|
Poglavlje 1
U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi...
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim
putem za Beograd.
Odavde, naravno...
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo
komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja...
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na
licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog...
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu
kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van
sezone...
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu...
Dosada je moj hobi...
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a
da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest
nocu...
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se
zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena
za zaustavljanje.
Složim poneki pasijans, najcešce onaj od devet prema jednoj karti, crveno na
crno, ne znam kako se zove...
Otvorilo mi se vec više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi
se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo...
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put...
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako
propadnu.
Svrate cesto poštari, ovi što voze na aerodrom, sabiju politru brendija, ili
hladnu pivcugu, i ostave mi sutrašnje novine.
Sutrašnje, nego šta. Uvek sam išao ispred svog vremena...
Zavirim da li ima nekog od naših medu smenjenima ili rehabilitovanima toga
dana, proverim malo politiku i sport, tek da vidim da li je Savez još na prvoj,
a podsavez na poslednjoj strani, i, jasno, rešim ukrštene...
Banja u Belgiji, prevlaka na Malaki i Ita Rina...
Glumica koja je tek u križaljkama odigrala ulogu svog života.
Ali, da ne foliram, najviše slušam radio...
U nocnom programu sve ga cešce ugnjece sa nekim gostima, ali bude i muzike.
Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se provuce i neka moja stara
pesma.
Nikad nisam voleo da ih cujem na radiju...
Nikad? Nikad nekad...
Sad se sav raznežim, kao uciteljica u penziji.
Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju... Mušterije se
prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me definitivno niko više ne tretira.
U prvo vreme igrao sam se Grete Garbo, nabijao kapu i tamne cvikose, ali to je
istorija.
Sad me mnogi ne bi identifikovali ni kad bih tocio naftu sa gitarom oko vrata,
a pritisak u gumama merio bežicnim mikrofonom...
Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao...
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na
zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi kljuc kroz prozor.
Klasicna kombinacija. Zidni sat na ruci, pecatni prsten, i nokti koji su išli
na servis mnogo rede nego patološki negovan automobil.
- Koliko stane, i, proveri gume, decko...
Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajuci oko njih,
imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se culo kokodakanje, što je znacilo da onaj šeret
priprema neke šale i poskocice na moj racun. Ali zanemario je podatak da imam
puno utakmica u nogama...
On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, vec imao posla sa
osrednjim krdom njemu slicnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti...
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slucajno ne bih dao priliku da mi uvali
sitni bakšiš.
- Trideset miliona...
Imao je veliki novcanik, model "šef sale 1958.", a u njemu gomilu
cekova i posetnica, i napadno zadenutu novcanicu od petsto maraka.
- Jesi li mi dunuo, "zvezdo"? Mislim u gume...
I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na doticnoj se nije
pomerio.
- Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut cutanja...
Onda je teatralno izvukao onu ljubicastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo
iskopao, dubre jedno...
- o, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo, popi nešto na
moj racun, decko...
Pustio je novcanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se
opet zacerekale...
Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za
brisac.
- Neka hvala. Pametnije ce ti biti da konacno kupiš šampon. Inace cu morati da
ti menjam ulje u kosi kad dodeš sledeci put...
Okrenuo sam mu leda i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom
mestu kljuc za tockove, koji sam posle ponoci uvek nosio u džepu sa strane, na
nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku.
Dao sam mu pet sekundi, ali vec posle trece morao sam da se okrenem na zvuk
zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku,
prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla.
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog daka koji je
zaboravio da nauci pesmicu.
- He... Ti ne znaš za zajebanciju zemljak...
Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu...
- Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima... Ajde sad,
tutanj, šibaj da te ne vidim... Naduvenko...
Cinilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka
automobilu, rešio sam da još malo sacuvam i poslednji adut.
Onaj drugi kljuc...
Da, kljuc za tockove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio kljuc od
rezervoara, sasvim slucajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na
pocetku filma.
Tacno. Pacer je prevideo potez. Ucinilo mu se da je dovoljno daleko.
- E moj frajeru! I tvoje je prošlo!
Prilazio sam automobilu uživajuci u frci u kojoj se našao tražeci i pipajuci
oko volana.
Onda je ukapirao...
Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker španijela pratio patike koje
su dolazile.
