, jasno, odmah
obuo, i moram priznati da mi je taj, za mene novi osecaj ekonomske
superior-nosti, sasvim godio.
Na elektro-odeljenju hit su bili portabl "philips" televizorcici, a
Lufter se palio na elektroniku i zagledao ih je sa svih strana, pa nije pratio
moj razgovor sa prodavcem. Zacudeno me je gledao dok sam dolazio noseci dve
istovetne kutije, uvezane kanapom, i lagano ih spustio pred njega.
- Iz koje ceš ruke?
Mali kolorci danas su potrošni materijal, ali tada su bili jako ozbiljne
stvari, što samo pokazuje kako je neozbiljno vreme to bilo. Nije se znalo za
BETA, VHS, HQ, VPR, FF, RWD, PLAY...
Znalo se samo za JRT, i televizor je bio gazda u kuci. Šef svih elektricnih
aparata.
Zato je Martin bio iskreno uznemiren. Okrenuo mi je leda i podigao šake u
visinu ramena, nervozno se udaljavao pa se vracao, ne prestajuci da vrti
glavom. Sve mi je to nekako vuklo na natezanje, ubedivanje i teatar koji nam
uopšte nije bio potreban.
- Slušaj me Luftersone, i odgovori mi nešto. Ali iskreno...
Mar-Tin-Tin je naculio uši i primirio se kao pticar, nišaneci mi tacno izmedu
ociju. Šta li je mislio da cu ga pitati?
- Vidi ovako, ortace: Da si ti danas dobio dvadeset i pet cigli. A da se ja
preksutra ženim. I da si mi kum. Da li bi ti meni za poklon kupio jedan obicni
mali "philips" kakav sam želeo citavog života?
Odmerio je onu kutiju od patika pod mojom rukom, zatim ju je zamislio pod
svojim pazuhom, trebalo mu je malo vremena da sve to docara, ali, sve u svemu
nije razmišljao duže od pet sekundi.
- Fala bogu da bih ti ga kupio...
Znam da bi. Nasmešio sam se, i on se nasmešio, pružio sam mu ruku, a on je
opalio po njoj kao nekad, kad smo se igrali "crvenih rukavica".
- Onda cuti, monkey, i diži svoj televizor. Inace ce ovi prodavci još pomisliti
da sam oba uzeo sebi, za prvi i drugi program...
Siguran sam da bi Felini dao mesecnu platu samo da vidi
face na Martinovoj svadbi, ali plašim se da bi za te pare morao da viri kroz
ogradu.
Sorry, Frederico, ali u baštu doma JNA te veceri više niko nije mogao stati...
Kuvalo se od ranog jutra.
Mene su uhapsili još oko pola devet. Baš sam završio sa tuširanjem kad se
Lufterov stric Dobrivoje pojavio na vratima sa coporom garavih trubaca.
Indusi su tako dunuli u svoju limariju da su mi osušili kosu za tili cas. Kad
onda nisam dobio "na pluca", nikad necu...
Kakav sam bio kum? Pricalo se da sam bio dobar, mada licno nisam bio oduševljen
svojom reprodukcijom. Samo sam radio ono što sam video da rade kumovi u
svatovima u kojima sa dotad bio.
Vitlao sam flašom, nazdravljao svima redom, gnjavio muziku svaki put kad su
pokušali da uzmu vazduh, i stoicki podnosio redaljku Sonjinih i Martinovih
tetaka i ujni, koje su htele da i licno, svojim rukama, dotaknu tog zlatnog
deckica sa televizije.
E, vala su me se i nadoticale. Sa obe rukice, za vrat, pa stiskaj dok ne
poplavi...
Ali nisu me mogle pridaviti. Niko mi ništa nije mogao. Tu negde je bila i
Veverica, i ja sam za nju izvodio monodramu usred tog haosa.
Pojavila se u podne, kad smo se spremali po mladu, i to me je odmah povratilo
iz teškog nokdauna u koji me je bacio stric Dobrivoje, cvrsto rešen da me
ekspresno ušika.
Snimio sam je izdaleka. Strika i ja napravili smo krug po gradu u fijakeru na
kom su trubaci viseli kao izbeglice iz Bangladeša, i vracajuci se pred zgradu
ucinilo mi se da je vidim kako stoji sa ostalim devojkama. Rekoh: ucinilo mi
se...
Jer, u stvari su ostale devojke stajale sa njom...
