|
Poglavlje 13
Stari Gvozdeni most je jako naivan. Svakog dana ga bar
dvaput predem na isti fazon.
Kad odlazim na pumpu i kad se vracam...
A ipak imam "mosu" od njega.
Mala uspomena iz detinjstva...
Deda-Šteta i ja smo u vinograd takode uvek išli preko tog mosta. Tu nam je,
nekako, bilo najbliže, a pomalo je uticalo i to što, u to vreme, i nije bilo
drugih mostova preko recice zvane Dunav.
I tako...
Jednom mi je, nasred mosta, vetar podigao s glave malu slamenu kapu koju sam
dobio za imendan. Laki kapidžon, sa pletenom plavom trakom i nacrtanim jelenom,
poleteo je uvis, a onda se, izvodeci nelogicne "lupinge", kao
ošamuceni leptir "makazar" obrušio u ponor i potonuo u sumraku i
strašnim indigo-sivim talasima!
- Deda!
Kakav, bre, Deda?
On je vec bio "iznervoziran" zbog sladoleda od punca, sa suvim
groždem, koji nisam mogao da promašim...
Pred poslasticarnicom je, u inat, bila autobuska stanica, bus bi, naravno, uvek
baš tada nailazio, i šofer bi širio ruke, trubio i palio svetla, psujuci usput
i Dedu, i taljige, i flegmaticnog vranca zvanog Putko, ni krivog ni dužnog, ako
cemo pošteno.
Pa, plus svega, i ta kapa...
- Sedi tu! Može i tebe da odnese!
Joj...
Bio je tako ubedljiv da još i danas pomalo cvikam od vetra na Starom Gvozdenom
Mostu, i lakne mi tek kad tockovi osete sivu kamenu kocku, i kad me auto,
skotrljavši se niz onu ulicicu, odnese u okrilje i nadležnost cuvene tvrdave
Petrovaradin...
Mocna carska citadela koja cuva Vojvodinu nekih tristo
godina nikad nije pala.
Sve do nedavno...
Ali, to je vec nije istorija, iako ima izvesnih pokušaja da se tako tretira...
Dakle...
Tvrdavu zovu još i "Gibraltar na Dunavu". Solidna gradevina, nema tu
šta.
Nije to slucajno...
Privatnik je to pravio, moj bato. Francuz. Krupni preduzimac po imenu Voban,
ako se ne varam.
Po imenu ili po prezimenu?
Nema veze. Taj, uglavnom...
Kako mi se cini, isti šmeca je projektovao i Mec, Sedan, i još neka neosvojiva
utvrdenja, ali to bih ipak morao malo da prelistam.
U kom veku?
E, sad...
Sedamnaestom, osamnaestom, tu negde...
Pre rata, u svakom slucaju...
Tek, pod Tvrdavom postoji mreža podzemnih hodnika, od kojih je mali deo
evidentan i nesporan, a o "ostalom" se pricaju lovacke price.
Kao, jedan krak hodnika vodi ispod Dunava. Jedan sve do Slankamena. Neki
pouzdano znaju da postoji hodnik koji dopire cak do mocvara oko Ludoškog
jezera, sto kilometara odavde, a sasvim blizu madarske granice.
Aha...
A da koji krak ne izlazi slucajno na londonski metro? To bi mi odgovaralo,
javite mi kad taj pravac bude osposobljen.
Ma, preteruju ga...
Verovatno je pod utvrdenjem prvobitno bilo samo neko podrumce u kom je Princ
Eugen hladio sodu za špricere, a "tajne" hodnike su, pretpostavljam,
kasnije prokopali pametnjakovici, pomno tragajuci za "tajnim"
hodnicima.
Svejedno.
To se, ionako, ne vidi...
Vidi se posebni, prepoznatljivi "Pijani sat", na koji u prolazu uvek
pogledam, da proverim da li kasnim, a i kad ne kasnim, bacim oko cisto onako,
po navici...
"Pijani sat"?
Da, kazaljke su mu pobrkane, velika i mala, zato ga tako zovu. Za nekog ko ne
zna štos, prava je panika da pogodi koliko je sati, a i ja se ponekad, u
brzini, zablesavim.
Ovog puta nije bilo dileme.
Deset do deset. Kako god okreneš...
Odlicno. Stižem, znaci...
Negde je semafor zaustavio histerike na trenutak, i nastupilo je kratko
saobra-cajno zatišje. Niko mi nije dolazio u susret i niko me nije pritiskao
"s guza", i mirno sam mogao da još malo virnem levo-desno.
Sa leve strane nije bio neki izbor. Prozori vojne bolnice i
"strateški" objekti kamuflirani u starim šancevima, naterali su me da
radije ispucam još jedan snimak nadesno, iako u kolekciji vec imam dovoljno
slika i razglednica sa tim motivom.
"Petrovaradin Fortress By Night"...
Kazaljke su i dalje bile sklopljene, i prividno skladne, ali to je samo
nagla-šavalo da na dostojanstvenom portretu Tvrdave ima i drugih pobrkanih
detalja.
E, moj Voban...
Neoprezni arhitekta je ostavio idealno preglednu ravninu na gordom frontalnom
bedemu, i, jasno, Komunalci su tu spremno ispisali jedini grafit koji znaju.
"Naš Tito"...
Kaj? Prosim? Ciji bre?
Nazdravlje...
Tako znaci?
Znao sam da ni sinovi više nisu ono što su bili, ali ni sanjao nisam da to može
da se odnosi i na Najveceg Sina Naših Naroda.
A svi su odjednom poceli da se odricu ocinstva.
- Naš nije...
- Nije ni naš...
Kapiram. Više nije važno ciji je. Važno je ciji nije...
Dobro, i to je nešto. I sistemom eliminacije može se doci do rešenja. Samo da
ne moramo na vadenje krvi...
O, kako li nam se to dogodilo?
Dijalektika, jebem li ga...
Prvo smo se kleli, posle smo sve kleli.
Malo nam je duže trebalo da shvatimo da naš Metalac više naginje ka pleme-nitim
metalima.
Ali, necu da pricam o tome.
To je malo "deplace".
A pisanje imena po tvrdavama je jako "deplace"...
E, Drugovi, da vas vidim. Ne bih voleo da sam sad na vašem mestu.
Ne bih voleo ni inace, daleko bilo, ali sad pogotovu...
Ko li ce prvi predložiti da se ukloni izvesni natpis?
Struja! Pec, pec!
Neki su istrcali, pa završili pod tockovima istorije.
Smenjen ili cenjen, pitanje je sad...
Eto, ovih dana bi belancevine dobro došle, ali sami ste krivi za tu
nestašicu...
Kad vec nemate jaja, niste ih trebali uvrtati onima koji su ih pomalo imali.
"Naš Tito..."
Ola-la, kako je ta parola plesala u leto osamdesete...
Na balkonima baroknih Gradskih Kuca. Po krovovima individualnih seoskih
domacinstava. Na proplancima i obroncima brda, iznad takozvanih živopisnih
gradica, u centralnoj Bosni...
Na vojnickim košuljama?
Hm?
