Tri Posleratna Druga

Poglavlje 1
Poglavlje 2
Poglavlje 3
Poglavlje 4
Poglavlje 5
Poglavlje 6
Poglavlje 7
Poglavlje 8
Poglavlje 9
Poglavlje 10
Poglavlje 11
Poglavlje 12
Poglavlje 13
Poglavlje 14

Poglavlje 12

- Mila mi je puno pricala o vama...
I vama, gospodo? Mila je, izgleda, o meni puno pricala svima osim meni...
Emilijina majka mi je otvorila vrata. Bila je otmena kao predratna fotografija.
Imala je klasicnu frizuru, otrpljenu pod haubom, vezenu, rucno radenu kragnu, široku i uštirkanu, i ortodoksnu profesorsku haljinu, boje mlevene kafe, koja je, u stvari, i najviše vukla na ton starih slika.
Lepa teta...
OK, zvuci perverzno kad neko u mojim godinama za stariju gospodu kaže da je lepa, ali kao gentleman-naivac, još uvek mislim da je to mnogo pristojnije nego reci da je "nekad bila lepa".
Još kako...
Cak i lepojkama iz moje generacije bolje je reci da nikad nisu bile lepe, nego da su nekad bile lepe. To provereno znam...
Nema veze...
Gospodi Klari Kovacev ionako nisam rekao ništa od toga. Samo sam se nasmešio i predao joj mali "bidermajer" buket, kad sam došao po Emi zvanu Li, tog popodneva, dan posle njenog rodendana.
Onih par sati koje nismo proveli zajedno od prethodnog jutra, prespavao sam u hotelu "Patrija", više zbog alibija.
Citav dan smo šetali, vodali se oko jezera, kao rekonvalescenti, išli u pusti bioskop, napravili turneju po subotickim kaficima, i na kraju pricali u kolima na pocetku ulice Brace Kovac, od pola jedan, pa sve do kraja nocnog programa na radiju.
Cetrdeset i koji sat nespavanja podsetio me je na Dane Lavova, taj halucinantni umor zabavljao je Liju, i njen pospani osmeh, koji je lebdeo nada mnom kao anesteziolog, poslednje je cega se secam pre no što sam potonuo u totalnu narkozu.
Probudila me je telefonom u devet, kao gimnazijalka, cim je ostala sama kod kuce. Po navici sam odvrnuo tuš do panja, i pustio da mi šiba u lice, cekajuci da krene hladna voda, ali sam se vec posle dvadeset minuta osvestio i ukapirao da sam u hotelu, i da cu taj bojler malo teže isprazniti.
Recepcioner je vikao za mnom da je dorucak uracunat u cenu nocenja, ali bio sam pozvan na jedan drugi dorucak koji nije imao cenu.
O da, položila je...
Otkrivajuci sitnice pomocu kojih je priprosti obrok pretvorila u mali ritual, pomislio sam kako bi lepo bilo dolaziti kuci na takav dorucak.
Ali, to je bila debilna pomisao...
Dolaziti? Odakle dolaziti?
Sa pumpe...
Ne, to nije pasovalo. Nikako nije...
Setio sam se Gage Plišanog, mog bivšeg producenta, koji me je uporno zvao zbog nekih reklamnih songova. Negde imam zapisan taj broj...
Da, definitivno me je pomerila, istina je...
Ne znam da li me je vratila u pubertet, ili me je požurila u klimaks, cemu li sam to bio bliži, da mi je znati? No, to nije ni tako važno...
Važno je da me je pomakla iz one fatalne tacke u kojoj sam clovio poslednjih hiljadu godina.
Preslišavala me je imena pajaca, pokazivala slike iz detinjstva, sa letovanja, iz svadbi, ko zna otkud sve. Neke fotografije je brzo sklanjala kad je nailazila na njih, crveneci, i podsecajuci me da se, u stvari, još ne poznajemo onoliko koliko bi to, odjednom, želeli.
Evakuisali smo se u pola tri, pred dolazak njenih roditelja, londrali još malo po varoši, a onda smo se konacno rastali na pedesetak minuta, posle kojih sam ja, tobož u proputovanju odnekud, svratio do njih, da bi povezao Emiliju "kuci", u Grad Heroj.
- Znaci, vi ste ovde u prolazu, mladi covece?
To je bilo izgovoreno s toliko sumnje da sam istog momenta odbacio oružje, i podigao ruke u vis.
- Ne, gospodo. Vidim da vas ne mogu prevariti. Nisam u prolazu. U stvari, bar se nadam da nisam...
Gospoda Klara se osmehnula triumfalno, kao pravi razredni starešina kad provali falsifikovano opravdanje, ili neku slicnu aferu medunarodnih razmera.
- Odmah mi je bilo jasno. Nedelju dana zatvaranja u sobu, a onda ta nagla promena raspoloženja. Eh, znate vec šta je majka...
Pa, nažalost, baš i ne znam. Ali bilo bi vam jako neprijatno kad bih to rekao.
Ipak sam klimnuo glavom.
Pogledala je ka vratima, na kojim se Lija svakog casa mogla pojaviti, i urotnicki spustila ton.
- A, stvarno, šta se to tako "strašno" desilo?
Srecom, njena lepa devojcica pojavila se tog momenta na vratima, sa spako-vanom putnom torbom, i poštedela me dalje istrage.
- E, cao, stigao si? Tako sam se iznenadila kad si se javio. Otkud ti u ovim krajevima?
Uputio sam joj signalni pogled zvani "ona zna", na šta se tako slatko zbunila i porumenela, da je ta tinejdžerska lagarija, koja mi se dotle cinila sasvim nepotrebnom, u momentu naglo dobila na vrednosti.
Ne, oni koji imaju roditelje sa funkcionišucim vitalnim organima, nemaju ni teoretske šanse da odrastu...
Mogu nositi kravate i pušiti na javnim mestima, mogu obarati studente na ispitima, mogu se razvoditi, biti smenjeni, obogatiti se, mogu sa cistom deset-kom odbraniti doktorsku disertaciju na temu "Uticaj Bioheterogenalnih Elektro-nautickih Termohemoglobalnih Anarhotehnofilija na Solarne Pseudokineticke Polivaskularne Dijacitorijaze", ali za svoje roditelje ipak doživotno ostaju mali tupavci koji ih necim pokušavaju prevariti...
Takav sam i ja ostao za mog Caleta...

Nisam vozio brzo...
Naslonila mi je glavu na rame, zagrlio sam je desnom rukom i držao volan levom, ali to nije uticalo na bezbednost saobracaja.
U mom kraju drumovi se crtaju lenjirom, za put je dovoljna jedna brzina menjaca, ako znaš da odabereš pravu, i ni te veceri nije bilo posebnih razloga da se cima, koci i mota ovamo-onamo.
Put je bio prazan, a Mesec pun. Savršeno...
U decembru nema zaprega i traktora koji inace ordiniraju po toj deonici, nema ni istocnih turista, njihovih auspuha koji se dime i kamp-prikolica koje su vlasnici sami pravili na casovima opštetehnickog vaspitanja, nema biciklista...
Nema nikog...
A, sve da ih ima, ne bi im puno vredelo. Mi ih sasvim sigurno ne bismo primetili...
- Pašce sneg...
Da, jesen je dala sve od sebe. Pripremila je teren, izvršila bazicne pripreme, i majstor je vec mogao da bez problema sve prede gustom belom.
Ali, nije mi licilo na to...
Bilo je i vedro, i suviše toplo, a ni moje barometarsko rame još nije nagovešta-valo promenu vremena.
Ne, nece skoro pasti...
No, detinja iskrenost njene želje raznežila me je, i nisam imao srca da joj protivrecim.
- Da. Bilo bi dobro da sad zaveje...
Radosno se trgla, i odmakla se do granice oštrine pogleda.
- Voliš sneg? Ja ga obožavam. Ne mogu da docekam zimovanje...
Potpuni nesporazum. Ne volim sneg, i nisam pomislio na skijanje...
Pomislio sam na jednu pricu o posejanoj pšenici i ranom mrazu, setio sam se crnih gumenih cizama, jata vrana na ogolelom bagremu, i velike, tople, tapacirane ruke, koja me je vodila duž preorane, nepregledne njive.
Emilija mi je spustila ruku na kolena.
- Nešto nije u redu?
Privukao sam je sebi, i odmah je pronašla mesto izmedu mog vrata i ramena, godinama kalupljeno za njenu glavicu.
- Sve je u redu. Samo sam se malo setio mog starog...