Imala je laku, lepršavu crnu haljinu poprskanu sicušnim belim tackicama, i
krivo mi je što ne umem strucno da opišem tu kreaciju.
Ja bih mogao da spomenem kratke rukave, dubok izrez, tanani struk, uski gornji
i široki donji deo, ali ti detalji su nedovoljni da bi po njima pravi
poznavaoci mode mogli rekonstruisati i skicirati taj neodoljivi letnji model s
kraja sedamdesetih.
A i šta ce im?
Taj strukirani model ionako niko ne bi primetio da je slucajno neki drugi struk
tog davnog juna bio u njemu. A to vec niko ne mora da skicira...
Kod maticara sam pokušao da izvalim nekoliko fazona, ali nasmejao sam sve osim
mladenaca, njihovih roditelja, rodaka, zvanica, fotografa i maticara.
Jebo te miš, svi su to shvatili ozbiljno, kao vozacki ispit, i nije ih smirilo
ni kad sam rekao Sonji da se slobodno opusti, jer imam fotokopirana pitanja
koja ce im maticar postaviti.
Veverica je bila korak iza mene, ponadao sam se da ce uhvatiti buket koji je
mlada bacila devojkama, ali pored kršnih gorštakinja nije imala realnih
izgleda.
Jedna Martinova košcata rodaka razgrnula je sve pred sobom, i docepala se
buketa, praveci namernu licnu u napadu. Ne znam zašto...
Po obicaju, veruje se da ce se ona koja uhvati mladin buket sledeca udati, a
pomenuta pobednica, bar sudeci po izgledu, mogla se, eventualno, sledeca jedino
oženiti...
Uglavnom, i to je prošlo, i za Martina je bilo prekasno, a za veceru je bilo
prerano kad smo stigli u Dom JNA.
Iskusni Dobrivoje bio je vec uveliko grogi, ali je uporno vršio poverenu mu
dužnost ceremonijal-majstora. Tu je i nastao glavni zaplet.
Kumica sa Sonjine strane, smotana naocarka sa cvikusima zamagljenim još od prve
caše, povela je i momka, i on je, sve po redu, dobio mesto odmah pored svoje
devojke. A mladoženjin kum da sedi sam, kao pecaroš?
- Ni govora...
Ne, Striko nije hteo ni da cuje za tako nešto.
- Đe li je ona tvoja curica, što se stalno gledate? Deder mala, poteci
ovamo. Ajde, ajde...
Veverica je tako radosno prihvatila poziv da sam se osetio krivim što je sam
nisam pozvao.
Mislio sam da bi joj bilo neprijatno, ali to je bila pogrešna pretpostavka.
Kao i svakoj normalnoj ženi, nije joj moglo biti neprijatno negde gde svi gledaju
u nju.
- Aha, kume, gotov si. Baš bih volela da vidim dal' ce sad neka od ovih brkatih
smeti da te pogleda...
Iskoristivši priliku dok mi je šaputala, nežno sam poljubio tajno mesto iza
njenog malog uha, otkriveno visoko podignutom kosom. Sve je potrajalo trenutak,
i bilo je beskrajno cisto i bezazleno, ali ipak sam, okrenuvši glavu, naišao na
Popcev namršteni pogled. I bilo mi je malo kilavo.
Mahnuo sam mu rukom, ali nije mi odmahnuo. Protumacio sam da to nije video.
U svatovima se uvek neko napije, neko pobije, neko rasplace i neko nekog smrtno
uvredi.
Kad nema mnogo umešanih, nego se sve to dogodi medu nekolicinom, dobro je, a
kad se sve to desi jednoj te istoj osobi, onda se vec može reci da je to bila
izuzetno mirna i uspešna svadba za sve.
Osim za tu, jednu te istu osobu...
Popac je dobro cugao, ali nije bio dobar kad je cugao, i slutio sam da bi mogao
prirediti neku frkicu. Ne znam kako je izgledao Srda Zlopogleda pred boj na
Kosovu, ali pogled našeg neraspoloženog prijatelja, koji sam sreo nekoliko puta
u toku svecane vecere, nikako mi se nije dopadao.
Ali, sve je teklo u redu...
Svadba je dobro poodmakla, igrala se otprilike sredina drugog poluvremena, a
vecih incidenata još nije bilo. Naravno, ako izuzmem lakši pad Strika Dobrivoja
kod iznošenja torti, i gaf iste osobe prilikom narucivanja nacionalistickih
pesama.