Ajde dobro, priznajem za tu znacku. Ali po njoj i znam da se to ipak lako može
skinuti i zaboraviti.
I nema frke...
Vreme je razredivac koji uklanja sve žvrljotine sa fasade ove planete.
Sva je sreca da su Ameri bar na obližnji Mesec dospeli pre nas.
"Naš Tito..."
Preko kratera?
Uf. Al' bi tu sad bilo struganja...
- Hoceš da kupiš nešto?
Bilo je pet do deset, ali Boba Drot je vec imao i šal i rukavice kad sam stigao
na pumpu.
Razmazio sam ga. Neko drugi bi ga odavno diskvalifikovao zbog preuranjenih
startova.
Ma daj. Zbog pet minuta? Mož' misliti. Ni ovamo ni onamo...
- Pa?
Da kupim nešto? Cvrc...
"Nešto" je kod njega u stvari znacilo "bilo šta", po cemu
ispada da je u banci, ili na "kartici", opet zaradio strogi minus
pred iskljucenje...
- Zavisi, Bob. Šta nudiš?
Bio sam u pravu. Nacin na koji je raširio ruke otkriao je da se radi o
bezuslovnoj rasprodaji.
- Šta ti treba, jebi ga? Toster, gedore, "Srpska književnost u sto
knjiga"? Sve je na prodaju...
Cekaj, cekaj...
Božic je zvonio svetom, a gde je Božic, tu je i Nova Godina. Nedelju pre ili
nedelju kasnije, vrlo važno...
- Treba mi nešto lepo. Nešto potpuno novo, ili nešto potpuno staro. Za poklon.
Jednoj devojci. Posebnoj...
Devojci? Dobro...
Gedore, dakle, otpadaju...
Sužavajuci spisak u glavi, suzio je i svoje lukave cincarske okice.
- Koliko je situacija ozbiljna?
Gle sad...
Da neceš da mi utrapiš maminu vencanicu, ili ekspres-lonac?
Ne, nije na to mislio. Merio je život nulama, i znao sam vrlo dobro na šta
misli. Ali cifre u ovoj prici zaista nisu imale šta da traže...
- Ne brini, Bobby-Boy. Situacija je krajnje ozbiljna...
"Ne brini, situacija je krajnje ozbiljna..."?
Da, zazvucalo je ultra-besmisleno, kao zakljucak sa sednice Predsedništva
Jugo-slavije, ali ne znam da li se Drotšild nasmešio zbog toga, ili je osmeh
bio posledica nagoveštaja da je veliki minus vec u malom minusu...
- Imam za tebe pravu stvar. Nešto specijalno. Samo... Kad to nekom pokloniš...
Moraš tog nekog i da zaprosiš...
Šta, tako piše u uputstvu? Ne verujem...
Zamislio sam Emi-Li kako znatiželjno prevrce paketic u sjajno šarenom papiru, i
prosto nisam mogao da docekam da ga otvori.
- Za mene?
Za tebe...
- Šta bi to moglo biti?
Ne znam, Mila. Onaj ludak otišao kuci sa pumpe, a nije mi to otkrio...
I skroz mi je pokvario sanjarenje...
Šandor se ne pali na Jack Londona.
Malog džukca svaki mrazic utera unutra, a da ga neko cudo natera na Aljasku i
upregne u sanke sa kolegama psima, makar samo na minut, moj ortak bi istog
momenta digao šapu na sebe, i izvršio samoubistvo, obesivši se o rodeni rep...
Ja sam se trgao cim se izglancani "kadet" primakao pumpi, ali
Cuvarkuca uopšte nije našao za shodno da se odvaja od radijatora.
Kao što rekoh, da se on pitao, "Zov divljine" nikad ne bi bio
bestseler.
Uzeo sam jaknu i izašao.
Brrr, zahladilo je...
Dobro vece...
Covek sa decijim licem, dosledno elegantan, mirno je zatvorio vrata automobila.
Elegantan?
Pa, recimo. Stim što se modni casopis, po kom je bio obucen, odavno ubajatio u
cekaonici nekog krojackog salona.
Klasican tip, blago receno...
Ne, nisam ga poznavao. Zvanicno ne. Vidao sam ga tu i tamo po gradu, cuo sam na
koje se ime odaziva, no kretali smo se u razlicitim krugovima i nikad nismo
progovorili ni rec.
Ali, nikad ne reci nikad...
- Dobro vece, Džokej. Pretpostavljam da znaš zašto sam tu...
Dobro pretpostavljaš, Beboliki...
Po retkim detaljima koje je Emilija pominjala, imao sam u glavi foto-robot tog
dripca.
To je on. Slaže se...
Rida je bila malo besna na njega, ali je savršeno opisala taj samouvereni
nastup, desnu ruku u džepu mantila i iskorak pauna, ali za rogove i rep je
preterala.
To na njemu ipak nisam uocio...
Uocio sam jedan tik, zaboravio je da iskljuci žmigavac u desnom kutu usana, a
onda sam primetio da mu je kilava situacija i u pogled dodala kafenu kašicicu
unezverenosti, koju je Baby Face uzalud pokušavao da potisne pod kapke, na
tamnu stranu ociju.
E, moja Li. S kim si se ti to mazila...
Ne, još nisam ništa rekao.
Cutke, i relativno mirno, posmatrao sam kako pažljivo provodi svoje tanke
cipele kroz arhipelag masnih barica.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuci.
On je taj zvuk cuo kao trubu za juriš...
- Došao sam da to nekako rešimo...
"To"?
Nije mi se dopalo...
Preveo sam da bi "To" mogao biti skraceni naziv za devojku koju sam
ljubio prošle noci, otkrivši precicu kojom se od malog prstica na njenoj nozi
može stici do vrha kolena za nekih dvadesetak minuta.
Stani malo...
Povukao sam cipzar i podigao kragnu. Ovo bi moglo potrajati...
- Kasniš par vekova, covece. Takve stvari više ne rešavaju mužjaci na pustom
mestu, u ponoc. Tu se ipak pita još neko...
Prezrivo je pihnuo, ali mislim da je to bio "joker" gest, koji je
napravio da bi malo dobio na vremenu.
Ispao je iz koncepcije...
Moje prethodno cutanje ocenio je kao inferiornost na koju je i racunao, ali ton
kojim sam progovorio pokazao je, iznenada, da baš ne respektujem njegovu
prugastu, stegnutu kravatu, iznad koje je podvaljak bujao kao kiselo testo za
krofne.
- Makar šta. Ja sam, naprotiv, i došao baš zbog toga što mislim da to treba da
rešimo mirno, kao civilizovani ljudi.
Pricaj mi o tome...
Naslonio sam se na toranj auto-guma naslaganih kraj vrata.
- Pa sad... Civilizovani ne trguju belim robljem. Emilija bi bila jako uvredena
kad bi znala da se ovde cenjkaš oko nje...
Žmigavac na njegovom licu ponovo se ukljucio, ali on ga je brzo iskljucio,
gricnuvši usnu.
- Ma šta ona zna? Ispala je obicna guska. Krene da radi intervju sa propalim
pevacem, i dozvoli da je isfolira jeftinim fazonima. Jaka je ona novinarka...
