|
VII poglavlje
Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna zivota malog princa bila mi je
rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o necem o cemu je dugo
cutke razmisljao:
-Ako ovca jede siblje, znaci li da jede isto tako i cvece?
-Ovca jede sve na sta naide.
-Cak i cvece sa trnjem?
-Da, cak i cvece sa trnjem.
-Cemu onda sluzi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokusavajuci da odvrnem neki jako
zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar poceo
da izgleda sasvim ozbiljan, pijaca voda koja je nestajala ulivala mi je
strah od najgoreg.
-Cemu sluzi trnje?
Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo sto mi je palo na pamet:
-Trnje ne sluzi nicem, to je cista pakost od strane cveca!
-Ah!
Ali posle kratkog cutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
-Ne verujem ti! Cvece je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje
kako zna. Veruje da je strasno sa svojim trnjem...
Nisam nista odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude
i dalje opirao izbicu ga jednim udarcem cekica." Mali princ me ponovo
prekide u razmisljanju:
-A da li ti mislis da cvece...
-Ne! Ne! Nista ja ne mislim! odgovorio sam prvo sto mi je palo na
pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!
Pogleda me prenerazeno.
-Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa cekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad
predet koji mu je izgledao vrlo ruzan.
-Govoris kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:
-Ti sve brkas... sve si smesao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa
leprsala je na vetru:
-Poznajem planetu na kojoj zivi neki crveni debeljko. Nikad nije
pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo.
Nikad nista drugo nije radio, samo je racunao... I po ceo dan ponavlja
kao i ti: "Ja sam ozbiljan covek! Ja sam ozbiljan covek!" i pri tom se
sav nadima od ponosa. Ali to nije covek, to je pecurka.
-Sta?
-Pecurka!
Mali princ je sada bio bled od besa.
-Milionima godina cvece stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu
cvece. Zar nije ozbiljno ako pokusamo da shvatimo zasto se cvece toliko
trudi da stvori trnje koje nicemu ne sluzi. Zar nije vazan rat izmedu
ovaca i cveca? Zar to nije ozbiljnije i vaznije od racuna nekog crvenog
debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem
na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca moze da unisti u jednom trenu,
prosto tako, jednog jutra, cak i ne shvatajuci sta cini, zar to nije vazno!
On pocrvene, zatim nastavi:
-Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medu milionima
zvezda, to je dovoljno da bude srecan kada ih posmatra. On kaze sebi:
"Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao
da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije vazno!
Nije mogao vise nista da kaze. Iznenada je zajecao. Noc se spustila.
Bacio sam alat. Nije mi vise bilo stalo do mog cekica, do klina, do zedji i
smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je
jedan mali princ koga je trebalo utesiti. Uzeo sam ga u narucje. Ljuskao
sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji volis nije u opasnosti... Nacrtacu
tvojoj ovci brnjicu... Nacrtacu tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam vise
znao sta da kazem. Osecao sam se veoma nesrpetan. Nisam znao kako da mu
pridem, kako da mu se priblizim. Tajanstvena je zemlja suza.
|