|
Poglavlje 4
U teškim predratnim i okupacijskim vremenima, moj predak,
poznat po nadimku Šteta, imao je u glavnoj ulici gvoždarsku radnju na veliko i
malo, o kojoj je vodio brigu.
Kad su oslobodili grad, oslobodili su i mog dedu te brige.
Više nije morao da brine o radnji, kao ni o dve velike, lepe kuce koje je do
tada imao.
Morao je brinuti samo o tome da ne gunda preglasno kad prolazi pored njih...
Naslušao sam se tih gundanja praveci mu društvo na putu za vinograd. Bio sam
klinac, ali sam vec razlikovao te reci, kojima sam mogao da zaradim smeh ako ih
jednom izgovorim, i šamarcinu ako ih izgovorim i drugi put.
Deda mi nikad nije pricao o tome, ali raspitujuci se kod ostalih clanova
porodice zašto on uvek psuje na istom mestu saznao sam da su te kuce nekad bile
naše, ali da smo ih dali nekim siromašnim ljudima, i da to ni slucajno ne
spominjem u školi.
Bojim se da sam suviše sedeo kraj Deda-Štete, i da je virus njegovog baksuza
prešao i na mene.
Bio je rodeni gubitnik...
Cuo sam da je bio kolar i kovac kakav se retko rada. Prica se da su cak iz
Pešte i Erdelja dolazili nacvrcani baroni i svinjarski trgovci, zbog cuvenih
lakih "paradoških" ceza kakve je samo moj deda pravio.
Ali, onda se izvesni Henry Ford pojavio u njegovom životu, prvi put...
Tu-tuuuuuuuuuuuuuuu!
Automobil nije odmah izbacio iz igre sve klasicne konje, ali je zacarao
najvažnije i najlovarnije mušterije i više niko nije narucivao ni kocije, ni
fijakere, pa cak ni karuce...
Potkovica nekom i donese srecu, ali veoma retko potkivacu ili potkovanom, pa se
Bata Šteta prebacio na sve i svašta, muvao, trgovao, zakidao i švercovao, samo
da bi nekako postao Gospodin.
Neki zlobnici misle da ponešto što je radio baš i nije bilo najpoštenije, pa
zato verovatno Deda i nije dospeo na onaj prazan list papira koji predstavlja
spisak svih onih koji su se pošteno obogatili, ali ostaje cinjenica da je postao
Gospodin, i da su svi skidali šešire i govorili "klanjam se" kad on
predvece izvede svoj bambus-štap u šetnju.
Postao je Gospodin u najgori cas...
Naišlo je vreme Drugova i bilo je sramota nositi odela s prslukom i šarana sa
pijace na Badnji Dan. Više niko nije skidao šešir, u stvari, svi su ih skinuli
i metali kackete i francuske kape koje se ne skidaju makar kome, pa je Gospon
Šteta shvatio da ce ponovo morati da muva, trguje, zelenaši i jajari, samo da
bi nekako postao Drug...
Ali nije uspeo...
I da jeste, opet bi bio žrtva zavere, jer su u meduvremenu Drugovi naprasno
postali Gospoda, što je obrnuti, i, sudeci po masovnosti, izgleda nešto lakši
proces, no, kao što rekoh, nije uspeo...
Imao je neke šanse pred kraj, jer je totalno posenilio i podetinjio, ali tada
mu se Henry Ford po drugi put umešao u život.
Jedan daleki potomak mister Forda, tamnozeleni "peugeot 404", pokupio
je zamišljenog starca iz šetnje i odvezao ga direktno u predgrade neba.
Auto je bio relativno velik, ali je imao malu registraciju, tako malecku da se
nekako zauvek zagubila u sudskim aktima. Rezultati istrage nisu bili u Dedinu
korist, ali su pružali priliku da mu se na epitafu napiše da je ispustio dušu
pretrcavajuci ulicu u osamdeset i osmoj godini.
Alal vera...
Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve, i ako je moj saputnik sa
taljiga u njemu, u vezi cega sam takode sumnjicav, nadam se da je konacno uspeo
u nekom poslu.
Snaci ce se draga starudija, ne bojim se ja za njega...
Ako vec ne otkupljuje perje iz krila andela, pokušace da proturi bižuteriju i
praporce za vražje rošcice, ili ce smisliti neku belonebesku prevaru kojom ce
povratiti sve što je izgubio na ovom svetu.