Moj Cale je bio gradsko dete, ali je po astrološkom podznaku bio seljak. Kao takav, gledao je, uglavnom, u zemlju i nebo...
Ono izmedu mu je nekako promaklo...
Bio je agronom. Genije, kažu...
Marginalci iz njegove branše, koji su imali živaca i sklonosti ka papirologiji, godinama su dolazili u našu kucu sa balonima vina i šerpama punim cvaraka, kobasica i ostalih dakonija sa svinjocida, željni druženja i celovecernjih razgovora sa mojim starim, da bi, posle par meseci, naprasno magistrirali, doktorirali ili objavili neki strucni rad, knjigu ili udžbenik.
Interesantno, to je uvek imalo veze sa onim o cemu se pricalo u našoj kuci, u koju, još interesantnije, posle toga više nikad nisu dolazili...
Kad sam poceo da shvatam stvari, u sedamnaestoj, osamnaestoj, ježio sam se od tih parazita i kradljivaca mašte, pokušao sam da nagovorim Caleta da konacno ozvanici glas vrhunskog eksperta, koji ga je pratio, ali on je imao svoje mišljenje o titulama.
- To je nepotreban trošak. Znaš li pošto su danas graveri?
Govorio je da su titule samo za plocice na vratima, i da nismo u situaciji da se razbacujemo parama.
- Hoceš novi magnetofon za rodendan, ili novu plocicu na vratima? E, vidiš? Zato ja ne mogu da doktoriram...
Na koga sam samo?
Ne, nije bio ambiciozan, ali ako sam mu to nekad i zamerao, danas sigurno ne mogu. Sem mene, kom, ruku na srce, ništa nije falilo, nije imao ni jedan jedini razlog da zagrize.
Studirao je veterinu, u inostranstvu, kad je izbio rat, i to nikad nisu mogli da mu oproste. Drugovi, koji su u kukuruze ušli sa opancima, a izašli sa epole-tama, secali su se njegovih predratnih belih pantalona, i ganjali su ga do kraja života.
Nikako im nije bio po ukusu...
Znao je da veže kravatu, služio se nožem i viljuškom, poznavao dva svetska jezika, jedan saveznicki i jedan okupatorski, i što je najgore, govorio je tiho, nije vikao, a opet su ga svi slušali kad se rasprica.
- Hm. Tako dakle?
O, Drugovi su vec znali s takvima...
Malo su ga uplašili, smenili ga sa dve-tri funkcije, pozvali u Komitet, i šutnuli u prijatni agrar. Tamo nije mogao puno da im naškodi.
Ali ni oni nisu mogli njemu.
Niko mu ništa nije mogao.
Ne, dok je moja majka bila živa...

Više ne znam da li je se zaista secam, ili sam sve te slike izmislio, pokušavajuci da je se setim. Nije mi bilo ni tri godine kad sam ostao bez nje.
Pamtim da sam jednom ponosno doneo iz škole tri ružna plika na ramenu, i skinuo se u atletsku majicu da bi Caletu pokazao tu cuvenu "BSŽ" vakcinu protiv tuberkuloze.
- E moj sine... Baš su to mogli i ranije pronaci...
Kad se okitio crnim florom, Cale je bio mladi nego ja sad. I nije se ženio drugi put...
Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je nije dovodio kuci, nije me vrbovao pricom o dobroj teti koju mogu zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za svaki rodendan, svaki praznik, i u ponoc svake Nove Godine, dokle god je to meni bilo potrebno.
Verovatno je voleo i Borku, na neki nacin, ali mamina prerana smrt oznacila je ljubav mojih roditelja srebrnom zvezdicom sudbine, i neki misle da je to Caleta potpuno dotuklo, ali ja sam ga ipak najbolje znao.
Nije ga potpuno dotuklo...
Kad mu je "dolazilo", kad je cutao, cugao i sedeo u mraku, "to" je uvek nekako nalazilo prostora da ga dotuce još malkice...
Uvek.
Svaki jebeni put...

- E, od tebe covek ne može da dode do reci...
Emilija, lutko lepa, nemoj mi to raditi. Navikao sam da mi ružne stvari prekidaju lepe snove, ovo je suviše nagla promena.
Lažem...
Bio je odlican preokret kad se bumerang secanja, spreman da mi u povratku po obicaju tresne u glavu, zaledio pred pokretom njene male ruke kojom mi je dotakla lice.
- Ej, Li, otkud ti? Nemaš pojma kako mi je drago što te vidim...
Dodir usana bio je suviše kratak da bi se mogao nazvati poljupcem, a opet dovoljno dug da otkrije pritajenu želju. Uspravila se na sedištu i poljubila me, ovog puta "stvarno", zagrlivši me cvrsto sa obe ruke, i ostavljajuci samo krajicak šajbne kroz koji sam mogao da virim u krivinu koja nam je jurila u susret.
Vozac kamioneta je ablendovao u mimoilaženju, ali ne verujem da je imao takve reflekse i pregled situacije. Prije ce biti da je želeo da me upozori na radar-kontrolu koju su vecito postavljali u Starom Žedniku, pa sam, za svaki slucaj, smanjio gas.
Ona ga, srecom, nije smanjivala...
Prošli smo i kraj zabezeknutog Organa sa voki-tokijem, kad se vratila u pristojan suvozacki položaj.
- Izvini, gde sam te ono prekinula?
Htela je da napravi štos, i da to izgovori mrtvo-ladno, ali se uznemirila kao srednjoškolka, što mi je, priznajem, laskalo. Privukavši je "maco", vratio sam joj kusur od onog krupnog poljupca.
- Nisi me prekinula, Rido. Naprotiv. Nastavila si me tamo gde sam jednom prekinut...
To joj se dopalo, i sacekala je da citava kolona bagrema protrci u suprotnom pravcu, i tek tad me ponovo pogledala.
- Spomenuo si nešto svog tatu?
Tatu? To nikako nije išlo uz mog starog. Devojcice imaju tatu. Ja sam imao Caleta, nešto slicno Tati...
- Ah, da. Malo su me dobile ove njive. Znaš, on je bio...
Šta je bio? Dipl. agronom? Svemirski paor? Carobnjak? Tvorac dve najbolje posleratne sorte?
- Bio je jedan posebni jazavac...
Primetila je da imam problema sa tom pricom.
- Ne moraš pricati o tome, ako neceš...
Setio sam se bajke o pastiru koji je video cara sa kozjim ušima, i kog je to mucilo sve dok nije iskopao rupu u zemlji i u tu rupu konacno izgovorio svoju tajnu.
Poredenje Emilije sa rupom zazvucalo bi pomalo prosto, pa sam to sve precutao, i ponovo je privio sasvim uz sebe.
- Moram pricati o tome, Emi Li. Moram, vec jednom...