Pred ponoc su trubaci konacno ostali bez kompresije. Duvali, duvali, pa
izduvali. Nesnosno celovecernje kolo, koje je citav sat teralo zvanice u
stampedo, prestalo je kad smo vec izgubili svaku nadu. Malaksale dame su se
izule, i lepezirale papirnim salvetama, a zajapureni džentlmeni otkopcali još
jedno dugme na košuljama i popalili po dve-tri cigarete odjednom, ne bi li
nadoknadili višeminutnu apstinenciju.
Organizovana kolona kretala se prema "onom" mestu, a mi, preostali,
molili smo se da tišina što duže potraje.
I onda su došli tamburaši...
Privuceni varljivim svetlom patuljastih neonskih lampi u bašti, crni nocni
leptiri dolepršali su iz mraka, zazujavši oko mladenaca i oko nas. Sedef na
instrumentima i zlatan zub violiniste caklili su se u tami kao lukave macije
okice.
- Dobarvece želim. Evo nas, kume, ko što smo i rekli. Malko smo okasnili, ne
zamert'e...
Nisam zamerio. Pojavili su se kao po scenariju. Pozvao sam ih da navrate posle
fajrontta u kafani u kojoj su svirali, i Neko Od Gore je odredio kad bi to
moglo biti. Pet minuta ranije bilo bi prerano, pet minuta kasnije, suviše
kasno...
"Puteve sam proš'o mnoge, dobro sam prošet'o noge,
Pile moje, pace moje malo...
Kuca mi je tamo di sam, nigdi mira naš'o nisam
Lane moje, luce moje lepo..."
Eh, šta su geni...
Cangrrrrrr!
Baš sam trapav. Vrhom kažiprsta nespretno sam kvrcnuo cašu, i ona se slucajno
prevrnula baš na ivicu teške kristalne pepeljare...
Dogovor je bio da se ne lumpuje, i znao sam da mi niko nece poverovati ako mu
kažem da se razocarana caša sama bacila pod pepeljaru.
Zato nikom ništa nisam ni govorio.
Jednostavno sam nasuo sledecu, polako je ispio pre kraja naredne strofe, pa sam
pred refren, dok su me svi još gledali, i nju kvrcnuo onim istim nespretnim
pokretom.
O, kakva koincidencija.
Cangrrrrrrrr!
Jedan pogled ko hiljadu reci. U mene je bilo upereno stotinu pogleda, što je
moglo znaciti mnogo više reci nego što mi je, objektivno, bilo potrebno.
Martinov stari strogo me je fiksirao, i bilo je neophodno da ga pridobijem na
svoju stranu.
Ustao sam, prihvatio od Veverice još jednu, ovog puta punu cašu, i podigao je
visoko iznad glave.
- Nek bude muško, druže potpukovnice...
Nosiocu najvišeg ordenja i stanarskog prava, na to su sinule oci, onda se
podigao prosedi levi brk, a odmah posle toga podigla se i desnica ruka.
- I nek je živ i zdrav, sinko moj. I ti da si mi živ i zdrav. I vi svi da ste
mi živi i zdravi, dragi gosti. Živeli!
Pogledao sam Vevericu, koju nije spomenuo, i laknulo mi je kad sam video da je
i ona živa i zdrava. I, ocigledno sretna...
Uživala je u "Zoni sumraka". Nalazila se u jednoj cudnoj, potpuno
novoj situaciji, koja joj je ipak bila savršeno bliska i poznata.
Posmatrajuci kako je posmatraju, zatekao sam sebe u onom pomerenom osecaju kad
si jako ponosan na sebe zbog neceg što uopšte nisi ti.
To je moja devojka...
Uhvatio sam Sonju kako viri pod uglom, ispod šlajera, špijunirajuci obicne,
banalne pokrete, koji su Veverici išli od ruke mnogo bolje nego njoj.
Da, da, to je moja devojka. Mala Kraljica bez trenutnog zaposlenja...
Da li je pogodila da mislim na nju? Ustala je i mazno se zavukla pod moje rame.
Osetio sam kako mi srce pici pod njenim malim dlanom koji mi je prislonila na
grudi.
Cangrrrrrrrr!
Opet je caša sama bila kriva. Neoprezno je ostala prazna, a da nije, možda je
Veverica ne bi slucajno pustila iz ruke, elegantnim, najprirodnijim pokretom na
svetu.
- Daniela! Sad je dosta seljacenja!
Popac je, ocito, samo to i cekao, jer je startovao zajedno sa zvukom razbijenog
stakla.