Frknuo je kao kasacko grlo, a tako je nekako i klimao glavom.
Ne mogu reci da je od onih tipova koji su svima antipaticni, ali da je od onih
tipova koji su meni antipaticni, to vec mogu reci. Mirne duše...
Brzo je nastavio ne iskoristivši svoj "time-out" do kraja.
- A bez mene bi i novinarka bila malo sutra. Baš im je ona trebala, sa
završenom hortikulturom. To da sam je ja ugurao u tu redakciju dvaput okrenuvši
telefon, to ne znaš? To ti gospodica nije pricala?
Hortikulturom? Vidi ti nje...
Slegnuo sam ramenima.
- Ne, nije mi pricala. Nemoj to suviše uzeti k srcu, ali tebe mi baš nije
preterano pominjala. Sve bi stalo u dve-tri proste recenice. U stvari, ako cemo
gramaticki, složene recenice... Ali, po sadržaju, prilicno proste...
Ucinilo mi se da je poželeo da me udari, ali to je samo pokazivalo da sam u
ogromnoj prednosti.
Ja sam na ideju da ga pizduknem došao još kod slova "D" u njegovom
"Dobro vece", ali sam se, greškom, uzdržao.
I njegova namera se na kraju svela na još jedno "frkt"...
- Ti si jako duhovit, ali nešto ti ocigledno fali, cim to nisi umeo da
unovciš... Prijatelju, nije to devojka za tebe...
Idi? Nego je za tebe?
Hm?
Ajd' dobro, ubedio si me, predajem se...
Šteta samo da je tako kasno. Nema smisla da sad budim Emiliju, ali cu zato
sutra, vec u rano jutro, poceti da je nagovaram da ti se vrati...
Nasmešio sam se, ali kao da nisam. Moj izvesni osmeh nije dodirnuo
Civilizovanog...
I dalje je, kao neumerena TV-reklama, uletao u svaku pauzu, drsko i bez
praštanja.
- Ne znam na šta si je izlevatio, ali, ona ce to vec provaliti i otpašceš kao
blato sa cipele. Šta misliš, da ce sedeti kod kuce dok ti ovde cediš benzin?
Budi pošten. Pa šta ti možeš da joj pružiš?
Vec došavši na "razgovor", prešao je tanku crvenu liniju
dostojanstva, a izgovarajuci pogrešne reci, jednu za drugom, zašao je preduboko
u zabranjenu teritoriju, sa koje više jednostavno nisam mogao da ga pustim
nekažnjenog.
Šta mogu da joj pružim što on ne može?
Mogu da je prošetam glavnom ulicom u sedam uvece. Na primer. Da je zagrlim u
bioskopu. Bilo kom. Mogu i da odnesem na razvijanje film na kom smo
fotografisani zajedno.
Svašta mogu...
Bilo bi lepo da sam to tako rekao, ali nisam. Sorry, Emi-Li, morao sam da mu
spustim durbin. I da mu malo dignem pritisak...
- Šta mogu da joj pružim? Skoro ništa...
Zadovoljno je bljesnuo i spremio se da dalje teoretizira, ali sam vec ušao u
njegov ritam, i preduhitrio ga, za stotinku.
- Ali mogu da se probudim pre nje, a da ne zbrišem kuci. Recimo. Dobro to nije
bog zna šta, ali... Mogu i da ne pizdim ako u ogledalu otkrijem
"šljivicu" na levom ramenu. Eto. Da se uopšte ne nerviram. Cak, mogu
još i da se malo pravim važan zbog tog detaljcica...
Hoceš još?
Dobro, Civilizovani. Sam si tražio...
- Mogu i da joj napravim dorucak. Kad je bal nek je bal, razumeš?
"Pofezne", koja kriškica sira, i kafa sa prilicno mleka.
"Melange", baš kako to ona voli. Onda mogu i da se ne oduzmem kad
neko zazvoni dok je ona samo u majici. Mojoj. I mogu u da otvorim i vidim ko
je. Mogu, ali necu...
Mora biti da se nekad bavio ronjenjem. Neko ko to nije vežbao ne bi izdržao
toliko bez vazduha.
Još samo malo. Evo, ovo je zadnja recenica...
- E da, i mogao bih da se napijem kao patak. I da okrenem turu za citavu
kafanu. Pa još jednom, nek ide život. Mogao bih da je poljubim, u celo,
verovatno, da joj obrišem suzicu, i da ne treskam vratima, samo zato što mi je
rekla da nije dobro izracunala "one dane" u mesecu...
Šah!
Shvatio sam da je covek definitivni fenomen. On ne samo da još nije uzeo
vazduh, nego ga je, u stvari, tek tada ispustio iz pluca.
- Idi ti bre malo u kurac, budalo jedna...
Eto kako nestaju civilizacije...
- To su price za frizerke, Džokej. Ljubavni vikend roman. Šteta da tako nisi
pricao dok te još neko i slušao. Slomio si mi srce...
Slomicu ti i nos, kako stvari stoje...
Odmakavši se od guma, ocenio sam da smo tu negde, i izabrao mesto izmedu obrva,
gde cu ga cepnuti glavom ako se pomeri.
Izgleda da se napazario batina u životu, jer je poznao taj sekund, i odstupio
korak, tobož neobavezno.
Dva velika okrugla lampiona skrenula su na pumpu, i obojica smo to jedva
docekali.
Prelepi "Volvo 740", strane, ucinilo mi se, švajcarske registracije,
doklizio je "u rep" mog automobila, svetla su utrnula, ali je sjaj
još neko vreme tinjao u ugašenim farovima, podsetivši me na velike studijske
reflektore, koje sam, zbog neceg, zapamtio baš takve, upravo ugašene...
Vitki covek, tu, mojih godina. polako je krenuo ka nama, zavukavši ruke u
džepove pantalona, pošto je prethodno podigao kragnu finog, sportskog,
kariranog sakoa.
Civilizovani je ocenio da može još nešto da kaže, pre no što Švajcarac stigne
do nas, ali je progovorio na samoj granici šapata.
- Pametna je ona. Najlakše je ucenjivati. Razvedi se, izblamiraj se, izgubi
stan. A deca? Ipak toj deci treba otac...
OK, Civi, isplaci mi se na ramenu. Ove uniforme su od nepromocivog materijala.
Ma kakvi...
Nisam stigao da se raznežim, a on je vec prevazišao trenutak slabosti, i ponovo
bio onaj stari, nadmeni drkadžija.
- Šta ja to tebi pricam. Ti si se uvalio ni kriv ni dužan. Boli tebe šta ce
biti sa garsonijerom, to što je placeno do maja, nikom ništa. A? I lova bacena
na krpe i gluposti, to je od njenih honorara, misliš? Nisi primetio kako je
obucena, frajeru jedan?
Švajcarac je sad vec bio na svega nekoliko metara, i misleci da više nema
vremena da bilo šta kažem, Civilizovani mi je okrenuo leda i široko raširio
svoj lepezasti rep.