"Dragi Hauarde...
Pošto zbog državnickih poslova nisi uspeo da stigneš na stanicu i udostojiš me svojim ispracajem, primoran sam da ti ovim putem ostavim par prijateljskih poruka. Cedulja za Etilen je na tabli kod telefona. Loto uplati još u petak, zajedno sa prognozom. Cvece zalivaj svaki treci dan, bice sasvim dovoljno. Blok za struju je u ..."
Znam gde je. U fioci komode u predsoblju...
Ostavljao mi je duge, tolstojske poruke, kad bi odlazio na put. U pitanju su, uglavnom, bili poljoprivredni sajmovi na koje su ga slali iz Instituta.
Tu, poslednju poruku, ostavio mi je pred put u Brno...
"Dragi Hauarde..."
Hauarde?
Posle prvih uspeha, zatražio sam od Caleta pozajmicu za novu gitaru, obecavajuci da cu mu to brzo vratiti, kao pravi sin, a on je pitao od cega cu mu vratiti, kao pravi otac, i tad sam izgovorio tu fatalnu recenicu.
- Covece božji! Kako ne shvataš da sam sad milioner?
Malo sam izgubio živce, ali sam, zauzvrat, od starog odmah dobio neke nadimke. Prvo Baja, po stricu Paje Patka, pa jedno vreme Roki, od Rocke-feller, da bih na kraju ostao Hauard, po izvesnom gospodinu Hjuzu, takoder kolegi milioneru.
To je, naravno, ostalo u našoj dvoclanoj porodici.
Ostali su mislili da sam stvarno pun para.
Milioner?
Pa, ne znam baš...
Lovu sam rano poceo da zaradujem, ali sam kasno poceo da je dobijam. Grlo zvano Inflacija galopiralo je našim hipodromom, svi su držali lovu koliko su mogli, a tu su bili i cuveni musketarski porezi.
Svi NA jednoga, jedan ZA sve...
O, sad mi je citava tehnologija jasna, u stvari, ne jasna, nego poznata, ali tad, dok sam bio u igri, nisam imao veze sa ciframa.
Kao ni publika, uostalom...
Bio sam svima simpatican oko jedne sekunde. Vec sledece, mnogima, nisam bio simpatican baš zato što sam svima simpatican.
I tako je krenulo...
Cak i oni koji su me voleli, ponekad su tajno boli iglama lutkicu napravljenu po mom liku.
Imao sam odlicnih neprijatelja, ne žalim se.
Iz raznih razloga.
Ali najviše zbog numizmatike...
Zbog astronomskih honorara. Enormnih prihoda. Lake zarade. Leba bez motike...
Eh, moji vi...
Ali, neka. I ja sam kupovao novine i verovao vestima na radiju. I ja sam cekao kraj programa da vidim proglašenje festivalskih pobednika.
Da, taj izlog je i meni sasvim drugacije izgledao dok me nisu gurnuli u njega.
Ma, praštam neobaveštenima...
Šta praštam? Zavidim im...
Ali ne mogu da oprostim preobaveštenima. Pakosnima. Crvima koji su sjebali mnoge lepe jabuke. Džukcima koji su bolesnom upornošcu pravili nauku od svog šarlatanstva.
Jeste, tu mislim prvenstveno na Pavla Radovica.
Poznatijeg kao Paja Zlo...

- Ko je to Paja Zlo?
Emilijin glas zazvonio je kao praporac ispušten u crkvi. Gledala me je veselo, i zbunilo me što pominjanje Pavla Radovica kod nekog može da izazove i takav izraz na licu.
Ocigledno je i mlada nego što sam mislio.
- To je jedan, recimo, kriticar. Novinar, tvoj kolega. Bio je jako važan u ono vreme. Tih dana, kad je Cale otputovao u Brno, objavio je i veliki clanak o meni, i bilo mi je drago da stari nije tu. On je sakupljao i isecao te stvarcice, i to mu se baš ne bi dopalo...
Pristojno je uklonila osmeh.
- Loša kritika?
E, Lijo, Lijo...
Pod kritikom se podrazumeva loša kritika. Ako neko i napiše nešto dobro, to je samo da se nasekira neko treci, na kog Strucno Pero ne sme da udari iz odredenih razloga.
- Pa, loša, ruku na srce. Oko te ploce su bila podeljena mišljenja. Ja sam mislio da je dobra, a svi ostali da je loša. Još kad je Paja napisao taj clanak...
Emilija je definitivno bila neka druga generacija.
- Uf, uf. Zar je bio tako mocan?