Besno je gledao svoju sestru, ali ona ga je totalno ignorisala. Samo po nacinu
na koji se stisla uz mene, osetio sam da ga je uopšte i cula.
Cekao je nekoliko sekundi, a onda prezrivo odmahnuo rukom, besno strgao sako sa
naslona stolice, i furiozno se uputio prema izlazu.
- Gorane! Šta ti je?
Martin je pošao za njim, što je bio signal i za tadašnju Popcevu devojku
Bojanu, neuništivog Strika Dobrivoja i još par dežurnih dušebrižnika.
Mislio sam da ce, ako ne podem i ja, to znaciti rat, i žurno sam pošao za
ekipom.
Bolje da nisam...
Potera ga je stigla u visokom, izglancanom holu, kroz koji se moralo proci.
Bacio je kaput na pult, iza kog je u zimskim mesecima bila garderoba, i besno
spuštao zavrnute rukave tanke pamucne košulje.
- Gubite se da vas ne vidim!
Ostali su zastali na pristojnoj distanci, Martin je napravio korak više od
njih, a ja sam prišao tacno do kriticne linije.
Ili sam prestupio?
- Ajde Pope, nemoj kvariti vece. Ponašaš se kao klinac...
Naglo se okrenuo. Nije cuo da sam se toliko primakao.
- Samo mi ti nemoj ništa govoriti. Skloni se. Tebe mi je dosta za ceo život.
Gurnuo me je u grudi vrhovima prstiju, ali nije uspeo da me pomeri, pa me je
gurnuo još jednom, mnogo jace. Onda je iznenada široko zamahnuo, i svom snagom
me pesnicom razvalio po licu.
Bio je prilicno pijan, a vec sam imao posla i sa momcima koji su to radili
mnogo bolje od njega, pa sam uspeo da ublažim udarac, cimnuvši glavu malo
unazad.
Ipak, usna mi je zabridela, osetio sam ukus krvi u ustima, i instiktivno sam
podigao ruke u gard.
Zbunio se, nacas, kad je video da sam samo zatresao glavom kao paradni konj.
Ocekivao je da cu pasti, pa i u vesternima uvek padaju. Šta je sad to, šta nije
dobro uradio?
Trgao se, zauzeo petlicku pozu, i vratio na lice onu ružnu, izbezumljenu masku.
- Ajde, ajde... Šta misliš, ko si ti? Mogu da te kupim, seljacino. Da te kupim.
Imam sto hiljada maraka. Da te kupim zajedno sa tvojim glupim plocama, pederu
uobraženi...
Sad sam ja bio zbunjen. Priznajem da sam, primivši udarac, odlucio da mu
vratim, ali više nisam znao šta da radim. Spremio sam se da malo pedagoški
tresnem svog pijanog prijatelja, a preda mnom je, odjednom, bio neko kog nisam
poznavao.
Ne, nisam mogao, tek tako, da udarim nepoznatog coveka...
Okrenuvši se neodlucno, ugledao sam Vevericu koja je u meduvremenu pristigla, i
nije mi bilo drago što je i ona sve to videla. Ni njoj nije bilo drago.
Uplašeno je virila preko Lufterovog ramena, šaka sklopljenih na usnama, kao za
molitvu.
Spustio sam ruke.
- Ne, Gorane. Sto hiljada maraka su pristojna cena, ali za tu lovu ipak ne bi
mogao da me kupiš...
Svi ventili su otišli u božiju mater, i adrenalin je šibao kao gejzir. Naglo se
otreznio i sad mu je vec bilo mnogo jasnije koliko je zabrljao. Okrenuo se i
požurio ka izlazu, vukuci po podu sako u jednoj, a Bojanu u drugoj ruci.
Na vratima se okrenuo, kao da je znao da je ostalo još nešto što treba da se
kaže.
Nasmešio sam se, koliko je to vec bilo moguce, posle svega.
- Ne brini, Popac. Sve je u redu. Mene i ne moraš da kupuješ. Mene, i onako,
vec imaš...
Martinov klinac napunice jedanaest pred Božic. Necu
valjda opet zaboraviti...
Sve više mi se brkaju telefonski brojevi i datumi u glavi, ponekad tako
provedem citavu noc pokušavajuci da se setim imena štrkljaste karakterne
glumice, ili bradatog centarhalfa "Benfike", koji je u finalu kupa
šampiona, šezdeset i druge-trece, zamenio povredenog golmana.