Poslednjim recenicama pokušao je da sroza Emi-Li na trotoar ispred željeznicke
stanice, i nisam mu mogao dozvoliti da ode kuci sa tom satisfakcijom.
Rešio sam da mu dam drugu temu za "domaci".
- Ne, nisam primetio kako je obucena. Jebi ga, kad je sa mnom, onda, u
najboljem slucaju, ima na sebi samo šnalu...
Pogodak!
Besno se okrenuo, ali je progutao odgovor. Covek, s kojim se upravo
mimoila-zio, upitno ga je pogledao, i Civilizovani, impresioniran pastelnom
bojom pulovera i negovanim licem, jednostavno nije mogao da se bruka pred tim
strancem.
Coknuo je usnama, kao cudeci se, i pokazao glavom ka meni.
- Jeste li videli ovo, molim vas?
Švajcarac je odjednom koraknuo ka njemu, i cimnuo ramenom, kao da ce mu lupiti
tešku šamarcinu.
- M'rš u picku materinu, mamu ti jebem bezobraznu!
Pardon?
To je bila takva "mosa", da je Civi odskocio kao klinac prepadnut
iznenadnim lavežom psa kog je pokušao da pomiluje.
Zbunjeno je požurio do kola, ne vodeci više racuna ni o utisku, ni o stilu, ni
o užasavajucim naftnim baricama.
A onaj covek mi je pružio ruku, i slegao ramenima, dobrodušno se osmehnuvši.
- Uželim se. Tamo prode po tri meseca a da ne opsujem...
Klimnuo sam, odobravajuci, i uzvratio osmeh.
Škrrrrrrrip!
Šandor je otškrinuo vrata njuškicom i provirio da vidi gde sam se toliko
zadržao.
I Civilizovani je provirio...
Okrenuo je auto prema gradu, za svaki slucaj, i znacajno nas posmatrao, kroz
otvoren prozor.
- A, tako je vec malo jasnije. Vas dva ste u nekoj šemi...
Oporavio se, ocigledno. Strogo je klimao glavom, vozeci polako, dva na sat, i
tek kod izlaska na put je prestao da nas šacuje, podigao prozor i dodao pun
gas.
Efektno, nema šta...
"Švicer" me je pogledao napravivši zacuden izraz lica.
- U šemi? Zar smo nas dva u nekoj šemi, Joe OK?
I ja sam složio istu, blentavu facu.
Ne znam Popac. Pa, ako ti ne znaš, onda ne znam ni ja...
Da, Popac...
Uvek dode za Božic.
Živi u Frauenfeldu, "CH". Sedma godina...
Zlobnicima, koji nikad nisu culi za to "selo", objašnjava da je to
na, otprilike, pola puta, kad kreneš od Ciriha ka Bodenskom jezeru.
Onda je svima jasno...
Baš tim putem uvek idu po "vajkrem" u Segedin, i vracaju se iz
Temišverca, puni oraha za tortu i kineskih pamucnih potkošulja.
Terao ih davo da pitaju...
Uglavnom, moj drug iz detinjstva više ne stanuje ovde. Sad ima dvojno
državljanstvo, ali se, posle teške dileme, ipak opredelio za "njihov"
pasoš.
Pokazao mi ga je ponosno osamdeset i druge, cim ga je dobio, a onda se setio da
je možda malo zanemario patriotizam, koji je tad još formalno bio na snazi.
- Meni je svejedno, Joe, ali... To je najviše zbog Gabi. Toliko se trudila da
ga dobijem...
Gabi je bila njegova žena. I još uvek je. Dabome, i ona je "njihova",
kao i pasoš...
Kako su se našli?
Pa, famoznog ujka-stomatologa pomenuo sam vec jednom, a Popac ga je pominjao
svakog dana. Odlazio je kod njega preko ferija, letnjih i zimskih, a kasnije,
dok sam ja bio u vojsci, petljao je tamo i nešto oko specijalizacije, i
pojavljivao se u Gradu Heroju samo kad bi zbog administrativnih zackoljica
morao nakratko da napusti Švicu, da bi se mirno vratio, za par dana.
Još tad negde je upoznao Gabiku...
Ja sam je upoznao tek pre dve godine, rucali smo zajedno na cardi kod Beocinske
Skele, kad su, odlazeci na Sveti Stefan, svratili da promene koji franak
"na crno", i da zlatokosi klinci pozdrave "Grosmuti und
Grospapa".
Slatka je Gabrijela...
"Slatka"?
Pa šta da kažem? Da je lepotica, rekao bih da je lepotica. "Slatka"
je, i gotovo...
Na kraju krajeva, Popac je vecito imao lepotice, ali one nikad nisu imale
njega.
Eto, Gabi ga ima...
A njen Her Papa ima kliniku, sasvim slucajno...
- Pao sam na dupe kad mi je rekla, Joe OK. Znao sam da joj je otac lekar, ali
TO? Estetska i korektivna hirurgija! Ni sanjao nisam...
Jesi Gorane, sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san.
Jedan jedini.
I eto, ostvario ti se...
Tako i treba sanjati. U ogranicenim kolicinama...
Snovi su frka živa...
Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.
To pouzdano znam.
Imam i duplikata u svojoj kolekciji...
Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove.
Jedan ali vredan...
- To je, doduše, mala klinika. Za njihove uslove, naravno. Moderna, poznata,
cak i pomalo ekskluzivna... Ali, zaista sasvim mala...
Kužim. Kliniculjak, takoreci. Više, onako, kao neki kiosk za prvu pomoc. Da ga
prodaš budzašto, ili, još bolje, da ga pokloniš nekom kog ne gotiviš, samo da
bi ga unesrecio.
Ali, mirazu se u zube ne gleda...
I, Popac je nekako prešao preko toga što je klinika mala.
Profesor Grepner, istini za volju, nije podvriskivao od radosti kad je saznao
da mu se cerka tajno udala za "stranca", ali se našao u mašini kad je
jedinica spustila surlu i odjecala da su blizanci vec uveliko na putu.
- Zwilling? Um Gottes willen...
O, sutra je zvonio telefon u središtu kantona, u vezi procedure oko papira
Gospodina Zeta. Herr Papa je bio šerif u svom mestu, i pravo je cudo da moj
drug to nije ranije znao.
Hm, hm?
Ali, da ne grešim dušu...
Odavno je svet usvojio onu izreku "Ljubav je slepa".
Niko mi ne daje za pravo da sumnjam da je tu baš mladi Popovicki izuzetak, i da
je, kanda malkice virio na jedno oko...
- Ko je bio onaj ocajnik? Neki ljubomorni muž, a?
Ko, Civilizovani?
Pa da znaš da i jeste, na neki nacin...
I ljubomoran je, i muž je, a to što nije muž onoj zbog koje je ljubomoran, malo
je zapetljano za nekog ko nije gledao prethodne epizode.
A malo je i privatno...
Imao sam, znaci, dva potpuno objektivna razloga da ocutim i samo odmahnem
rukom, pa sam tako i ucinio.
Popac je pomirljivo podigao obrve.