Ma, bio je lud...
Bio je "guru" armije nedovršenih "urednika" iz unutrašnjosti, koji su samo cekali da On izgovori neko ime za nijansu tiše, pa da tog nesretnika zauvek anatemišu iz svojih malih emisija.
Ti kaplari su bili veci fanatici i od samog Paje.
Kamikaze?
Pih...
Kamikaze su obicni kolebljivci u odnosu na provincijske jezuite velikog šarlatana.
Da, Velikog, nema tu šta. Vanserijskog...
Da se rodio u sretnija vremena, kad se hapsilo i nameštalo, bio bi rame uz rame sa Najvecim Alhemicarem Naših Naroda.
Ovako, za rovarenje mu je preostao samo rock & roll...
Ima li, uopšte, normalnih rock-kriticara?
Pa, ne znam. Ima li uopšte nevinih Slovenki?
To je to. Ima ih, ali se dobro kriju. Ne mogu da dodu do izražaja...
Dakako, pricam o mastodontima s kojima sam imao posla. Klinci koji danas vode emisije deluju mi sasvim OK. Možda su i oni zlotvori svojim muzikant-skim vršnjacima, ali u to vec ne mogu da ulazim.
To je zatvorena zabava...
U moje vreme, pluskvamperfekt je u pitanju, carevalo je nekoliko ludaka, dva iz Beograda i dva iz Zagreba, s tim da su imali "fun" klubove po lokalnim muzickim redakcijama, gde su se sledbenici, u zavisnosti od podgrupe šizofrenije, opredeljivali za BG ili ZG pljuvacku frakciju...
A drug Paja je jahao na celu kolone...
Pokušavao sam da otkrijem razloge koji su tog invalida sluha naterali na fanaticno skupljanje ploca i ukoricavanje "Melody Makera", a onda sam, sasvim slucajno, slušajuci radio u kolima, cuo pricu iskusnog Radovica, o danima kad su se organizovale prve žurke, i kad su strane ploce bile prava retkost.
- A vaš voditelj, dragi moji, uvek je nosio svoj gramofon i koferce s plocama...
Pa dabome. Kao klinci koje smo morali da uzimamo u tim, jer je njihova lopta.
Pajson je ukapirao da ce preko muzike doci do mesta na koja ga nisu zvali, i do devojaka koje su ga izbegavale. Da, to je bilo melodicno doba, i svi su bivali fascinirani kad je Paja ispalio devojacko prezime Elvisove tetke ili serijski broj pojacala koje je Mc Cartney pazario tog popodneva.
Ludaci su sretan narod...
Upornošcu karakteristicnom za momke koji imaju malo nelogican raspored vijuga, donosio je gorcu kafu i trcao u fonoteku po trake, sve dok ga onemo-cali voditelj-doajen nije udostojio rubrikom u okviru svoje popularne emisije.
- A sada... Vruce vesti iz Londona, i... Pavle Radovic!
Rata-ta-ta!
Jebo te miš, i ja sam bio medu šištavcima koji su cekali taj trenutak.
- Cao, narode!
Paja je slucajno sreo Claptona, u metrou, i drugarski mu rekao da prestane da se drogira, inace može da batali gitaru. Erik je obecao da više nece zalaziti u drogerije, i zahvalio se Paji na savetu. A David Bowie nije. E, videce on svog boga. Paja mu više nece pomagati i nije mu se ni javio na promociji "Led Zeppelina", mada ga je Bowie citavo vece cežnjivo gledao. Te nedelje je Paja i svom bivšem bendu rekao da više nema snage da ih šlepa, i da se nadalje zovu "Crosby, Stills, Nash & Young", a ne više "Crosby, Stills, Nash, Young & Paya", kako su se do tad zvali. Posle je cepnuo caj sa Elton Johnom, besmrtna anegdota, kad je kelnerica prišla i zatražila autogram od Paje. Paja misli da ga je sa nekim pobrkala, otkud bi ona njega znala, jao. Elton je pocrveneo od besa, a Paja je...
A Paja je lagao kao pas. Kao besan pas. Kao besan pas ukršten sa zmijom zvecarkom. Sa zmijom zvecarkom, takode besnom...
Kako to da smo mu ipak verovali? Jebem li ga...
Bili smo u godinama kad su nam laži bile potrebne. "Hvatali" smo Radio Luxemburg, klanjali se posterima kao ikonama, biflali napamet tekstove pesama i redosled prvih deset sa top-liste.
Ali smo odrasli...
Pavle Radovic, opsenar beogradski, nikad nije...
Opcinjen slepim poverenjem svojih adolescentnih, i tome sklonih vernika, sve više se gubio u svojim fantazijama, i sve teže uvidao šta je u njegovim pricama istina, a šta ne.
A to je bilo lako odvojiti. Ništa nije bilo istina...
Paja je bio jedno od vecih razocarenja koja su mi priredili Dani Lavova.
Bila je to mržnja na prvi pogled...
U velikom, lovackom monologu, ismevao je neku moju "country" pesmicu, baš kad sam banuo na taj festivalski koktel. Si, skromni pesmicak je zaista licio na sve i svašta, ali najmanje na hit Johny Casha, koji mi je prišivan kao plagijat.
Morao sam da se branim od dušmana. Srecom, malo sam se raspitao o toj pesmi.
- Grešite, Pavle. Niste baš jako pažljivo saslušali tu plocu...
Uh, kako je petlic zaceprkao nogicom. Pa, bili smo uveliko na njegovom bunjištu...
- Vašu plocu? Ne. To ne slušam. Ali zato znam sve što je napisao mister Johnuy Cash. Ha, ha...
Bilo je tamo i novinara, pa kolega, i Pajinih i mojih, i dosta nekog "obicnog" sveta, ali su se svi, bez razlike, zlobnjikavo nasmejali.
Polako, deco...
- To i pokušavam da vam kažem. "Boy Named Sue" nije napisao taj gospodin. Vi izgleda više pricate na radiju, nego što slušate isti...
Rukavica u facu? Smehom se javila i grupica mojih navijaca.
- Covek se odaziva na ime Silverstin. Culi ste za "Sylvia's Mother"?
To nije bilo njegovo vece. Naseo je na pogrešan reper.
Lupio se po celu.
- Razume se. Tip svira u "Dr Hook"..., onaj sa povezom preko oka. Samo, na jednom partiju sam se upoznao sa crnkinjom, jazz pevacicom koja je furala s njim, tip ima oko, to je prevara...
Uf, a tek ti decko? Kakva si tek ti prevara...
- Greška. Pevaljka ga je pobrkala s nekim. Tip ne svira. Komponuje. I crta. On je ilustrator u vašem omiljenom listu.
Deda-Šteta mi je govorio da se cuvam onih koje osmeh poružni, ali osecaj koji je u meni izazvao Pajin bolni osmeh bio je bliži gadenju nego oprezu.
- U mom omiljenom listu? Ne razumem...
Možda sam preterao.
- Nemojte ni reci da ne upražnjavate "Playboy"? Znaci, drkate samo u svojim emisijama? Izvinjavam se, nisam znao...

- Aha. I zameraš mu što te je posle gazio po novinama?
Zaboga, Emilija. Za koga ti navijaš? Pa to je bilo u samoodbrani...
- Ma, on bi mi se osvetio i bez toga. Bio je poznat kao osvetnik. Dosta je bilo znati iz videnja nekog ko mu se nije dovoljno ljubazno javio u liftu, pa dospeti na njegovu famoznu kilometarsku crnu listu...
Nju je sve to zabavljalo. Nije imala tu informaciju. Nikad nije imala šizoida za vratom...
- Joj! Da nije ovo on?
U želji da se otarasi senki krošanja koje su ga pratile, put se naglo spustio u desnoj krivini, na samom ulasku u Topolu, i u polumraku otkrio sablasne obrise glomazne vetrenjace.
- Hm...
Tim podsmehom priznao sam joj da kapiram Don Kihota, i da sam možda ipak preozbiljno shvatio coveka zvanog Zlo.
A zašto su ga onda svi muzikanti pominjali na omotima ploca, pod stavkom "posebno se zahvaljujemo"? Zato što je bio omiljen?
Aha. Njega je i mama ljubila samo za rodendan...
Ma kakvi...
Stavljanje njegovog imena bio je preventivni akt. Venac cešnjaka na vratima, da otera vampira.
Definitivno ga je bolje bilo imati uz sebe nego protiv sebe.
Bilo je tu svega...
Jebi ga, ja baš i nisam jedinica mere za objektivnost.
- OK, pobedila si, Lijo. Nije on bio tako strašan. Karta se, jednostavno, okrenula, svi su me predugo hvalili, a majstor je, voden nepogrešivim instinktom šakala, izabrao momenat da me prvi opljuje...
Išunjala se iz cipela i pete podigla na kraj sedišta, a kolena obuhvatila rukama.
- Šta je pisalo u tom clanku?
Slagao sam, ne trepnuvši.
- Ne secam se tacno...

"Balada o Zvezdi Padalici"...
Paja je bio opsednut "zvezdama", prizemnim doduše, ali sve zvezde rade na istom principu.
Naime, one koje padaju, uvek skrenu pažnju na sebe.
I onda treba brzo poželeti nešto lepo.
Ali, to ipak važi za prave zvezde...
Paja u vezi s ovom "Zvezdom Padalicom" nije poželeo ništa lepo, ali to me nije puno zabrinulo. Znao sam šta mi otprilike želi, i bio sam ubeden da cinjenica što je to pismeno izjavio, nece bitno uticati na moj život.
Ne, zaista...
Procitavši taj, prvi studiozno loš tekst o sebi, naivno sam pokušao da sve objasnim neophodnom ravnotežom na božijim terazijama, sportski prihvatajuci da je sve ono, višegodišnje lepo, suviše preteglo na jednu stranu, i da su ružne stvari, koje su mi se pocele dogadati, samo posledica procesa uspostavljanja balansa na pomenutom mernom instrumentu.
Ali, taj kantar nije bio baždaren po mom ukusu.
Druga strana je pocela da preteže...
Istog dana mi je poštar doneo poziv, tako ljubazan da stvarno nikako nisam mogao da ga odbijem.
Da, i to se jednom moralo desiti.
Vojna pošta ta i ta.
Pešadija...
Streljacka?
Još kako...