Sacekao sam da podigne okice.
- Nema šta. Moje je prošlo. A tvoje, vidiš, nikad nije ni bilo...
Zavirio sam u kola, po prvi put...
Jedna od devojaka, tipicna dobro uhranjena Backulja, sa izvucenim pramenovima,
prestala je da diše, a druga se nacas pomolila iz senke, i uputila mi cudan,
gotovo prijateljski polupogled.
Zadenuo sam klipeti kljuc u džep sakoa.
- Probaj s ovim. Možda ceš lakše upaliti... Decko...
Zaderao je po anlaseru, odvezao do ukljucenja na put, a onda se proturio kroz
prozor do pojasa
- Jebacu ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuu!
Ne verujem...
Svaka škola se placa, a narocito vecernja. U višoj životnoj, koju sam
apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.
I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo...
U toj uvrnutoj instituciji samo se padalo i padalo, sa retkim prilikama za
izlazak na popravni ispit, i sve se vrtelo oko nekih pouka. Naravoucenije u
vezi "Tipova Koji Nam Jebu Majku Kad-Tad", nisam, na žalost, precizno
zapamtio, ali sam kasnije, u praksi, utvrdio da to nikad nisu neki koji to
pompezno najavljuju. O no. Izricito ne kroz prozor auta, sa bezbedne
udaljenosti, deruci se kao jazavci.
Gadni su oni što cute. I oni što se smeškaju. Na te džukce treba obratiti
pažnju.
Neko ce verovatno prokljuviti da navedene grupacije predstavljaju osamdeset i
nešto procenata ukupnog stanovništva na Zemlji, pa ce preko toga zakljuciti da
sam ja pomalo paranoicna, a poprilicno asocijalna licnost, na momente.
To su verovatno sasvim ozbiljni momenti, cim traju vec desetak godina.
Uspomena na Dane Lavova. Uspomena zvana ožiljak. Cena slave...
Cena slave je konstanta, kažu strucnjaci. Tu nikad nije bilo popusta. U ovoj
zemlji sve vrednosti su pomerene i srozane, ali cak i tu se uvek morala platiti
cena slave.
Ne, ni ja se nisam izvukao...
Zauzvrat, dobio sam plehane trofeje i novinske isecke, i jeftinu bižuteriju
koja je delovala kao pravi nakit, pod odredenim svetlom.
Uz to, dobio sam u trajno vlasništvo i naviku da ne verujem nikom i da
izbegavam ljude u svim njihovim oblicima i stanjima.
Zadnjih godina, posebno ovde na pumpi, nije mi bilo teško da to ostvarim.
Ranije je bila vatra...
Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao
stoperka bez prsluceta u kamion. Bio sam ubeden da ce svi jedva docekati da
podele sa mnom magiju velikih trenutaka. Aplauze i uspehe. Osporavanja i
trijumf...
Mislio sam da ce svi želeti da podelimo šareni paket radosti koji je direktno
sa neba preporuceno stigao na moju adresu.
Ne. Svi su želeli da dele jedino lovu...
No ser, ni estradom ne vladaju akademici.
Svima koji su ponekad pogledali televizor, ili procitali
"ekskluzivni" intervju u nekoj novini sa šarenim slikama, jasno je da
se u vecini slucajeva ne traži ni srednja strucna sprema.
Dosta je bilo da kandidat nauci, i prihvati, primenjenu gramatiku, da se pomiri
sa pobrkanim prvim licem jednine i množine, i da usvoji prisvojne oblike, oko
kojih se javljaju glavni zapleti. Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono
deli, mi delimo, vi delite, svi dele, u božju mater...
Ili lekcija "Moje i naše"...
Promeri: Moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš veliki koncert
- moj mali kiks. Naš ukupni prihod - moji rashodi...
Sasvim komunisticki. Pojedinacne greške i kolektivni uspesi.
Svi smo tako jednaki kad treba nešto da se dobije. Kad dajemo, u zagradi, kad
se uzima, tu još i ima nekih zaostalih razlikica.
No, to je vec u domenu drugog, i poslednjeg, predmeta Estradne akademije:
"Vesela tezgaroška matematika, za prvi i jedini razred"...
Zvuci zastrašujuce, ali nije takav bauk kao što izgleda...