Negde sam citao da mojim vršnjacima svakog dana umre dvadeset hiljada moždanih
celija.
Umiru celije, umire lišce, umiru stari basisti...
Šta je to sad, neki trend?
Pokušao sam da dobacim do crvenih digitalnih casova i minuta na radio-
budilniku, i da tako saznam da li sam zadremao samo nacas, ili je to bila
sasvim regularna "sova".
21:28...
21:28! Olala. Ipak me je ona cuga posle sahrane dobila više nego što sam
priznavao.
Tip u ogledalu bio je mutan, zapljusnuo sam ga hladnom vodom, ali ni to mu nije
pomoglo. Koji sam baksuz...
Za subotu uvece baš mi je moglo zapasti i neko veselije lice.
Svejedno. Za pumpu ce biti sasvim OK...
Ding-Dong! Ding-Dong! Ding-Dong!
21:31? Tri puta "ding-dong"? To je moglo biti samo nešto jako loše
ili nešto jako dobro.
- Dobro vece. Mogu li malo da udem?
Bilo je nešto jako dobro...
Beli kišni mantil, neobavezno ogrnut, uski kostim od sivog štofa, sa crnom
kragnom i ruzmarinom na reveru, i ocni kapci za nijansu sporiji nego što bi
smeli da budu.
- Emilija?
Bila je kod frizera. Kosa joj je bila upletena u kiku, koja je opet bila
upletena u neku vrst punde, pa zakacena elegantnom šnalom, presvucenom onim
sitnim crnim plišem, šta li, od kog je bila i kragna kostima. Slucajno,
verovatno...
- Malo si iznenaden?
Malo zaprepašten. Frapiran. Zabezeknut. Šokiran...
Ali iznenaden? Ne. To ne...
- Priznajem, nisam se nadao da cu te videti pre srede. Mislio sam da ceš
zaglaviti u svadbi, i da ce ti onda trebati bar tri dana da dodeš sebi...
Uf, to nije trebalo reci.
- Šta, zar je tako ocigledno da sam cugnula?
Pa, bilo je ocigledno, nema tu šta. Prošavši kraj mene, dotakla me ramenom, i onda,
uplašena tim dodirom, naglo povukla na drugu stranu. Suviše naglo...
Ops!
Štikla je škljocnula, ali arhitekta je o svemu vodio racuna. Hodnik je bio tako
uzan da se u njemu nje moglo pasti. Emaliganija je raširila ruke i to je bilo
dovoljno da se pridrži za zid, i s jedne i s druge strane.
Stan se ljuljao kao lada. Izgleda da su bili veliki talasi napolju...
Pridržavajuci joj mantil, pokušao sam da budem taktican.
- Dešava se. Kuma mora da se kucne sa svima, to je sasvim normalno...
Srucila se na kauc i zažmurila, cekajuci da se umiri onaj ringišpil u njenoj
glavi.
- Ništa nije normalno. Ni ja nisam normalna. Da li sam ja normalna?
Smakla je cipelu koju je klatila na vrhovima prstiju, i odahnula
gimnasticirajuci slobodnim stopalom po vazduhu.
- Ja to nisam zaslužila. Zašto je kuma sama? Je l' raspuštenica? Što se nije
udavala? Zašto ja moram da trpim svaku budalu kojoj padne na pamet da mi dahce
alkohol u lice?
Ne znam, Emilija. Nisi mi baš preterano pricala o sebi.
I ona se toga setila.
- Nisam ti o tome nikad pricala. Ma, samo ti još treba da te ja mucim svojim
pricama...
Tacno. Samo mi to još treba. Molim te muci me...
Nije htela...
Zacutala je, duboko se zamislila, i pomerila se tek kad sam se vratio iz
kuhinje sa cašom vode i malim šumecim stvarcicama koje sam išceprkao iz kutije
za lekove.
- Popi ovo. To ce ti malo popraviti krvnu sliku...
Prihvatila je cašu i oprezno zavukla nosic u nju, uživajuci u minijaturnim
kapljicama koje su je prskale po licu.
- Samo da nije alkohol. Još jedna cašica i morala bih na intenzivnu negu...
Disciplinovano je ispila do kraja, ali cašu nije spustila na sto, nego ju je
pružila meni. Slucajno? Ponadao sam se da je možda poželela da me dotakne, kao
što sam i ja, ocajnicki, želeo da dotaknem nju...