Priroda je vec tada pocela da se ponaša neprirodno, i svi su se iznenadili kad je u decembru pao sneg.
Nikom nisam prijavio poziv za vojsku...
Cale se javio iz Brna, ali nisam hteo da ga oneraspoložujem vešcu o "naj-casnijoj obavezi". Moj stari nije bio neki militarista.
Mobilisan je krajem cetrdeset i cetrvrte, po oslobadanju Grada Heroja, kad su momci i decaci, koji su sramno uspeli da prežive bombardovanja i racije, bili masovno ekspeditovani na Batinu i Sremski front, dobijajuci tako od nove vlasti još jednu šansu da poginu i rehabilituju se na taj nacin.
- Izbegavaj to dokle god možeš, Klempo...
Caletov savet poklapao se sa mojim planovima i izbegavanje poziva sam usavršio do perfekcije, ali starosna granica bila je granica za koju sam imao pasoš samo u jednom pravcu.
Ocajnicki sam osluškivao šumove srca i pipkao eventualno spasonosni cir na želucu, ali sam, kao za inat, bio zdraviji nego što je trebalo.
Pa dobro, vreme je i bilo...
Martin Lufter je vec odslužio svoje, i odmah po izlasku je upucen u Kumrovec, u elitnu politicku školu.
Harvard? Oxford? Sorbonna?
Te školice su obicni dopisni kursevi u odnosu na Kumrovec.
U toj ustanovi, nazvanoj naravno po Najvecem Đaku Pešaku Naših Naroda, buduci rukovodioci su, po modelu svojih savršenih prethodnika i tutora, obucavani za odgovorne politicke funkcije.
Bilo je nešto teorije, ali naša genijalna ideologija je tako jasna da tu nema puno šta da se prica, pa se uglavnom insistiralo na praksi, na sitnicama koje odvajaju politicare od obicnih smrtnika.
Držanje ruku na ledima. Baratanje makazama prilikom presecanja svecanih vrpci. Izbor olovke za potpisivanje racuna reprezentativnog rucka. Distanca do koje se sme, pri komuniciranju sa šoferom. Pogled za govor u gubitaškom kolektivu, i pogled za govor u kom se diskvalifikuju protivnici sistema...
E, moj bato, nije to lako. Da je lako, svaka budala bi to mogla.
Martin se, znaci, patio sa proleterskim bon-tonom, a i Popac je u meduvreme-nu regulisao vojnu obavezu.
Na svoj nacin, razume se...
Osloboden je zbog poremecenog centra za ravnotežu.
Kako ranije nisam primetio da se tetura?
Cudno, smeo sam se opkladiti da je baš hodanje po žici disciplina u kojoj je najjaci...
Kriticnog dana ni on nije bio kod kuce. Gospoda mama mi je, nekim cudom ljubazno, objasnila da je u Zagrebu, zbog disertacije na kojoj je uveliko radio. Javice se cim dode, obecala je.
- I Daniela je negde izašla...
Daniela? Nisam pitao za nju, gospodo draga. Ja sam predstavnik stare škole. Mazohisticki smer...
- Laku noc, prijatno...

Mesta na koja sam izlazio bila su tešnja nego obicno. Svi su bili u kaputima i bundama, što je presudno iritiralo moje klaustrofobicno raspoloženje.
Birao sam ugao šanka najbliži vratima.
Znao sam da cu se posvadati sa nekim, ili naskociti na tudu žensku, ako popijem još koju, pa sam se preventivno prešaltovao na espreso. Odustao sam od iluzije da cu sacekati slobodan sto. A i što bih s njim? U Gradu Heroju poznavao sam suviše sveta, i nije bilo teorije da mi se neko odmah ne uvali sa pitanjem da li je slobodno.
A da se ja nekom uvalim sa tim pitanjem?
Nije bilo potrebe. Prednje levo sedište u mom automobilu uvek je bilo slobodno...
Krenuo sam besciljno, kao u TV-igri, a onda mi je palo na pamet da Martin ponekad svrati kuci, za vikend.
Sonja je razmakla zavesu, dok je naš signalni zvižduk još odjekivao po bloku trapavih zgrada u kojima je i moj drug rukovodilac dobio "kadrovski" stan.
- Dodi gore!
Ljubili smo se u obraz svaki put kad bi se videli, ali nikad do tad nisam osetio njene bezobrazno cvrste sisice, i butine, duboko u ofsajd poziciji.
Ops!
Da se nisam prekasno prebacio na espreso?
- Je'l majstor došao?
Okrenula se, uhvativši me kako pogledom param njenu belu štirkanu haljinu. Takve haljine usuduju se da nose samo izuzetno zgodne ribice.
Nadam se da sam jasan?
- Ne, drug ti nije našao za potrebno da dode. Jako je zauzet. A, zar ti ne možeš nekad da svratiš i kad on nije tu? Necu te pojesti...
Pa, nisam siguran da neceš...
Ne, nije mi se dopao sjaj u njenim ocima. Takav pogled trebao mi je te noci, ali ne od nje. Ne od kume. Ne od žene mog prijatelja...
- Nisam bio tu, Soco. Putujem. I sad sam svratio samo da se pozdravimo...
Brzo mi je prišla.
- Pa da se pozdravimo...
Zagrlila me je kao par trenutaka ranije, kad sam ušao, ali ovog puta me nije ljubila u obraz. Panicno sam pogledao ka otvorenim vratima decije sobe, kroz koja je dopiralo prigušeno ružicasto svetlo...
- Zar me ne želiš?
Pitala me je to sasvim samouvereno, a znao sam i zašto. Postoji jedan anatomski pokazatelj želje, karakteristican za muški pol, i ona se, tesno priljubljena uz mene, uverila da moj detektor uveliko funkcioniše.
Hej, da li mi je ta uspomena zaista neophodna za ostatak života?
Ponovo me je poljubila, ali sad je "to" vec bilo tako blizu da me je potpuno otreznilo.
Odgurnuo sam je, nežno i krajnjim naporom...
Srce mi je picilo kao detlic, a ni njoj nije bilo svejedno. Mislio sam da ce plamicak poci na nozdrve maloj aždaji.
- Nešto nije u redu sa mojim usnama?
Uzdahnuo sam tako duboko da sam se uplašio da ce veliki filodendron u hodniku uvenuti zbog nedostatka kiseonika.
- O, sve je u redu sa tvojim usnama. Samo ce biti malo razbijene ako kažeš još samo jednu jedinu rec...
Kvaka mi je vec bila u ruci kad sam to rekao. Razmislio sam još malo, a onda sam polako zatvorio vrata.
Đavo ce ga znati da li sam to ucinio sa prave strane...

Cika Velja Baštovanov ostavio mi je poruku da se javim, bez obzira kad stignem kuci.
Slutio sam da to ne sluti na dobro...
- On je sad sasvim dobro, ali.. Ti bi ipak morao što pre da skokneš do Beca...
Uh, majku mu...
Cale je doživeo težak moždani udar, u povratku iz Cehoslovacke. Bio je u dubokoj komi u "Bolnici svete Ane", ali Cika Velja to nije mogao tek tako da mi kaže.
Jadni Cika Velja...
Lokalni Dr Dolittle, stari dobri veterinar koji je doživljavao traume zbog svakog svog dlakavog pacijenta, nikako nije bio pravi glasnik za takav "muštuluk".
Ali bio je Caletov najbolji prijatelj i dojurio je cim sam mu se javio.
- Doneo sam ti auto-kartu Austrije. I ovih šesto šilinga, da ti se nade. Bice bolje da ideš preko Madarske. Mnogo je bliže, iako su dve granice...
Dve, Cika-Veljo? Za mene je i jedna previše...
Moj pasoš je bio osuden na godinu dana strogog zatvora u nekoj od gvozdenih fioka Sekretarijata za narodnu odbranu, i, setivši se malignog osmeha masno-kosog referenta, shvatio sam da ce putna isprava sa mojom slikom teško umaci iz te samice.
Ipak sam pokušao.
Pokušao, kažem...
A Cika Velja je otputovao u Bec...
- Halo! Tata ti je uvek isto. Video sam ga danas, dobro izgleda. Kao da, bože prosti, spava...
Šta li je sanjao moj Stari? Purpur rascvetalog divljeg badema kako kipi preko niskog bedema u bivšoj Madarskoj ulici, dok on, naslonjen, osluškuje kako mahovina na crvenim ciglama upija sitne korake tanane devojke sa rimskim "tri" na obodu plave srednjoškolske kape, ispod koje se sprema jedan stidljivi pogled, uvek na uglu, samo trenutak pre no što bele dokolenice skrenu u sokak koji vodi ka Trgovackoj akademiji...
E, moji divlji bademi...
Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...