Gradivo obuhvata uglavnom oduzimanje i deljenje, a javlja se i jedna nova,
specificna racunska radnja.
Drpanje...
Na svaki dinar zaraden od ploce, na gala-koncertu i na poslednjoj tezgi, odmah
napadne jato poreza, provizija i crvenih krstova, i sirota kinta provede se
otprilike kao ružicasti nudista iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva
živopisnu recicu Amazon, baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu
godišnju skupštinu.
Dobro de, neka koskica i ostane, ali najbolji komadi nestanu u mutnoj vodi...
Tek, brojke su, definitivno, službeni jezik estrade, i zato se na kraju sve
ipak svodi na njeno nenadjebivo velicanstvo.
Na lovu...
Lovu? Fuj!
Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se
može kupiti jako puno toga, verujte mi...
Idealisti se nece tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat a
nesretan...
Verovatno. Ali prakticni su otkrili i goru situaciju:
Siromašan, a nesretan...
Ali, svi se slažu u tome da lova kvari ljude.
Kvari ljude, ali leci živce, dodali su neki. I eto ti ga sad...
Iz tog bi neko mogao zakljuciti da business, zvani show-business, vrvi od
pokvarenih ljudi sa dobrim živcima? Hm? Pa jes' majku mu, taj neko bi dobro
zakljucio...
Stvarno je tako...
Ne pricam napamet. Lavina love protutnjala je kraj mene, uglavnom na dohvat
ruku, ali dobar deo mi je ipak kliznuo i kroz ruke. Sasvim dovoljno da osetim
tu silu.
Ponekad sam spadao na dve-tri one naše stare crvene, sa konjima, a ponekad sam,
bome, bio pun i trocifrenih i cetverocifrenih "švajcaraca" sa mravima
i bubicama.
Hej, o tome nisam razmišljao, a to je, kanda, tajni monetarni zakon:
"Vrednost novcanice obrnuto je proporcionalna velicini životinjke na
njoj". Tacno. Posle konja, ubrzo smo na jednu novcanicu utisnuli lik
Najvece Zverke Naših Naroda, i onda je dinar vredeo najmanje otkada je
izmišljen. Znaci u tome je štos...
Morali bismo napraviti lovu sa picajzlom...
Al meni ni to ne bi pomoglo. Sve bih spicio...
Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno
da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To
pouzdano znam...
Da neko vrši istragu o tome, otkrio bi moje otiske prstiju i na jednoj i na
drugoj strani medalje.
O, jedno vreme sam pravio lovu...
Referent na regrutaciji pitao me je da li sam hranilac porodice.
Ih, porodice...
Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci, menadžeri...
Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinak porodica, minimum...
Nije se nasmejao. Taj tip se poslednji put smejao kad su Rusi upali u
Cehoslovacku, a mene je ladno šutnuo u streljacku pešadiju.
No, to je vec druga prica...
Prva prica je o lovi, i dovršicu je konstatacijom da ima puno ljudi koji su od
mene više zaradili.
Svaka cast...
Ali nema ih puno koji su od mene više potrošili. Tek da se zna...
Zato ne volim kad se neki nedovršeni klinac, kom je tata kupio mašinu za
pravljenje najlon-kesa, ili drveni kiosk za hamburgeriju, odluci da me nagradi
napojnicom.
Neka, sinko, drugi put...
Zavod za izradu novcanica izbacuje nove modele cešce od "Benetona",
ali ta kinta koju bih ja uzeo za bakšiš zasad još nije odštampana...
Zadnja svetla belog "golfa" brzo su se zagubila
u krivinama i u noci, ali je histericni zvuk motora još neko vreme odavao da se
adrenalin u krvi vozaca nije spustio na normalu. Znao sam kako mu je. I meni se
dešavalo da ispadnem budala.
Uh, još kako...
Priznajem, puls mi je malo ubrzao, kao prosecan bubnjar sa natprosecnom tremom,
ali to se nije moglo videti golim okom. Poznavao sam te situacije. Neki misle
da sam VKV prznica, ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da
nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem mogucu frku.
Ali mi baš nešto nije išlo od ruke...
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i
dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatican.
I baš na tog stalno naleceš...
Biti il' ne biti, pitanje je tad?