U naše vreme još se vodilo racuna o diskreciji, nisu se otrcavale cak ni dame
koje su to zaslužile, i obojici nam je, izgleda, ostalo nešto od toga.
- Radiš nešto ovih dana?
To me je obicno prvo pitao, svakom retkom prilikom kad bi se vidali, a odnosilo
se verovatno na muziku, stihove, ili bilo na šta izvan svakodnevice, letargije
i pumpe.
Odgovarao sam uvek kratko, odrecno i nerado, i mislim da ovog puta nije ni
ocekivao odgovor.
Namerio sam da odmahnem glavom, ili ponovo odvratim nekom gestom, ali, to vec
stvarno ne bi bilo fer.
Dosta je bilo mlataranja...
Ponekad mi nije jasno zašto dolazi svaki put kad je tu, ali sigurno ne dolazi
da igramo "pantomime".
Sretnemo se jednom, dvaput godišnje, i u velikom smo verbalnom deficitu
poslednjih godina.
Mojom zaslugom, priznajem...
Moram to poceti da ispravljam.
- Neceš verovati, Popesku, ali radim "nešto". Debilne reklamne
songice... Vafli, sardine i oplemenjivac rublja... OK, nije baš "Dark Side
Of The Moon", ali ima svojih draži...
Ozario se. Iskreno, ucinilo mi se...
Rehabilitacija nije njegov fah, ali ocito mu je poznato da se teškim
rekonvale-scentima i preporucuju upravo sitni koraci.
- Hej! Baš fino. Pomislio sam da dobro izgledaš, a sad vidim da si, uopšte, u
nekoj "perestrojci". Otkud to?
Otkud to?
Interesantno to isto me je pitao i Gaga Pliš, kad sam ga pozvao prethodnog
dana.
I Boba, kad sam doneo gitaru na pumpu.
Svi su jako iznenadeni...
Izgleda sam ja to u dubljem ofsajdu nego što sam mislio.
Gaga Pliš mi je rekao da cu uci u "Ginisa" kao tip koji se osam godina
nije pomerio...
Zar osam? Možda mu kalendar žuri...
- Secaš se Gage Plišanog?
Popac se zgrozio kao da je povukao pokvareno mleko iz tetrapaka.
- Onog pedera?
Da, ni on, kao ni ostali muški, nije voleo Gagu.
Moj producent iz Dana Lavova nije slucajno dobio taj nadimak.
Bio je "fini" kao gomba na crvenoj papuci...
Šta vredi...
Momci nisu imali razumevanja za njegove manikirane prstice kojima je
bespre-korno baratao po reglerima režijskog stola, ni za, zaista, pomalo
tetkast pokret, kojim je tresao pepeo sa cigarete.
I, logicno, proizveli su ga u notornog homoseksualca.
A ribice, koje je, u poverenju, slagao kao domine, šta s njima?
Ništa...
Automatski su stekle status "paravana", i cak ni cinjenica što se
Gaga kasnije oženio jednim "paravanom", i postao ponosni otac dva
zdrava muška deteta, nije potpuno izbrisala famu sa njegovog imena.
Ali, nije to najvažnije.
Popac ga se, uglavnom, setio.
Mogao sam dalje da pricam...
Da, njega. Sad ima studio u Zemunu, snima klince-rokere, i narodnjake, ali
najviše radi reklame i kojekakve džinglove. A nema tekstove. Sve svira sam,
sinti-bas, ritam-mašina, klasika, ali nema "stvari". I, eto, tu smo
se našli...
Plišani mi je sve ove godine davao moralnu podršku, cupkao korov oko mog
talenta i uporno me nagovarao da se "vratim". Bio je sav
"happy" kad sam se javio.
Obecao je da cemo sve rasturiti ako nisam potpuno zaglupavio, i ako sam još
samo upola "onaj stari".
Upola?
Dapace...
Sad sam i stariji nego što sam bio kad sam bio "onaj stari".
Možda je i Popac pomislio isto...
- Super, Joe OK... Samo... Nisi valjda zaboravio da sviraš? Veruješ li mi da ne
pamtim kad sam te zadnji put video sa gitarom?
Verujem ti. To ni slon ne bi zapamtio...
Eh...
Ponekad mi je krivo što nisam slon.
- Osamnaestog maja, osamdesete, Gorane. Ispred našeg ulaza. Oko pola sedam. Još
se videlo...
Pogledao me je, uplašeno.
- Nisi normalan. Samo ludak bi se toga setio...
Da...
Ili vojnik.
I vojnici su opsednuti kojekakvim datumima...
Možda sam stvarno neki latentni šiz, ne kažem...
Ali, tu majsku nedelju ipak nisam zapamtio tek onako.
Bila je posebna. I bila je svesna toga...
Pravila se važna.
Mirisala na Uskrs.
Zelenila se kao pokisla detelina.
Sva se nešto usvecarila.
A tišina je bila gusta kao sirup...
Da, Grad Heroj baš ume da se pritaji nedeljom popodne.
Ima li koga?
Drug Zastavnik prve klase me je konacno poslao po "instrument".
Prvi put kuci, a na dvadeset cetiri casa.
Ako. Dugo sam falio. Šta je, tu je...
Šest meseci...
Pola kalendara...
Nije to maciji grip...
To zna da potraje i u realnom svetu, a u kasarni mu dode više kao
"doživotno"...
Šest meseci?
Jeste, odužilo se. Ali, ništa licno, tako se zalomilo...
Desetak dana po dolasku "decembarske", Najveci Pacijent Naših Naroda
je ufitiljio, proglašen je stepen povišene borbene gotovosti i odsustva su stopirana
do daljnjeg...
Do maja...
I, eto ti šest meseci...
Ali... Gde su svi?
Pomislio sam da su provalili da najzad dolazim, pa se negde sakrili, da me
iznenade...
Bome, dobro su se sakrili
Do danas ih nisam našao...
Možda sam ipak trebao javiti da dolazim?
Neka, drugi put...
Otišao sam u vojsku kao pravi "Jack". Trezan. Nisam pisao pisma niti
kukao za paketima. Tek su posle dva meseca saznali gde sam...
Ispao sam mangup...
Necu se valjda posle svega toga najavljivati telegramom, kao strina iz Novog
Kneževca...
Svejedno. Pala karta...
Bilo je pola sedam kad sam krenuo na bus. Još se videlo, secam se...
I onda sam sreo Popca. Na stepeništvu...
Preskakao sam po pet stepenica, skoro smo se sudarili. Zbunio se, ali me je
zagrlio, žurio je po kameru, aparat, šta li, i molio da ga sacekam, iako sam
rekao da sam opasno knap sa vremenom.
Ostavio je odvrnut radio u kolima, kao obicno...
"How deep is your love", Bee Gees, jeziva stvar...
Martin je izleteo sa desnog sedišta "minija", zagrlio me snažnije
nego Popac, ali i pocrveneo ociglednije nego on.
Cekaj, ovde neko vara?
Pogledao sam ruzmarin na njegovom reveru, pokušao je da kaže, ali tad sam vec
stvarno morao da krenem.
I, tako sam zapamtio taj dan.
Po prvom dolasku kuci...