Istina, svojim poslednjim "poslom stoleca", poslednjim u telesnom
životu, obezbedio mi je dvosobni stancic na mansardi, što je lep gest, iako je
za tih pedesetak kvadrata dao cetvorosobnu kucu sa velikom baštom, ciji bih
jedini zakonski naslednik takode bio.
Naime, Šteta je saznao iz poverljivih izvora, alijas od gospodina Mušickog, s
kojim je svakonocno igrao lorum u Zanatskom Domu, da ce se izvesna kuca uskoro
rušiti zbog izgradnje mosta, i da ce svaki pedalj u njoj tada vredeti
bogatstvo.
I, zagrizao je, veliki kalkulator, koji nikad nije imao ni džepni kalkulator...
Sve svoje racunice izvodio je malom mastiljavom olovkom, na kojoj je bio
nacrtan pelikan, i koja je izgledala zaista lepo, ali je definitivno imala
fabricku grešku, jer su sve te racunice do kraja ispadale pogrešne...
Našao je "žrtvu" za trampu i sve obavio na brzinu, da ne bi slucajno
prozreli njegovu špekulaciju, ali, na žalost, dalji razvoj dogadaja pokazace da
je most izgraden nešto dalje, preko reke, što mu je nekako i prilicilo, i da
fatalna kuca sa malim stanom u potkrovlju nikad nije srušena.
Za razliku od Caleta...
Doživeo je težak nokdaun, vrativši se sa puta i saznavši za veliku transakciju,
i od tada, pa do kraja života, moj otac nije više nikad rekao svom ocu ni jednu
rec dužu od dva slova...
Stari i ja smo, doduše, živeli u stanu koji je dobio od firme, ali on je znao,
kao što je znao sve, da smo ostavši bez svoje stare kuce za sva vremena ostali
bez svog komada zamlje na ovoj planeti...
A Deda Šteta je izgleda baš i cvikao od svog komada zemlje. Od onog komada nad
glavom...
Nadao se da ce živeti hiljadu godina, i, kad je prošao osamdeset i sedmu,
uplašio sam se da zaista i hoce...
Male prakticne stvari, kao oporuka, ili prepis stana, na primer, verovatno su
ga podsecale na vožnju ulicom kojom se svi stanovnici ovog grada bar jednom
provozaju, i ja nisam imao srca da insistiram na eventualnim dobrim stranama
administracije.
I tako sam, kad je došao taj dan, još jednom platio mali stan pod krovom, kroz
nasledne takse i nagomilane neplacene racune.
Pokušavajuci da prevari citav svet, uspeo je da prevari samo mene, i još neke
koje je voleo...
No, sve sam mu oprostio, jer stan je ipak naglo dobio na vrednosti onog casa
kad se na njegovim vratima pojavila Emilija Kovacev, rumena kao breskva,
tegleci veliki sportski bicikl.
- Malo sam zakasnila?
Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod majicom šalje
tajanstvene poruke da si stigla na vreme...
- Hej, udi... Zar je to vec cetiri?
Prihvatajuci bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu, iznenaden kako
je to vreme proletelo. Vec cetiri?
Medu nama, sekund pre zvona, konstatujuci da je dva do pola pet, definitivno
sam odlucio da nikad više ne kupujem casovnike sa olovnim kazaljkama...
Njen nosic vrteo se po sobi kao periskop.
- Imaš zgodnih drangulija tu...
Oduvek su me nervirale oštrokonde koje upadaju u stanove kao sovjetski
obaveštajci...
- Jao, da li je ovo original... Gde ste ovo nabavili... A pošto je, ako se sme
znati... Jedna moja prijateljica ima istu ovakvu, ma istu istacku...
Lija me nije nervirala. Ne samo da nije postavila ni jedno od ovih pitanja,
nego sam je, vrativši se sa terase, zatekao tacno tamo gde sam poželeo da bude.
Sjajne lažljive stvarcice mamile su sa svih strana, ali ona je izabrala staru
fotografiju na zidu, jedinu fotografiju u citavom stanu.
Okrenula je glavu ka meni, ponovo pogledala sliku, i vratila mi pogled.
Savršeno...
Od mene je najlakše dobiti odgovor kad ne postaviš pitanje.
- Ovo je Popac... To je njegova gitara... U prsluku je Martin, Lufter smo ga
zvali... Ovog treceg ne znam, ali je u sredini pa nisam mogao da ga isecem.
Stavicu tu neku nalepnicu...
Dotakla je prstom lice zamišljenog decaka koji je sedeo u travi.
- Nemoj... Baš si bio sladak...
Bio? Šta bio?
Da mi je osamnaest vec bih startovao sa tim pitanjem, ali rekao sam da mi nije
osamnaest i to više necu ponavljati.