Bio sam redovan u Socijalnom. Ne znam više koliko dana za redom...
U "Bolnici svete Ane" prihvatili su garanciju poslatu teleksom instituta, ali su ipak tražili obrazac koji ce i zvanicno garantovati podmirenje troškova od strane našeg Socijalnog.
Smiri se, sinak. Loša praksa sa "Jugosima", kaže primarijus...
Obecao sam Cika-Velji da cu se smiriti i sve srediti istog dana, ali u tom roku sam jedino uspeo da se posvadam sa službenikom. Decko mi je održao krace predavanje o tome da se uz detaljne lekarske preglede, obrazac vadi uvek i iskljucivo PRED put u inostranstvo, i da to svaki kulturan covek treba da zna.
Proverio sam da ni u pasošu ni u zdravstvenoj knjižici taj kulturni detalj nije pomenut, pa sam se gnevno vratio na šalter, ali sam upucen na Šefa, a od Šefa sam štafetno ekspedovan dalje, cak na šesti sprat, kod "glavnog" za ta pitanja.
- Dr Popovicki je jako zauzet...
Zauzet? Bio je zamalo oduzet kad sam upao u njegov kabinet, ne obaziruci se na sekretaricu koja me je uzjahala pokušavajuci da me zadrži.
- Šta? Aha... U redu je, Rozalija...
Nisam znao za tu njegovu "tezgu". Jasno, laknulo mi je kad sam video da je on taj koji se pita.
Naiva je uvek bila moj pravac. U umetnosti, i uopšte...
- Hm, hm. Taj obrazac se po pravilu uzima ranije, ali pošto je osiguranik bio na službenom putu, sredicemo...
Osiguranik?
Svaki poziv prouzrokuje odredene deformitete, to sam znao, ali je doza ravno-dušnosti u njegovom glasu ipak ucinila da se malo trgnem.
Na to se malo trgao i on.
- Nece biti problema...
Znam da ih nece biti, Doktore, ali sad ih ima. Cale je za Habzburgovce samo još jedan Crni Cigan koji umire u njihovoj zemlji, i oni misle jedino na onih pet hiljada šilinga koliko košta jebeni dan na "intenzivnoj nezi".
Cenjeni Popovicki bio je ružicast kao tri praseta, ali je u karakteru, nesumnjivo, imao više crta velikog zlog vuka.
- U tom slucaju, najbolje bi bilo da ti snosiš troškove. Što da komplikujemo? Posle ceš nas tužiti, a mi cemo nadoknaditi. Tako se uglavnom i radi, a to je i najprakticnije, s obzirom na nastalu situaciju. Dobro? Pa, nemoj mi reeci da TI nemaš para?
Gde sam ja to? Na pijaci?
Imam JA para, Gico, imam, hvala na pitanju, ali sam poneo samo za kifle i novine. Jebi ga, nisam znao da cemo trgovati. A, primaju li se cekovi u ovom "diskontu"? Hej, i da li ce mi vratiti onaj "merveštojer", kako li se zove, kad iznesem "robu" iz Austrije?
- Ma, imam para, nije u tome štos. Bar ovog puta ne. U pitanju je cista tehnika. Po zakonu bih morao dvaput dnevno da izlazim iz zemlje, da bih legalno preneo toliku lovu...
Pri tom bi mi, naravno, i pasoš dobro došao...
Igrao se navijajuci sat. Da li je to bila skrivena poruka da sam ga suviše zadržao?
- Kako da ti kažem, mladicu? Ime ti je suviše poznato. A propis je propis. Isti za sve. Ti znaš da bih ti pomogao, ruku na srce...
Ruku na srce? Bojim se da je ruka bila više na jednom sasvim drugom organu...
- Doktore dragi? Cale nije tamo zbog silikonskih grudi. Lupio ga je šlog, covece! Ako to nije opravdano, onda ne znam šta je...
Ljigavio se i dalje. Ne, to nije bila investicija koja bi mu se mogla vratiti.
- Eh, sad. Ti si barem pametan decko. Šlog? Znaš li ti koliko mi ovde imamo takvih?
Nadmeno i netakticno cetvrto prase nije ni slutilo da mu je samo široki pisaci sto sacuvao njušku u komadu. Rešio sam da ga picnem nadlanicom po nosu, ali sam, ustavši naglo ocenio da mi je ipak van dohvata ruku.
- Ne znam koliko ih vi imate takvih, ali ja imam samo jednog, i zato bih molio za malo poštovanja, kad vec nema druge vajde. Važi?
Zalepio se za fotelju. Verovatno ga je Rozalija kasnije razredivacem odvajala od naslona.
- Uzbuden si, shvatam te... Ali...
Ali šta?
- Izvinjavam se što sam uzbuden. Debitujem. Ovo mi je prvi put da mi je Cale pet dana u komi. Bice mnogo bolje sledeci put...
Rumeni je bio šokiran.
- Ovaj... Dodi sutra. Smislicu vec nešto...
Došao sam sutra. Smislio je da je bolje da ne bude tamo...
Dan posle je bio u Beogradu, a dan posle dana posle je imao neodložna predavanja na fakultetu...
Tad sam vec po šalterima sakupljao neke druge obrasce.
Rozalija je ponovo pokušala da me zaustavi, ali sam je smirio blagim pokretom ruke, i uperio kažiprst ka doktorovom šeširu i mantilu, koji su izdajnicki kunjali na vešalici.
Registrovala je crni svileni bedž na reveru mog kaputa, i kimnula glavom, s puno razumevanja.
Kuc, kuc, doktore...
- Dobar dan, komšija, ja sam. Samo sam svratio da vam javim da se više ne morate kriti. Sve je u redu. Osiguranik više nije u komi...