Ah, da...
I Veverica se, slucajno, udala osamnaestog maja, osamdesete...
Eto. Ipak imamo neku "godišnjicu"...
Tako je to...
Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj
datum.
Ovako, zapamtio sam ga za uvek.
Kako i ne bih?
Pa, ne šalje Drug Prvoklasni Zastavnik svaki dan kuci, po gitaru, moj burazere.
- Ops! Dva i petnaest? Dokle ti radiš, Joe?
Pogledavši na sat, Popac je prekinuo neprijatnu stanku u našem razgovoru.
"Rollex"?
Otkud "rollex" u Švajcarskoj? Baš me cudi...
- Radim do šest, nula-nula. Još sutra. Onda palim za Tokio na par meseci, dok
se priviknem. Jedino je kod njih noc u vreme kad sam navikao da idem na
spavanje...
Nasmejao se, preporucivši svog zubara.
- Menjaš smenu?
Imao sam trideset i šest dana godišnjeg, i još neke ideje u vezi trideset i
sedmog dana, ali to sam ipak rešio da kažem samo E. Miliji.
A možda ni njoj ne...
Ali, Popac je plesao u ritmu Evrope, i nije više imao sluha za duge panonske
pauze.
- Dong!
Mojih deset sekundi za odgovor je isteklo...
- Znaci, biceš "free" ovih veceri? Dobro, sutra je Badnji dan, ali u
subotu imamo ono naše "matursko". Što ne bi išli, Joe? Bice
razocaranih ženskih, za njih si uvek bio fatalan...
E, stari moj...
Bice i razocaranih muških.
Najmanje jedan. Moj drug Popac...
Magarac koji se nada da ce se te godine i Neko Ko Izostaje konacno pojaviti.
A nece se pojaviti, medu nama...
- Ne, Pope, znaš da ne volim da se šlepam. To je bio tvoj razred, ja ih znam sa
velikog odmora...
Vetar je ponekad stvarno neuvidavan.
Miris Dunava, prosleden krošnjama i trskom Velikog Tihog Rita, samo je još više
zadimio zamišljene oci mog prijatelja.
- Ma, bez veze, sve ih znaš... Ti ih sreceš i cešce nego ja...
Osetio sam da ce me pitati za nju...
Zar je moguce?
Dvanaest godina mu je trebalo da se odluci...
- Slušaj, Joe...
Ajde, Pope, nije to ništa...
I kao klinac je tako dugo stajao na obali, a onda se naglo odlucivao, i uletao
u ledenu vodu galameci i mlatarajuci rukama.
Cuo je šta mislim.
- Da nisi negde, posle, slucajno video "Pegavu"?
Zastavnik prve klase, Drug Jaric Zlatoje voleo me je zato
što sam znao "pesme i za stare i za mlade"...
- Samo zakopcaj to dugme. Vojska smo. I izglancaj instrument...
Instrument...
Stari jarac nikad nije drugacije oslovio moju gitaru. Kod njega nije bilo tih
familijarnosti...
Ali i pored toga, bend je bio sretna porodica...
Dva ekstremna narodnjaka, teškometalac-ovisnik, alko-džezer, pregaženi roker, i
šansonjer-recitator...
Da bog sacuva...
U svakoj normalnoj situaciji, tih šest ljudi bi se potukli još sa vrata.
Znam...
Ali manimo se sad normalnih situacija. Ovde je rec o vojnickom orkestru...
Uglavnom, sve smo se lepo dogovorili...
Jebi ga, nismo mi izmislili da cilj opravdava sredstvo...
A cilj nam je izgledao tako dalek, da smo "sredstvo" protumacili kao
"sva moguca sredstva".
Šibali smo polke, kola, plesnjive šlagere i dalmatinske pesme, svirali
podoficirske svadbe i "veselice", vikendom, u Domu, i briljirali po
gnusnim priredbama, podvlaceci "instrumentale" pod dreku bubuljicavih
recitatorki.
I precrtavali dane u kalendaru...
Ali opet nismo išli kuci. Ovog puta svojom krivicom...
Petkom i subotom, više nije bilo slobodnog stola u bašti u kojoj smo svirali.
- Dame biraju...
O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...
Odocnele udavace i raspuštenice raspuštenije nego inace, oblesavljene polenom,
tangom i golicavim laškim rizlingom, umiljavale su se kao macke oko naših nogu,
i bezobrazno se nudile preko ramena svojih trapavih kavaljera.
Karta se okrenula...
Porucnici i stariji vodnici, koji su nas traumirali dok smo bili u
"jedinici", iznenada su ostali matirani na šahovskom mozaiku podijuma
za ples...
Niži za šapku, sputani tragicnim "civilkama", nespretno su tapkali u
kontrataktu, i polagano tonuli sve dublje...
Nisu imali nikakvih šansi pred razbarušenim pijanim baronima, koji su
samouvereno namigivali, pevali o slomljenom srcu i mirisali na seno, greh i
avanturu...
- Dame biraju...
Ne znam zašto je Marjeta izabrala baš mene.
Nisam bio dobar prema njoj...
Imala je krupne oci i tajanstvenu, tamnu senku u njima.
Bojim se, da sam samo dodao još ljubicaste, u tu senku...
Puno sam cugao tih dana...
Zbog onog što sam ostavio za sobom, i zbog onog što me je ostavilo za sobom...
A Marjeti je trebalo nežnosti. Zamišljala se danima. Mazila me, vireci iz
necijeg zagrljaja, otimala se, plesala za mene, prevrtala se kao golubica...
Ali niko se nije setio da nas upozna...
Znali smo se, svejedno...
Jednom su svi pomahnitalo igrali polku, a ona je uzela tašnu sa naslona
stolice, razgrnula zavesu vrbe i rasplinula se u pomrcini.
Stigao sam je pre nego što je zatvorila vrata na kojima je bila nacrtana
nezgrapna cipela sa štiklom.
Zagrizao sam je kao da je breskva...
A to je i bila...
- Ne...
Nije to bilo pravo "ne". To je bilo jedno "ne" koje ni ja
nisam trebao cuti...
Haljina je bila široka, zašuštala je kao kukuruzi na povetarcu, zadigao sam je
visoko, ruke su okliznule o njen struk, i spustile se niz strminu bedara,
povlaceci dole, za sobom, sve što im se našlo na putu.
Naravno, neko je naišao...
Sitni koraci okrunili su šljunak staze, i ona je uplašeno trgla usne, odgurnula
me i zatvorila vrata.
Ali njena nevaljala cipkasta posetnica ostala je u mojoj ruci...
A, naci cu ja vec tebe...
Vratio sam se na binu, i posle pauze smo svirali pesme koje sam primetio da
voli, ali te veceri više nije igrala.
Cekala me je posle fajronta...
Ogrnula je pulover, i nelagodno stiskala tašnicu s obe ruke.
- Hoceš li mi ih vratiti?
Bili smo sami, u bezbednoj senci vrbe.
Izvadio sam njene gacice iz levog džepa na košulji, klekao ispred nje i raširio
ih prstima.
Stidljivo je koraknula u njih...
