|
XXV poglavlje
-Ljudi se, rece mali princ, tiskaju po brzim vozovima, ali ne znaju vise
sta traze. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...
I dodade:
-Ne vredi...
Bunar do koga smo stigli nije licio na bunare u Sahari. Saharski bunari
su obicne rupe iskopane u pesku. Ovaj je licio na seoski bunar. Ali tu
nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
-To je neobicno, rekoh malom princu, sve je spremno: cekrk, vedro i uze...
On se nasmeja, dodirnu uze, i pusti da se cekrk odmota. Cekrk zaskripa
kao sto skipi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.
-Cujes li, rece mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...
Nisam zeleo da se napreze:
-Pusti mene, rekoh mu, to je suvise tesko za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga cvrsto uglavio. U
usima mi je jos brujala pesma cekrka, a u vodi koja je jos podrhtavala,
video sam kako podrhtava sunce.
-Zedan sam te vode, rece mali princ, daj mi da pijem...
I ja sam razumeo sta je trazio!
Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih ociju. Bilo je
tiho kao na svecanosti. Ta voda je bila vise nego hrana. Ona je
proizasla iz hod pod zvezdama, iz pesme cekrka, iz napora mojih ruku.
Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost bozicnjeg drvca,
muzika ponocne sluzbe, blagi osmesi davali su mom bozicnjem poklonu svu
njegovu car.
-Ljudi sa tvoje planete, rece mali princ, gaje pet hiljada ruza samo u
jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono sto traze...
-Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
-A ipak ono sto traze, moze se naci u jednoj jedinoj ruzi ili u malo
vode...
-Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
-Ali oci su slepe. Treba traziti srcem.
Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam
srecan i zbog te boje meda. Zasto je morala da se umesa tuga...
-Treba da odrzis svoje obecanje, rece mi mali princ, koji je opet seo
pored mene.
-Kakvo obecanje?
-Znas i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz dzepa moje nedovrsene crteze. Mli princ ih spazi i rece
smejuci se:
-Tvoji baobabi lice pomalo na kupus...
-Oh!
A ja sam bio tako gord na baobabe!
-Tvoja lisica... njene usi... lice pomalo na rogove... isuvise su duge!
On se i dalje smejao.
-Nepravedan si, malisa, nisam nikad umeo nista da crtam sem zmijskog cara
spolja i iznutra.
-Oh! Bice dobro, rece on, deca razumeju.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
-Ti imas neke namere za koje ja ne znam...
Ali on mi ne odgovori. Samo mi rece:
-Znas, moj pad na Zemlju... sutra ce biti godinu dana...
Zatim, pocutavsi malo, dodade:
-Pao sam tu sasvim blizu...
I pocrvene.
Ne razumevajuci zasto, ja osetih opet neku cudnu tugu. Ali mi jedno
pitanje pade na pamet:
-Znaci da to nije slucajno sto si se onog jutra kad sam te sreo, pre
osam dana, setao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja.
Vracao si se na mesto gde si pao?
Mali princ jos vise pocrvene.
Ja dodadoh, kolebajuci se:
-Mozda zbog godisnjice?...
Mali princ ponovo pocrvene. On nikad nije odgovarao na pitanja, ali kad
covek pocrveni, to znaci "da", zar ne?
-Ah! rekoh mu ja, bojim se...
Ali on mi odgovori:
-Ti treba sada da radis. Treba da se vratis svojoj masini. Cekacu te
ovde. Vrati se sutra uvece...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako covek dopusti da ga
pripitome, moze se desiti da zaplace...
|