Cale je umro sam, ali tako se to, valjda, i umire...
Umro je tih i prepadnut, ali ni tu nije bilo pomoci. Momci iz njegove generacije umirali su neciste savesti. U vremenu u kom su živeli imali su skromnu mogucnost da iznevere ili sebe, ili nekog drugog.
Sve to dode na svoje...
Moj Stari je, uglavnom, te noci dosanjao svoj san...
Zgazio je opušak blokejom buškaste crno-bele cipele, i konacno i sam zamakao za onaj ugao, rešen da sustigne lepojku pre nego što ona nestane iza gvozdene kapije dvorišta Trgovacke akademije.
I sve se zabelelo...
Jato dobro nauljenih vrana kriceci je zaparalo smrznuto zimsko nebo, oblak se probušio kao prepunjeni papirni džak, i poslednji automobili još nisu uspeli da zbrišu sa parkinga kraj groblja, a krupni, paperjasti sneg, vec je potpuno zavejao krivudavu stazu, i zataškao mravlju kolonu tragova, otegnutu u pravcu izlaza iz Rumenacke BB.
- I to je prošlo...
Popac i Martin okrenuli su se, zastavši, ali ne zbog reci koje sam prošaptao. To nisu mogli cuti...
Ostali smo zadnji, mrak nas je pratio u stopu, mangupski nam cepajuci pete, i moji drugovi su se osvrnuli da vide koliko sam zaostao.
Pa, ne puno.
- Evo me. Tu sam...
O! Tu je još Neko...
Podigavši pogled video sam je kako šara prsticem po bratovom zavejanom "mini morisu". Auto mi je bio parkiran odmah pored i ponadao sam se da i mene na zadnjem staklu ceka neko slovo ili mali znak, ali ne. To nije bio njen stil.
No, kad sam vec kod stila...
Daniela Popovicki imala je ime kao ruska kneginja, ali to nije bilo sve. Ona je, štaviše, i izgledala tako...
Cizme su bile elegantne i jednostavne, da ne bi suviše skretale pažnju sa duge astraganske bunde, krojene kao mantil, koja je padala uveliko preko kolena. Šubara, ili kapa, svejedno, sa malim bisernim ukrasom, okrugla, i, naravno, takode astraganska, brižno nakrivljena nadesno, ipak je ostavljala naušnicama dovoljno prostora za paradiranje ispred kulisa visoko podignute kragne.
Jasno, ne slucajno podignute...
Tako se bolje video "zlatni" lanac malog šmekerskog "mufa", u koji je Kneginja zavukla ozeble rucice, kad smo joj se sasvim približili.
- Cao, Karenjina! Da ne cekaš voz na pogrešnom mestu?
Bila je previše dobro vaspitana da bi se nasmešila u takvom trenutku. Ipak, zadržala je nijansu duže spuštene trepuške, pokazujuci mi, tajno, da je zadovoljna mojim poredenjem.
Popac i Martin vozili su ispred nas, i mada nije bilo dogovora da negde odemo zajedno, namerno sam zakasnio na rampu, ispod koje se Popcev "mini" provukao žustro, kao mali besni jazavcar.
- Neka, pusti ih... Poželela sam da budemo malo sami...
Vidiš kako je to?
A ja sam poželeo da budemo puno sami...
Odavno još...
Ali tu se ništa nije promenilo ni za poslednjih jedanaest novembarskih i prva dvadeset i dva i po decembarska dana, koliko se nismo videli.
Naravno, to nisam rekao naglas.
Zašto?
Eh, zašto...
Duga je to prica...
Zato recimo, što su se u to vreme filmovi uglavnom završavali tako što kauboj na kraju u zoru odjaše sam.
I gotovo...

Stigli smo do kraja sveta...
Bez panike...
Do kraja sveta sa znacima navoda, razume se. Pa nije ovo neka naucno- fantasticna uspomena...
- "Kraj sveta"...
Neravni beli zid usamljene kafane izronio je iz monotone "metalik" magle tako naglo da se Veverica trgla, iako je dotle, verovatno, vec pogodila gde se vozimo. Konture koviljskog manastira, s kojim smo se mimoišli u zatalasanoj tmini, ipak su predstavljale suviše karakteristican reper.
No, mada je iznenadenje izostalo, po nacinu na koji je izgovorila apokalipticno ime zaturene birtije, moglo se naslutiti da joj to mesto nešto znaci.
Fino...
Usudio sam se da taj "sentiš" registar njenog glasa povežem sa jednim pozlacenim, davno minulim miholjskim popodnevom, koje smo "iz nehata" tu zajedno proveli, s nekim nasmejanim i pomerenim narodom...
- Ne moramo ulaziti...
Iznenadeno me je pogledala.
- O? A zašto ne?
Princeza inace nije volela "lokale" bez struje i vode, sa kariranim stolnjacima, petrolejkama i zemljanim podovima, ali ocigledno za nas te veceri na svetu nije bilo boljeg mesta od kraja sveta...
Izvukao sam kontakt-kljuc.
- Onako... Ne znam ni sam...
Sto u levom uglu bio je slobodan. Bili su slobodni i svi ostali stolovi, ali taj o kom govorim slucajno je bio kraj peci.
- Izvol'te, deco?
Napitak koji je Karenjina porucila izgleda baš nije bio hit sezone u cardi nadomak civilizacije.
- Caj? Di ceš caj, na'pako? Da nisi, ne daj bože, bolesna, cedo moje?
Gazda je brižno zagledao Vevericu, prijateljski oslonjen šakom o moja leda. Onda me je veselo prodrmao, setivši se pravog izlaza iz te situacije.
- Znate'l šta? Skuvacu ja vama malo vina... Onako, s karanfilicem, bog bogova... To je prava medicina... Kak'i caj, žalosna vam mati?
Dobrocudno je brundao u odlasku, provlaceci se izmedu praznih stolova na kojima se, ocekujuci trecu smenu švalera, vec tinjale "kristalne" petrolejke, bacajuci sive, razlivene senke na preparirane ribe, i mreže i vrške razapete po zidovima.
- Dobro si, mili? Mora da si vec jako grogi?
Opa-lac...
Mili?
Da nisi ti grogi, Snežna Kraljice?
Ma ne, ne preterujem...
Nikad me nije volela onako kako to rade poštene devojke, mada je te veceri svakako bila sasvim blizu toga.
Pružila mi je ruku preko stola, i neko sa strane bi pomislio da citam pricu napisanu na njenom malom dlanu, ali ne, bavio sam se mnogo jednostavnijom verzijom doticne magije.
Citao sam pricu napisanu na mom malom dlanu...
Tuga, ili to, kako li se vec zove, tresnulo me je na patos, a patos je, bože moj, ipak podloga na kojoj pesnici, kakvi-takvi, uvek pružaju svoje najbolje partije.
Bla-bla, Pric-pric. Brblj-brblj...
Primetio sam da uopšte ne znam o cemu tacno govorim, ali da to, u krajnjoj liniji, ipak zvuci vraški dobro.
Vraški?
Eto, izlajao sam se...
Zloupotrebivši tišinu i varljivi razigrani polumrak, po dimu cigarete, kao po svilenim lestvicama, jedan dokoni davolak se spustio na moje desno rame.
Taj vrag mi je sve šaputao...
Golicao mi je uho svojim malim srebrnim jezikom, ali nisam ni pomišljao da ga oteram.
Zašto bih? Pa ona mi nikad nije bila bliža nego tad.
I nikad dalja...
Hm, pomalo relativno. Slucaj za Profesor-Alberta...
- Da li sam ti ikad rekla da te volim?
Nisi, lutko, a neceš ni sad, koliko te znam. Nekako ceš se vec izvuci iz te klopcice.
Tacno...
Snop farova automobila koji se gnezdio na parkingu ošinuo nas je kroz prozor, i ona je zacutala, uplašeno okrenuvši glavu.
Uplašeno? Zašto uplašeno?
Ne znam. Ali to je vec mnogo više licilo na nju...
Škrrrrrrrrrrrrrrrrip!
Prvo su provirile tamburaške futrole od zelenog platna, a onda je i roj sitnih pahuljica napao široke demode šešire, koji su se uskomešali, zaglavivši vrata.
Uf, šajkaški Cigani su crni i po danu, a u pomrcini, da bog sacuva...
- O, mater mu i snegu...
Nema tog cvrcka koji voli zimu. Sjatili su se oko "naftarice", dunuli u prste, pa tek onda poskidali "kašmirske" šalove i pogledali ka jedinim gostima u "sali".
- Džokej, sine moj... Ti si to?
Ja sam, Cika Mato...
Sneveselio se, i odmah sam znao da zna. Bio je Caletov prijatelj "još od ondak", kako je voleo da kaže.
Od kog to "ondak", znala su samo njih dvojica...
Mata Karakaš je ostario s puno ukusa. Otmeni stari kontraš u "gangsterskom" teget odelu sa belim štrafticama, proslavio bi se u Holivudu igrajuci meksicke zemljoposednike i indijske advokate, ali u filmu u kom se odjednom našao, zbunjeno je pogledao u objektiv, ostavši bez teksta, na trenutak.
Pogledao? Šta on uopšte vidi kroz te mutne i vlažne oci?
Pošao je ka meni, promrmljavši na ciganskom nešto preko ramena, na šta su razbrbljani umetnici ucutali zajedno, "na keca", kao svaki pravi dobro uvežbani orkestar.
- Cuo sam za Gospon-Deju... Primi moje saucešce...
Cvrsto me je zagrlio, i kad se odmakao video sam kako mu se suze trune niz lice. Plakao je "nasuvo", bez šmrkanja, jecanja i primetnih promena u glasu.
"Muški", što bi se, pogrešno, reklo...
- Tako je to, moj sinovac. Šta da ti kažem...
A šta ja tebi da kažem, Zlatni Zubu?
Izmišljajuci olakšavajuce okolnosti za drage pokojnike, ljudi su izmislili sjajne recenice.
Bar se nije mucio...
Bar se naživeo...
Bar je docekao unuke...
Tamburaši su dobro znali mog starog, a Mata Karakaš ga je znao bolje od svih njih.
Njemu nisam mogao proturiti ništa od svega toga...
- Sedite, Cika-Mato. Da popijemo za pokoj duše, pa idemo i mi. Baš smo krenuli, u stvari...
Seo je, duboko uzdahnuvši, i zabacio šešir daleko na teme.
Onda je izvadio tabakeru i stari upaljac na benzin, pa pažljivo pogledao Vevericu, nudeci je kratkim cigaretama bez filtera.
E pa... Ja, ondak Bata, pokojni Sava Canac, Stanoje, debeli, armonikaš i još dvojica, svirali smo u svatovi', kad se Gospon-Deja venc'o...
Ispustio je dim guštom iskusnog trovaca...
- Da, da... Puno te je vol'o... Secov'o je da ja sviram i kad se i ti jednom budeš ženio... Ako vec nisi?
Ponovo je provirio ka nama, izmedu duvanske pecurke koja se dizala ka tavanici i malaksale petrolejke koja je smetala titravim usplahirenim plamickom.
Kneginja mi je snažno stisla ruku, dlan joj je bio oznojen, što mi je uvek smetalo kod drugih devojaka, ali, pukim slucajem, ovde govorim o njoj, a ne o drugim devojkama...
Odmahnuo sam glavom.
- Ne, nisam se još oženio. Racunam, imam kad...
Aha. Racun mi je uvek bio jaca strana...
Crvena plehana tacna na tufne naglo je uletela u kadar. Gazda je doneo neko obojeno picence za Matu, i tri do vrha napunjene cašice, od kojih je dve spustio pred Vevericu i mene, a trecu zadržao u svojoj ruci od deset unci.
- Nisam znao, izvini... Moje saucešce... Bio sam dobar s Gospon-Dejom...
Primakao sam nos vencicu na vrhu tecnosti.
Nije izdržao a da ne kaže.
- Domaca, kruška...
Za pokoj duše...
Ispivši naiskap, video sam da i tamburaši drže podignute caše, pa sam brzo uzeo i drugu rakiju sa stola, spašavajuci tako devojku iz dobre kuce. Njoj je i kuvano vino pravilo male probleme, i zahvalno me je pogledala, na šta sam joj namignuo.
- Pa, idemo mi, da ne kvarimo vece. Danas baš nismo neki gosti...
Gazda Dobricina je naumio nešto da kaže, ali je Mata pogodio šta bi to moglo biti i prijateljski nas pogurao ka vratima.
- Neka ih... I'te vi, deco. Bolje i'te... Svet je tak'i i tak'i. Jedva ce docekati što si s ocove sarane otiš'o u kafanu...
Znam. Ali nisam mogao kuci. Svi bi mi duvali zapršku u lice i brkali po uspomenama. Nisam bio fit za tu simultanku. A opet, u Deda-Štetinu bivšu, a moju buducu garsonjeru, nije se moglo uci od neispravnih grejalica, kutija neraspakovanog nameštaja i gomile prastarih "Ilustrovanih politika"...
Nisam tamo mogao odvesti Rusku Kneginju...
- Paz'te kako vozite...
Veranda pokrivena trskom škripala je pod teretom snega kao jedrenjak u frci, ali smo tu, pred kucom još nekako i mogli da se snademo.
Sve dalje bilo je belo i jednako...
- Gde je put? Kako cemo ga naci?
Poljubio sam vrh njenog lakmus-nosica, koji je pocrveneo cim smo izašli na zimu.
- O, sad je lako. Sad je put tamo gde mi krenemo...
Gudalo se okliznulo o žice. Nije im trebalo puno da se dogovore.