- O, zašto se to sve baš meni dogada? Šta sam ja kriva? Da sam tvoja, da li bi
me ti nekad pustio samu u svatove?
Da to ne bi zazvucalo suviše ozbiljno, nasmešio sam se jace nego što je
trebalo.
- Da si moja. Pa... ne bih te pustio samu. Poveo bih te u svatove... I još bih
ti poklonio jednu malu zlatnu kariku, notes i crvenu olovcicu...
Lijini klikeri inace su savršeno radili, ali izgleda da su zbog nazdravljanja
imali neradnu subotu. Vec sam se pomirio da se nece nastavljati na to što sam
rekao, ali ipak je uspostavila kontrolu nad svojim ringišpilom.
- Notes i crvenu olovcicu? Zašto notes i crvenu olovcicu?
Tako dakle. Ni ne pitaš za kariku u koju se tura prstic, to je, kao, u redu, a
notes i olovcica ti nisu jasni. Dobro de, objasnicu ti.
- Da bi imala gde da zapišeš kad bi sledeci put negde izašla sama. Da si nešto
moja...
Nasmejala se zabacivši glavu, ali to je bio znak da se veseli vrtuljak u njoj
ponovo aktivira, i zalepi je za naslon kauca.
- O, nije mi dobro. A ti si tako dobar. Ja se ne vracam tamo...
O-o. Sad bi trebalo da je nagovaram da se vrati u svadbu iz koje je zbrisala,
ali to je bilo zadnje što bih ucinio. Nacvrcala se tako amaterski, da sam znao
da njeni problemi tek dolaze, i zato sam joj savetovao ono što sam zaista
mislio da je najbolje.
- Da, vidi se da si umorna. Preporodila bi se kad bi sad odspavala malo...
Oci su pocele da joj se sklapaju cim sam spomenuo spavanje.
- Ne mogu u stan. Tamo me vec sigurno traže. Ici cu u hotel. Pa da. Baš me
briga. Koji je najbolji hotel u gradu?
U ovom gradu? Šališ se...
Sve bih rasturio na kvizu "Hoteli moje domovine", ali samo ako se
izuzmu hoteli u Gradu Heroju. Ovde sam uvek spavao u vrlo privatnom smeštaju.
- Spavaj ovde, Rido. Nema potrebe da se smucaš po gradu...
Namrštila je celo pokušavajuci da svrsta moje namere, ali nije joj išlo. Brzo
sam nastavio, uplašivši se da bi mogla da pogreši.
- Ja idem na pumpu za par minuta, niko ti nece smetati. Moj cimer Turcin, vozac
hladnjace, doduše ponekad hrce, ali on spava u kuhinji. Njega neceš ni cuti od
svade ona dva odbegla robijaša koja se kriju na terasi. A ti krvolocni manijaci
verovatno nece ni ulaziti. Strašno cvikaju od velikih dlakavih tarantula i
odvratne zelene zmije otrovnice koja živi u kupatilu...
Bio sam prezadovoljan svojim složenim recenicama, ali kad je izostao smeh koji
sam po scenariju ocekivao na tom mestu, shvatio sam da je krajnji trenutak da
se uozbiljim.
Ona je vec bila ozbiljna.
- Pa, ne znam, Ako ti to ne komplikuje stvari. Ne bih volela da pomisliš nešto
loše o meni...
Bez brige. Ni ja to ne bih voleo. Sem toga, naucio sam da pomišljam nešto loše
baš o mackama koje se motaju po hotelima, što govori da sam žrtva
malogradanskih predrasuda. Jebi ga, a ribice koje su se naspavale po kucama
ljubaznih domacina uglavnom su sacuvale ugled, ukljucujuci tu i one vesele
tice-skocice koje su cešce menjale krevete nego pidžame.
Uf, to je bio sasvim pogrešan primer, i sva je sreca da ga nisam izgovorio
naglas.
- Dakle? Koji broj jastuka nosiš? Imam jedan koji mi je mali, mislim da ce biti
taman za tebe...
Taj jastuk je, medu nama, u poslednje vreme bio pun
briga, i pripremajuci ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki
slucaj. Znao sam, iz licnog iskustva, da u njemu ima i odlicnih, evergrin
snova, i ponadao sam se da neki od njih nece odoleti lepoj nepoznatoj glavici.
Jer, bilo bi divno da Emilija Kovacev, kad otvori okice sledeceg jutra, duboko
uzdahne, stavi ruku na srce, i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj
sobi...
|