Biti konj pa cutati, ili ne biti konj. Nego magarac. Pa odgovoriti...
Dilema i ne pruža neke mogucnosti, ali, kad je do nje vec dolazilo, priznajem
da sam cešce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih
najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato što tegli, rmbaci
i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca...
Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali
to se dešava svakoj licnosti koja ne dopusti da prave konja od nje, i o tome
više necu pricati. Suviše cu se udaljiti od viših sisara, to jest od onog
pavijana iz "golfa".
Školski primer Lokalnog Zajebanta...
Lokalni zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo ozbiljniju analizu
od neke koju bih ja mogao da dam, pa cu pokušati da ih samo ukratko objasnim.
No, i za to moram da pozajmim termin rezervisan za jednog od glavnih junaka
naše novije povesti: Brojcano nadmocniji neprijatelj...
Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svacim. Pucaju iz svih pozicija...
Ali najcešce iz mraka. Iz gužve. Dobro sakriveni u tami gledališta, u grotlu
derbija, "istorijskog" mitinga, ili neke slicne prilike kad se ljudi
usude da izdaleka vicu nešto što izbliza nikad ne bi rekli.
Šta ja to pricam? Kao da se radi o cudnim bicima iz svemira koja su se spustila
na ovu planetu.
Ma, ne...
Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca...
I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj ovozemaljska prestonica
Lokalnih Zajebanata.
U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema jedan:
predsednik opštine, direktor škole, upravnik doma zdravlja, pop, veterinar i
Lokalni Zajebant.
U gradovima se situacija drasticno menja, naravno u korist Lokalnih, a u Gradu
Heroju je koncentracija doticnih kao u domacem filmu sa tematikom NOB-a.
Deset na jednoga...
Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi.
Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obicna, lepa varoš,
koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno
slucaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu.
I to je sve...
Kažu da nikada ne možeš biti prorok u svom selu, to sam uzeo u obzir. Ostaje mi
da se tešim da sam u Danima Lavova bio prorok i u vecim i u važnijim selima. I
u boljim, sasvim izvesno...
Ali, to je moj grad. I ja sam njegov...
Mesto rodenja? Poslednje prebivalište?
Prica se izmedu ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama, ali uvek sam
dobro znao gde su moje maticne kulise.
Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se
vracaš...
Znamo se mi. Dobro se znamo...
E, a ljubav prema nekom koga tako dobro znaš, ne samo da odstupa od kliširanog
pojma ljubavi, nego pomalo zalazi i u granicna podrucja zlobe...
Ma, to su neki stari racuni. Zastareli. Još od zvezda. Ko ce ih naplatiti sad,
uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi
je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo
putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da
objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.
Samo, još nisam otkrio ni jednu...
Nema veze, ne žurim. Svašta se prica po caršiji o znaku horoskopa pod kojim sam
roden, ali jednu stvar niko ne može da nam ospori. Strpljenje...
Šta mu to ono dode? Osobina ili mana?
Najgore je što sam na raspolaganju svima koji su hteli da me potkace, a nisu
mogli da me dohvate dok sam bio bliži nebu za onih nedostižnih metar i nešto,
koliko je pozornica izdignuta.
I na to sam navikao. Pojavi se još poneko kao taj "golfadžija", ali
to nije ništa. Na pocetku ih je bilo citavo cudo, pa je, eto, skoro potpuno
prestalo...
I da nije, nikom ništa. To je valjda moj krst, i ja ga kicoški nosim, onako,
malo nakrivljenog, iako cujem kako šuškaju da nema potrebe, jer sam, kao, i
onako odavno razapet.
Đavo ce ga znati...
Gledam neke "old-timere" iz mog vremena, i starije, i oho-ho
starije...
Ne daju se, još pevaju, deru se kao da se sa dušom rastaju, sve po nekim
jazbinama i sindikalnim zabavama.
Kako propasti, u sto lekcija...
Šta mu to dode "biti razapet"? Raditi nocu na benzinskoj pumpi, ili
uz prase na tomboli, biti glavna atrakcija na balu poljoprivrednih tehnicara?
To su samo varijacije na istu temu...
Neki su uzeli preteranu dozu necega, ili nisu prilagodili brzinu uslovima
vožnje, ili su, jednostavno, imali tu srecu da udu u avion predodreden da se
razbije o vrhove nekog brda.