"Ne pitaj me, ne znam kasti, di ce koja zvezda pasti,
Di ce pasti dugme s mog kaputa
Ne pitaj me, što na kraju svi kerovi za mnom laju,
Ne pitaj me nikad zašto lutam..."

Stigli su do ivice nadstrešnice, u kaputima i šeširima, hodajuci na vrhovima "salonki", i jedva dodirujuci instrumente prstima.
Gazda je išao ispred nas, i prtio stazu dubokim gumenim cizmama, noseci veliki ladarski fenjer.
- To je bila Gospon-Dejina pesma...
Znam da je bila...

"Ne pitaj me da l' je zima, dok po rosi s Ciganima
Brilijante za kravatu biram...
Ne pitaj me zašto 'tice ne slecu na svake žice,
Ne pitaj me nikad zašto sviram..."

Za primaša, Lepog Iliju, pricalo se da ima takav glas, da njime gasi svecu na tri metra, kad zapeva.
Ne kažem...
Ali, te noci pevao je tiho.
Jedva cujno.
U sebi, tako reci...

"Budi me u zlo doba, za njega red ne važi...
on mora sve da proba. To Đavo pesmu traži..."

A mi smo tražili put...
Više nije padalo...
Tek pred njenim ulazom, Veverica mi je rekla da još nikad nije cula tu pesmu. Dotle nije progovorila ni rec...
Poljubila me je kratko i rekla da cemo se videti sutra.
Bila je tužna i pospana i nisam imao srca da je zaustavljam pricom o onom kauboju koji ce u zoru odjahati sam.
Koga još interesuje usamljeni konjanik na putu za vojno utvrdenje na dalekom zapadu...
Fort Maribor...
Konjica?
Ne, Pešadija...
Streljacka?
Hej!
Cekaj malo...
Pa to sam rekao vec jednom...

Zima osamdeset i devete, definitivno se lažno predstavlja pod tim imenom.
Došao sam do takvog zakljucka, uzalud tragajuci za, makar celofanskom, ledenom korom na površini Kanala, koji smo Emilija i ja u niskom letu upravo prelazili, stižuci, nešto pre šest, na seoski nastrojenu periferiju Grada Heroja.
Blentuška jedna.
Ne treba joj puno da se rastuži...
Pomilovao sam joj koleno i dobio jedan formalan osmeh, ali sam znao da malog pirgavog emotivca necu moci tek tako da izvadim iz one price.
I zaista...
Tražeci muziku na radiju natrapala je na pesmu koju je znala, i nastavila je da pevuši tu melodiju i kad je, minut kasnije, iskljucila radio zbog vesti, koje su uneredile program odmah nakon pompeznog udarca o gong.
Gledao sam je, ne okrecuci glavu, tajnim, majstorski "felširanim" pogledom. Neon joj je ritmicno pljuskao u lice, i smirio sam se videvši da je još uvek onakva kakva je bila pre no što smo ušli u mrak.
Delovala je mirno. Opušteno. Mislim da bi "blaženo" bio pravi izraz za to.
O, laženo-blaženo...
Prešla me je.
Da, naglo se okrenula kad smo se zaustavili na semaforu kod Uspenske crkve.
- Kako si mogao da joj ne kažeš da ideš u vojsku?
Vidi ti nje...
Fiksirala me je pokušavajuci da odgonetne kakvu sam to igru igrao, i iskreno sam joj poželeo da u tome uspe.
Pa da kaže i meni...
Jedva cekam da saznam...