- Kafa?
Okrenuvši glavu prebacila je kosu preko ramena, i jedan oblacic parfema zapleo
mi se u trepavice kao odbegli deciji balon u telefonske žice.
- O... Ja pijem samo espreso...
Samci imaju privilegiju malih rituala. Ne skupljam marke, i ne slušam klasiku,
ali imam aparat za espreso, svoj oltar u kuhinji...
- Fino. I ja...
Kockice šecera baš i nisu jako bile kockice, bile su u obliku znakova na
kartama, i, uzimajuci ih, dobro sam pazio da na njen tanjuric ne zapadne neko
srdašce. Takav kicer ipak nisam.
Pik je bio sasvim u redu...
Još je stajala pred onom fotografijom, kao pred ogledalom.
- Ovo je neka posebna slika... Tako je nekako... daleko...
Znam. Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga zamislim kako se
valja i huci kao velika siva lavina.
- Da. Daleko je... Negde tamo gde možda i pocinje prica...
Emilija je brzo, ali pazeci da time opet nešto ne pokvari, pritisnula crveno
dugme na malom kasetofonu.
U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo
potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao,
ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred
casa i usred puberteta, znaju o cemu govorim.
- Ovo je vaš novi drug...
Novi Drug je imao ispeglanu školsku uniformu koja ga je stiskala kao
"gvozdena devica", ali to nije bila jedina sprava za mucenje kojoj je
tog dana bio podvrgnut.
Mašina za šišanje, kojom je majstor Simce muške clanove naše porodice nagrdivao
godinama, prošla je tog prepodneva kroz moju kosu kao kombajn, ne pazeci na
tanane niti samopouzdanja upletene u duge letnje šiške.
Good bye, George Best...
Kao za inat, neki decaci su imali frizure po uzoru na levo krilo
"Manchester Uniteda", a ja sam izgledao kao da upravo krecem na slet
Sokolske Omladine.
- Sedeceš sa Martinom, poslednja klupa, srednji red...
Tako sam upoznao Luftera. Mislio sam da nije normalan...
Bio je neprijatno, tako reci odbojno uredan. Sveske u plavom pak-papiru,
šmirgla za šiljenje vrha olovke, i pernica na kojoj se videlo da je stara
nekoliko godina,
pa ipak, na njoj nije bilo naziva rock grupa, ili ženskih imena urezanih
šestarom.
Sve bih to od buškastih cipela do gornjeg, naravno zakopcanog, dugmeta na
košulji, nekako i podneo, ali postojala je još jedna stvar koja mi je pomerala
centar za ravnotežu.
Navlake...
Crne klotane navlake za rukave, kakve nose samo bankari u kaubojskim filmovima.
- Gde stanuješ?
U tu školu sam prešao kad smo se preselili u stan koji je Cale konacno dobio u
nekoj od onih velikih kutija za cipele koje arhitetke projektuju jednim jedinim
lenjirom.
Ni adresa nije bila bolja...
- B-/16...
Zazvucalo je kao model saveznickog bombardera, ali Martin se ranije doselio i
vec je bio u fazonu šifrovanih ulica.
- Ej, to je do nas... šta, i tvoj stari je vojno lice?
Moj Cale? Dobri vojnik Švejk?
- Ne. Moj stari je sumnjivo lice...
Tad se prvi put nasmejao nekoj mojoj šali, ali to je bilo kobno po njega.
Shvatio sam da imamo istu žicu za smešno i nemilosrdno sam tukao po njoj, u
najgorim mogucim momentima po Martina, u komemorativnoj tišini pismenih
zadataka, i zavreme dugih, psihodelicnih monologa našeg razrednog.
Klupa koju smo delili sledecih osam meseci izgledala je kao Berlinski zid.
Jedna strana bila je cista i uredna, sa stvarima spremnim na smotru na koju je
Luftera tata potpukovnik navikao, a druga, koju sam ja koristio za sakrivanje
stripova, drecala je kao bruklinski metro..
I, kako to vec biva u praksi, moj sused je, skidajuci ciglu po ciglu, sve cešce
provirivao na šarenu stranu, i bilo je samo pitanje trenutka kad ce pokušati da
prebegne...
Taj istorijski trenutak se sasvim približio kad se doktor
Popovicki sa svojom porodicom doselio u dva trosobna stana u našem ulazu, i,
probivši zid izmedu njih, otklonio osecaj teskobe koji novogradnja ponekad
natura.