Povukao sam ih gore, ovog puta sasvim nežno, trudeci se da što bolje zapamtim
taj put.
Možda mi opet ustreba?
Zavukavši se pod njenu haljinu kao stari fotograf, osetio sam kako drhti i
ceka.
Ne sad...
Jedino sam, pažljivo, poljubio jedno mesto koje mi se ucinilo zgodno, na pola
puta izmedu uplašenog pupka i bele cipke, koja se vratila na svoje...
Onda sam se uspravio, polako, i položio joj ruke na skladna kuglasta ramena.
- Znaci, ti si ta princeza? Ove gacice sam probao svim devojkama u
kraljev-stvu, ali ti si jedina kojoj savršeno odgovaraju...
Radila je u tovarni kozmetike. Sa "visokom
strucnom". Živela je na prvom spratu stare austrougarske kuce, u velikom
stanu bez zavesa, koji se ljuljao nad mutnim vodama Drave, kao gondola.
Ne, nisam bio dobar prema njoj...
I sama pomisao na te dane dovodi do teškog napada amnezije...
Prekopcala se neka sklopka u mojoj glavi, radio sam na drugoj frekvenciji.
Tacno ono što sam mislio da ne treba da uradim...
Oho. Prikriveni negativac?
"Dr Jockey & Vojnik Hyde"?
Pa, ne znam. Trebalo je svirati svake veceri. "Moj Galebe".
"Help Me Make It Through The Night". "Ne klepeci
nanulama"...
Nisam navikao da sviram kad mi se ne svira. A ni momci nisu.
Zato smo uvek bili pod malim tecnim stimulansom...
Na kraju krajeva, i sajgonske prostitutke su se uredno "fiksale" da
bi lakše izašle na kraj sa svojom klijentelom.
Dobro, poredenje je malo drasticno, ali i naš odnos sa Drugom Zastavnikom
Jarcem, sadržao je u sebi neke elemente nevoljnog snošaja.
- "Hej, Slovenske brigade"!
Kad mu se ucinilo da smo sastavili suviše "americkih" pesama,
prilazio bi pozornici i dovikivao šta da sviramo.
- "Koliko je na Kozari grana"?
Otkud ja znam, Druže Zastavnice. Puno. Sigurno jedno tristo-cetristo grana, ako
ne i više....
Ko se ne bi propio?
Alkohol me je pomerio za nekoliko pragova. Nekoliko pragova niže, bojim se...
Marijeta je to trpela, nekim cudom...
Zvao sam je Maza, ponekad...
- Volim kad me zoveš tako...
Majmune mali. Zovem te jer si pravi mamin mazohista. Ko bi drugi imao
strpljenja za ludaka koji zacuti, okrene se i ode, iz cistog mira?
Ipak, pravila mi je omlete i "pohorško kavo", donosila "mocart
kugle" iz Lajbnica i ustupila jedan deo svog ormana sivomaslinastoj
garderobi.
I pricala kao meksicki sportski komentator...
Jednom se izletela. Spomenula je Dunav, Štrand i jednu davnu avgustovsku oluju,
za koju, ipak, nikako nije mogla znati.
- Ovaj.. To sam cula od jedne prijateljice, ali.. Ne, ne, to ti vec ne mogu
reci.
Ma, možeš, lutko...
Jasno da sam je nagovorio...
Ispricala mi je sve o svojoj kolegici, tehnologu, koja se odselila iz Grada
Heroja, davno, kad joj je verenik tragicno nastradao u saobracajnoj nesreci.
- Obecala sam joj da ti to nikad necu reci...
Ne brini. Kao da i nisi...
Ali, kolegica se pojavila vec sledeceg dana, cim joj je mala brbljivica
priznala da je otkrila tajnu.
- Secaš se mene?
Elegancija koju je imala u krvi nije zavisila od modnih kretanja. Tamna i uska,
potpuno jednostavna, ta duga letnja haljina bi na nekom drugom visila kao na
ofingeru.
Ali na njoj to nije bila samo krpa..
I devojke su se okrenule kad je ustala, na pauzi, i carobnim štapicem skrivenim
u štikli, pretvorila kafansku stazu u dugu manekensku pistu.
Cuva li još onaj crni, jednodelni kupaci kostim, iz leta sedamdeset i trece...
- Cao Pegava. Dobro se držiš...
Taj blok su momci odradili bez mene.
Ispricala mi je kako se rasplakala kad je cula neke moje pesme, kako joj je
bilo teško kad je tata premešten, ali se srecom ubrzo zaljubila, što je sve
rešilo, sad ima "velikog" sina, muža kog jako voli, pravnik je, a i
ona je završila faks, u Zagrebu, živi tu, "u okolici", i jako se
raduje što me vidi.
- A šta ima novo... Tamo?
Ne znam. Dugo nisam bio... Tamo.
- Sve po starom. Ne znam šta te interesuje? Svi su se zaposlili, poženili,
poudavali. Samo cu ja izvisiti. Verenica mi se spicila na motorbiciklu sa
prikolicom...
Trgla se i uplašeno me pogledala.
Tom šalom sam hteo da je obavestim da sam cuo za malu laž koju je ovde
proturala, ali nisam želeo da je toliko oneraspoložim.
A uznemirila se...
Izvadila je cigaretu, pa je vratila u kutiju, podigla cašu i okretala je u
ruci, i ucinila još nekoliko nepotrebnih pokreta.
- To sam izmislila, onako... Bez veze. Ne znam šta mi je trebalo. Secaš se Moce
Beljanova, iz cetvrtog "C"? Studirao je sa mnom. On je poginuo za tu
Novu godinu...
Secam se te face, nejasno, znam i da je sleteo s puta, kod Iriškog Venca, ali
to mi je sve i dalje bilo potpuno nelogicno.
Klimnuo sam glavom.
- E, vidiš, ja sam posle izmislila da smo mi bili vereni... Prvo je to bila
šala, ali svi su tako poverovali da više nisam znala kako da se izvucem...
Neceš me odati?
Poklopio sam joj ruku koju mi je pružila preko stola, sasvim prijateljski, i
sigurno je to i osetila.
- Budi mirna, Pegi. Ova glava i nije ništa drugo nego mala zlatna škrinjica za
cuvanje tajni...
Poverovala je u to, I nije se prešla...
Nakon nekoliko dana upoznala me je sa Rudijem, sjajnim tipom, koji je radio na
carini, igrao tenis i skijao na vodi, bio nepušac, sportski se oblacio, i
zadovoljavao sve kriterijume za "Idealnog zeta 1980".
Dolazili su sa Marijetkom, ponekad, družili smo se, išli na kuglanje, ali me
nisu pozvali kuci.
Sve do kraja oktobra...
Zahladilo je, procitana je naredba da se moraju nositi odvratne šatoraste
jakne, a vetar je, liznuvši svoj hladni kažiprst, okretao list po list, i vrteo
se, sam kao seoska luda, po pustom podijumu zatvorene bašte Doma Jugoslovanske
narodne armade.
Marijeta me je cekala ispred kasarne i "gušteri" su se nabili na
prozorce prijavnice, negirajuci pricu da ima previše broma u vojnickoj hrani.
