|
XXI poglavlje
Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.
-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?
-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama
hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam
potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica.
Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti
jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su
slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me
ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka
koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod
zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim
pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene
zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to
je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis!
Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u
zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem
prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju
vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod
trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju
prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo
dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces
nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo
blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na
primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.
Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i
uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na
pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su
citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini
da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih
lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim
devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda.
Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na
drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si
htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu.
Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on.
Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto
je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada
drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada
jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas.
Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona
sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato
sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio
zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi
leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako
ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek
samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da
zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si
odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
|