Samo su ti retki sretnici uspeli pronaci zlatna i carobna vrata vecite slave.
Preživeli pevaci pokušavaju da reše taj problem tražeci zaobilaznice i precice,
i dospevaju na stranputice i u corsokake.
I nikad, do sudnje tezge, ne ukapiraju da se vrte u lavirintu u cijoj je
sredini zaborav...
Ipak, sve tece, a u tome se narocito istice Dunav...
Gledam ga cesto odavde.
Sa druge strane puta su vinogradi koji se naglo spuštaju do pruge, a od samih
šina, pa do daljnjeg, proteže se Veliki Tihi Rit, moj omiljeni pejsaž i
sedativ.
Strašan je...
Jedan sam od najvernijih slušalaca njegove tišine, i vec nekoliko puta mi se
pred zoru ucinilo da cujem udaljene korake, frktanje konja i došaptavanje na
nekom jeziku koji nisam razumeo.
Naravno, niko mi nije poverovao...
Legenda kaže da je u ritu nestala citava vojska mocnog Sulejmana
Velicanstvenog, jednom davno, preplašena avgustovskim snegom koji je pao samo
tada i nikad više...
Konjica Eugena Savojskog bila je malobrojna, kako je to vec red u legendama, i
umorna i nikakva...
Onda je zavejalo...
Hrabri Princ poveo je u juriš svoje vec poražene ritere i saterao uspanicene
neprijatelje u živi pesak i zamke velike mocvare.
Slucajno to znam...
Od legende su ostale samo price o izgubljenoj sultanovoj riznici, praznik u
crkvenom kalendaru i cudni nazivi brežuljaka iznad rita. Kao Vezirac, na
primer, gde je moj deda imao veliki vinograd. Klinci i gestapovci uvek dobivaju
odgovore na pitanja...
Vozeci se tako svakodnevno taljigama sa Deda Štetom, saznao sam prvo ponešto o
Veziru i njegovom šatoru, a onda, dan za danom, prolazeci uvek istim ulicama i
gledajuci pretežno u dupe konja zvanog Putko, složio sam citavu pricu o frci iz
hiljadu sedamsto i neke...
Vezir je, najnormalnije, imao šator na mestu sa lepim pogledom, a taj isti
pogled zadesio se na istom mestu i nekoliko vekova kasnije, kada je moj deda
odlucio da tu podigne malu vinogradarsku kucicu sa verandom i okreci je na
belo.
Opcinjen Velikim Tihim Ritom, kao decak sam satima ležao na krovu od
biber-crepa presvucenog mahovinom, grickao travku zvanu "popino
prase" i razmišljao o velikim danima koji ce doci.
Sad, tridesetak godina kasnije, a petstotinjak metara bliže gradu, na ovoj
pumpi, sedim uvek u kasno leto, kad svice i pozlati krošnje i trsku, klatim se
na crvenoj plasticnoj stolici i razmišljam o velikim danima koji su prošli.
Daleko je Deda-Šteta. Tumara nebom sa rukama na ledima, korak mu težak,
seljacki, upada u oblake do clanaka...
Za njim klima Putko, stari konj, nišani neku brazdu i ne govori ništa. Ni na
zemlji nije bio pricljiv...
Odlaze dva prijatelja, idu kao da znaju gde su naumili, ostavljaju me samog u
najgori cas, u praskozorje, dok se vetar sprema da zatalasa i uznemiri rit, i
donese prigušen zveket oružja i ukrasa na oklopima ratnika.
I opet mi niko nece verovati...
Mocvara se, dakle, pruža daleko, možda bih cak rekao
unedogled, ali se tamo, na srecu, pojavio Dunav, i tako me sprecio da upotrebim
tu otrcanu figuru.
Dunav se, u stvari, ne vidi, ali provereno je tamo...
Necujno i sablasno proklize šlepovi horizontom, otkrivajuci tok nevidljive reke,
i taj ritam se savršeno poklapa sa nekim mojim ritmom, dok se, nešto posle pola
cetiri, sunce pomalja izmedu Kacke i Koviljske crkve u daljini, a iza puta i
vinograda, iza pruge, rita i Dunava i iza svega na ovom svetu...
|