|
IX poglavlje
Cini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak,
lepo je uredio svoju planetu. Brizljivo je ocistio zive vulkane. Imao je dva ziva vulkana.
To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg dorucka. Imao je i jedan ugasen vulkan.
Ali, kako je govorio: "Nikad se ne zna!" Ocistio je, dakle, i taj ugaseni vulkan. Kad su
dobro ocisceni, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske erupcije su kao
vatra u kaminu. Naravno, na nasoj Zemlji mi smo suvise mali da bi smo ocistili nase vulkane.
Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.
Mali princ je, pomalo setan, pocupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se nece
vise nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobicno prijatni.
A kad je poslednji put zalio ruzu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je zelju da zaplace.
-Zbogom, rece on ruzi.
Ali ona mu ne odgovori.
-Zbogom, ponovi on.
Ruza se zakaslja. Ali ne stoga sto je nazebla.
-Bila sam glupa, rece ona najzad. Molim te oprosti. Pokusaj da budes srecan.
Bio je iznenaden sto mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci.
Nije shvatao tu blagu neznost.
-Naravno, ja te volim, rece mu ruza. Moja je greska sto o tome nisi nista znao. To nema
nikakvog znacaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokusaj da budes srecan... Ostavi to
stakleno zvono. Ne zelim ga vise.
-Ali vetar...
-Nisam bas toliko nazebla... Svezi nocni vazduh ce mi prijati. Ja sam cvet.
-Ali zivotinje...
-Treba da podnesem dve ili tri gusenica, ako hocu da upoznam leptirove. Izgleda da je to
tako lepo. Inace, ko ce me posetiti? Ti ces biti daleko. Sto se tice velikih zivotinja, ne
bojim se. Imam kandze.
I ona bezazleno pokaza svoja cetiri trna. Zatim dodade:
Ne odugovlaci toliko, to je nesnosno. Resio si da odes. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako place. Bila je to veoma gorda ruza...
|