I tako, nad samoupravljacima i penzionisanim železnicarima, visoko na
poslednjem spratu, van dometa takozvanog mirisa kiselog kupusa iz podruma i van
dometa komšijskih ogovaranja, zasvetleo je stan doktora Popovickog, kao izlog
robne kuce pred Novu godinu.
Odatle, iz suterena oblaka, spuštali su se Gospodin i Gospoda Doktor rano
ujutro, i vracali se kasno u noc, a oko podne bi, obicno, i lepa srnolika
devojcica prostepovala kraj nas svojim lakovanim cipelicama, ostavljajuci nam
miris finog sapuna i mogucnost da gledamo kako odlecu svileni leptiri u njenoj
kosi.
A onda se jednog dana pojavio i majstor...
Bio je naš vršnjak, i uvalio se izmedu Lufterovog marta i mog septembra tako
lako i logicno, da smo se zacudili kako ranije nismo primetili da nam
nedostaje.
Popac...
Ne, nismo išli u isti razred, što sebi nikad necu oprostiti, ali bar smo
zajedno išli u školu. Pardon, zajedno smo išli do škole, a onda smo naglo
skretali levo, prema Kanalu, u kom su se tad još srebrile velike, pljosnate
deverike.
Popac je imao nekoliko blanko opravdanja, ja sam imao kutiju najboljih,
"španskih" glista, a Martin je imao loš predosecaj i dugo se kolebao,
ali poznato je kako je prošao Pinokio kad su ga onaj Lisac i Macor uhvatili pod
svoje.
Ali poznato je i to da Papa Djepeto nije bio potpukovnik...
Kad je provaljena afera "Kanalgejt", i kad je Martinov otac saznao da
mu sin citave nedelje nije bio u školi, naš drug je postao žrtva vojne hunte i
sutradan se pojavio modro našminkan, kao da je spavao na jastucetu za pecate.
- Onaj ludak me naduvao kao luftbalon...
Tako je izgubio šmekerski nadimak Luter, koji je visoko kotirao dok su crnacka
prava i revolucija još bili u modi, i zaradio novi, modifikovani, koji ce mu,
na žalost, proreci citav život.
Martin Lufter King...
King nije imao nikakvih šansi, Martin se držao neko vreme, ali Lufter je ostao
zauvek...
A Popac?
E, Popac je roden pod nekom drugom zvezdom...
Nekom ko ih nije poznavao ucinili bi se potpuno razliciti, ali ja sam ih dobro
poznavao.
I znate šta?
Tacno je. Bili su potpuno razliciti...
Drug Starešina i Gospon Doktor? Rat svetova...
Mama Aktivista i Mama Internista? Plus i minus na akumulatoru...
Lufter i Popac? Cudno, priznajem, ali, jedno veliko drugarstvo.
U godinama koje su sledile, ipak se ni jedan od njih nije suviše primakao onom
drugom, ali to i nije bilo potrebno. Na pola puta, na raskrsnici njihovih
vrlina i nedostataka vecito sam bio ja, mirovni sudija i ratni poglavica, i
treci, odlucujuci glas, u svim odlukama u kojima je, do podizanja moje ruke,
uvek bilo nerešeno...
Jedan "za" i jedan "protiv"...
Popac je leteo, otimao se kao papirnati zmaj, a Lufter je, sa obe cvrsto na
zemlji, nastavljao porodicnu pešadijsku tradiciju.
Balansirajuci na toj klackalici, morao sam uvek biti u sredini, kao na toj staroj
fotografiji iz oktobra sedamdesete...
Ne znam zašto je Popac tek tada doneo gitaru. Verovatno
je iscrpeo svoju kolekciju interesantnih stvari kojima su se njegovi prezauzeti
roditelji pokušavali otkupiti.
Odavno smo razvezali snopove pecaljki, pokidali žice na teniskim reketima i
pogubili klikere, pa je, kao poslednji adut, Popac iz zelene platnene futrole
izvukao elegantni crni instrument.
- Pogledaj, dobra je... Vrat je prav kao strela...
Uzeo sam gitaru u ruke, imitirajuci njegov pokret, kojim je, držeci je kao
violinu i zažmurivši na jedno oko, nišanio od kobilice prema civijama.
Gledajuci tako, žice su mi se ucinile kao neka pruga koja se gubi u daljini,
ali tada nisam mogao ni pretpostaviti gde ce me te šine jednom odvesti.
Klik!Klik?
Lija, koja je dotle udobno sedela na kaucu, trgla se na taj zvuk i brzo
izvadila i okrenula malu kasetu. Vrativši je u kasetar, vrhovima prstiju ga je
gurnula još par santimetara ka meni.