Da, imala je vitke, duge noge...
Ali laž ih ima sasvim kratke...
Pegava mi baš nije rekla istinu, potpunu istinu, i ništa osim istine, tako joj
Bog pomogao...
Nisu stanovali "negde u okolici", nego na najšminkerskijem mogucem
mestu. To je prvo. A drugo, koje sam saznao pre prvog, unakrsno ispitujuci
svoju VD deklicu, bilo je da su se Peggy Sue i Rudi vencali tek pre godinu
dana, a upoznali pre dve, kad se ona zaposlila u "tovarni".
Povezavši prvo i drugo, pretpostavio sam da postoji i nešto trece.
"Nešto" trece, a ne "neko"...
- Ovo je Miloš. Napunio je šest, ovog jula. Pruži ruku stricek Džokeju...
Pegava me je gledala sa puno strepnje i zaista je imala razloga za to.
Srecom, bio sam vojnik, a poznato je da našu hrabru vojsku ništa ne sme
iznenaditi.
- Zdravo tipe. Ja sam Džokej. Znamo li se mi odnekud?
Svi su se nasmejali, Cak i Pegi, iako sam znao da je shvatila ono što sam
upravo rekao.
To je bila šifra samo za nju i mene...
Da, mali je bio sladak kao novogodišnja cestitka. Nosio je farmerke, majicu
dugih rukava i crvene basketanske patike.
Gde li samo pronalaze tolicke?
Ali nije bio na mamu...
Imao je tamnu, "marinski" potšišanu kosu, i zagonetno i
"matoro" me gledao pravo u oci.
Samouvereno...
Nadmocno...
Kao pravi Popovicki...
Mali Popovicki...
Sve mi se konacno složilo, kao klikeri u staklenoj tegli.
I tatin "premeštaj". I ilegala. I nesretni Moca Beljanov...
Ni kriv ni dužan...
- Hej, Miloše, hoceš da probaš moju kapu?
Dobro sam se držao, citave veceri. Šteta da cešce nisam igrao poker sa facom tako
talentovanom za blef.
- O, baš sam neka. Sad mi je malo lakše, ali je tebi puno teže... Izvini...
Morala sam to podeliti sa nekim, vec jednom...
Sela je do mene, na kauc. Svi su se zagubili negde u njihovoj ogromnoj dnevnoj
sobi, i mogli smo, najzad, neometano razgovarati.
- Ja sam Rh negativno. Znaš kako to ide? Nisam smela reci ni mami, a tati...
Mislila sam da ce me ubiti... I tako, docekala sam peti mesec...
A Popac? Bar si njemu smela da kažeš?
Nisu joj trebala nikakva potpitanja...
- Puno sam volela Gorana. Stvarno. Ali sam se bojala da cu ga izgubiti... A tek
ovako... On je bio... Oboje smo bili suviše mladi... Sanjao je o drugim
stva-rima. Ne o braku i deci...
Zadržavala je suze zadivljujuce dugo, ali sam osetio da može eksplodirati
svakog casa.
- Da li je SAD sve u redu?
Šmrknula je i potvrdila glavom. Pogledala je u Rudija, u ocima joj je došlo do
delimicnog razvedravanja, a onda je nastavila mnogo mirnije.
- Tata je to sve veoma teško podneo. U penziji je. Imao je dva gadna
infarkta... On jako voli Rudija... A i ja ga jako volim...
Zazvucalo je kao molba, brinula se za srecu do koje je konacno došla, no, ja
stvarno nisam bio njen problem.
Hteo sam da joj kažem da sam poslednji koji bi tu srecu ugrozio, ali nisam
stigao da progovorim.
- Molim te, Džokej... Zakuni se u nešto najdraže, da to nikad, nikome neceš
reci...
Kratko sam razmislio i tužno se osmehnuo.
- U frci sam, Peggy Sue. Nemam u šta da se zakunem... Ali ne brini. To je naša
tajna. Odlazi sa mnom na Rumenacku BB...
Poljubila me je u obraz. Rudi mi je, izdaleka, zapretio prstom.
- Uvek si bio dobar. Hvala ti. I budi dobar prema Marijeti. Ona te puno voli..
Znao sam to...
Draga Marijetka...
Nisam je nikad "prevario", nasmejao sam je za tri života, poklonio
sam joj lancic sa malom zlatnom gitarom, potukao sam se sa nekim papanom iz
Ptuja koji joj se nabacivao dok sam svirao...
Ali nisam je voleo, nek mi Bog oprosti...
A ipak, govorila je da sam njeno sve...
- Edino soncno leto u mom življenju...
Možda je baš u tome tajna?
Rekla je još, da joj je lakše što zna kad cu otici, da sam Maslacak, i da bi
inace vecito brinula koji ce me vetar oduvati.
Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati,
jednom i negde, i molila me je da ni slucajno ne odem ne dozvolivši da me isprati
na stanicu.
A upravo sam to uradio.
Da, nek me davo nosi...
Nisam bio nimalo dobar prema njoj...
Popac je šatro nezainteresovano, ponovo pogledao na svoj
"rollex".
Drobili su se prvi sati Badnjeg dana osamdeset i devete, po rimokatolickom
svetom kalendaru.
Koliko je prošlo?
Sekunda? Pet sekundi? Pola sekunde?
Jebo te miš, koliko se slika izreda u glavi u jednom zanemarljivom zrncu
vremena...
- Znaci, nisi je video...
Nije bilo upitnika na kraju te recenice.
Potpuno je olabavio ton, pokušavajuci tako da umanji važnost pitanja, zbog kog
se vec pokajao.
Zacudeno sam ga pogledao.
- Ti ne znaš? Pa zar je moguce da ti nisam rekao? Sreo sam je na moru, na
trajektu za Korculu prošle godine. Ima sto pedeset kila i brkove kao trgovacki
pomocnik. Udala se za nekog Šipca, piljara iz okoline Uroševca...
Poslao mi je jedan osmeh iz turšije.
- Ne Popce. Gde bih video Pegavu? Otkud ti je ona, uopšte, odjednom pala na
pamet?
Slegao je ramenima.
- Ne znam, lupam, premoren sam... Idem da spavam... Javicu ti se. Gabi je došla,
i klinci, svo troje. Gore nema snega nigde, ostacemo ovde do Nove godine...
Gabi pece neku gusku sutra uvece, to jest, sad je to veceras... Mislio sam da
te zovem, ali... Doci ce svi moji... Verovatno baš ne cezneš da ih sretneš...
Pa, ako cemo pošteno, da se radi neka anketa, mislim da nikako ne bih naveo
Popovicke kao svoju omiljenu familiju.
Udario sam ga po ledima.
- Šibaj. Nazvacu te...
Jedva je docekao da ga poteram.
- Nemoj da uvrneš. Prekosutra, važi? Da popijemo nešto za dobra vremena, koja su
prošla...
Zajebi Popac...
Dobra vremena za mene tek dolaze.
Iskreno se nadam.
Ako nije tako, onda sam stvarno u opasnom sosu...
|