- Tad još nisi znao da sviraš?
Ma, ne znam ni sad. Nego, šta ti misliš o meni, lutko? Život mi možda nije neki
spektakl, ali na tolicku kasetu ipak nece stati.
Nisam ti ja momak za "2*30 min".
Možda bi nam bilo pametnije da sacekamo da Džapanezi naprave "2* mesec
dana", ili neku još žilaviju kasetu, koja ce moci da podnese i moju pricu...
Mala veštica je protumacila pauzu kao uvod u moguci hir, pa je mirno, onako za
svoju dušu, izvukla iz ruksaka šaku punu malih traka i neobavezno ih spustila
na sto.
Eto ti ga sad...
Moracu ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim...
Klik!
Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da
pevam, ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije...
Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još covekolike
curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na najpodmukliji nacin, zatežuci
neku žicu dok ne pukne, savocajan što nema rezervnu...
Morao je tako. Znao je samo dve pesme...
Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih pesama bila je
sasvim slucajno, romansa o nekim belim ružama, i nije mi bilo svejedno kad ju
je zasvirao.
Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko imao priliku da
je cujem do kraja. Ponekad, na svecarima ili kakvom rodendanu, kad bi je neko,
ne znajuci, zapevao, svi su se okretali ka mom starom, ali on bi vec vezivao
šal i niko nije ni pokušavao da ga zaustavi...
"Bele ruže, nežne ruže, cvetale su na prozoru...
Slucajno sam tuda prošao... Razboleh se kad ih spazih..."
Svecari su uvek u zimu, a pesme se uvek pevaju kasno, kad
busovi ne voze više, i onako mali, smrznut i pospan, trudio sam se da držim
korak sa Caletom duž duge Futoške ulice, znajuci da ce me samo grliti cešce
nego inace, cvrsto, kao da se opraštamo, kao onih dana kad smo dobili telegram
iz bolnice u kojoj se mama lecila...
"Ne prolazim više tuda... Cvetaju li ja ne pitam...
Samo sanjam još o njima... Bolje da ih video nisam..."
U berbi sam se u tu pesmu ušunjao prvi put, i tek pred
kraj sam primetio da je pevam potpuno sam...
Neki su još mutirali, neki nisu znali reci, ili su se možda uplašili teškog,
visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su imali svoje razloge za
odustajanje, kao što sam ja imao razlog da je otpevam do kraja...
Momci su me gledali onako kako bih ja gledao neko cudo od deteta koje je propevalo
u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno zbunile.
Igrao sam "ce-fora", u školskom timu, imao sam "Levi's"
gornjak i ukor pred iskljucenje, matematicaru sam, pred svima, rekao da je
pljunuti Gebels, ali nikad nisam uspeo da izvedem da me toliko devojaka
posmatra u isto vreme.
Znam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog nacina na koji su
me curice gledale, što je, i jedno i drugo, odlican osecaj, ali to nisu bili
razlozi zbog kojih sam pozajmio gitaru od Popca i odlucio da naucim da sviram.
Ne...
Te jeseni sam ponovo cuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleci da je
davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da
je nikad niko nece cuti ako ne nadem pravi nacin da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu
objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu...
I dalje smo pricali samo o devojkama...
Vršnjakinje su nas iznenada prerasle, i iz mraka su se pojavili odvratni,
poluodrasli tipovi, koji su se brijali, cugali pivo iz flaše i zavodili naše
omiljene maloletnice...
Ostali smo sami...
Devojke kojima su se moji drugari kasnije poženili, u to vreme još su uveliko
igrale "lastiš", i pile kakao pred lalanje, i mi smo tako bivali
prepušteni ponekoj zaostaloj drugarici, koju bi otpratili kuci, dugo se
opraštajuci francuskim poljupcima i trapavim utvrdivanjem sitnijih anatomskih
razlika.
Vukli smo se kuci opravdano usporenim korakom, bogatiji za saznanje da biti, i
ostati gentleman, nije samo lepo nego i teško...
Uf...
Popac bi, znam, zapao kao jaganjac. Lufter je citao "Demijena", i
olovkom podvlacio najznacajnije momente...
Ja sam ulazio u stan tiho, gasio televizor i odnosio flašu što dalje od Caleta.
Onda sam odlazio u svoju sobu, naštimovao se prema tišini, i pokušavao da
složim onih par akorda, koje sam znao...
Sve više su mi licili na voz, kojim cu jednom otputovati niz onu prugu...
|