|
X poglavlje
On se nalazio u podrucju asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Poceo je
dakle da ih obilazi da bi tamo potrazio neko zanimanje i upotpunio svoje
znanje.
Na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i
hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak velicanstvenom prestolu.
-Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kad je primetio malog princa.
A mali princ se zapita:
"Kako me je mogao poznati kad me jos nikad nije video?"
Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uproscen. Svi ljudi za njih su
podanici.
-Priblizi se da te bolje vidim, rece mu kralj koji je bio vrlo gord da
nekome bude kralj.
Mali princ potrazi ocima gde bi seo, ali je cela planeta bila zakrcena
velicanstvenim plastom od hermelina. Ostao je dakle stojeci, i kako je
bio umoran, zevao je.
-Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, rece mu
vladar. Zabranjujem ti da zevas.
-Ne mogu da se uzdrzim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam
putovao i nisam spavao...
-U tom slucaju, rece mu kralj, zapovedam ti da zevas. Godinama vec nisam
video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj
jos! To je naredba.
-To me je uplasilo... ne mogu vise... rece mali princ porumenevsi.
-Hm! Hm! odgovori kralj. Onda ti... naredujem da cas zevas a cas...
Promrmljao je nesto i izgledao je zlovoljan.
Jer kralj je mnogo drzao do toga da njegov ugled bude postovan. Nije
trpeo neposlusnost. Bio je to apsolutni vladar. Ali, kako je bio vrlo
dobar, davao je razumne naredbe.
"Kad bih naredio, govorio je obicno, kad bih nekom generalu naredio da se
pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslusao, to ne bi bila
njegova greska. Bila bi to moja greska."
-Mogu li da sednem? raspitivao se bojazljivo mali princ.
-Naredujem ti da sednes, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuce
skut svog hermelinskog plasta.
Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je
kralj vladao?
-Gospodaru, rece mu on... Molim vas da mi oprostite sto cu nesto da vas
pitam...
-Naredujem ti da me pitas, pozuri se da kaze kralj.
-Gospodaru... nad kim vi vladate?
-Nad svim, odgovori kralj, sa najvecom jednostavnoscu.
-Nad svim?
Uzdrzljivim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i
zvezde.
-Nad svim tim? rece mali princ.
-Nad svim tim... odgovori kralj.
Jer ne samo da je bio apsolutni vladar, vec i vaseljenski vladar.
-I zvezde vas slusaju?
-Naravno, rece mu kralj. Slusaju na rec. Ja ne trpim neposlusnost.
Tolika moc zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra
ne cetrdeset cetiri, vec sedamdeset dva ili cak sto, ili cak dvesta
zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu.
I kako je bio pomalo tuzan secajuci se svoje male napustene planete,
usudi se da zatrazi od kralja jednu milost:
-Hteo bih da vidim zalazak sunca... Ucinite mi ti zadovoljstvo...
Naredite suncu da zade...
-Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir,
ili da napise tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne
izvrsi primljenu zapovest, cija bi to bila krivica, moja ili njegova?
-Vasa, odgovori odlucno mali princ.
-Tacno. Od svakog treba zahtevati ono sto on moze da pruzi, nastavi
kralj. Ugled na prvom mestu pociva na razumu. Kad bih naredio svom
narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam
poslusnost, jer su moje zapovedi razumne.
-A moj zalazak sunca? potseti ga mali princ koji nikada nije
zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.
-Imaces svoj zalazak sunca. Zahtevacu ga. Ali, cekacu po mojoj nauci o
vladanju, da za to budu potrebni uslovi.
-Kad ce to biti? raspitivao se mali princ.
-Hm! Hm! odgovori mu kralj koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar,
hm! hm! to ce biti, oko... oko... to ce biti veceras oko dvadeset do
osam. I videces da me zbilja slusaju.
Mali princ poce da zeva. Zalio je sto nije dobio svoj zalazak sunca. A
zatim, bilo mu je vec pomalo dosadno:
-Nemam sta da radim ovde, rece on kralju. Odlazim!
-Nemoj da ides, odgovori kralj koji je bio vrlo gord sto ima jednog
podanika. Nemoj da ides, nacinicu te ministrom!
-Ministrom cega?
-Pa... pravde!
-Ali nemam kome da sudim!
-Ne zna se, rece mu kralj. Jos nisam obisao svoju kraljevinu. Veoma sam
star, nemam mesta za kocije, a strasno me zamara da idem peske.
-Ah! Ali ja sam vec video, rece mali princ i naze se da baci jeda pogled
na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikoga.
-Onda ces suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteze. Mnogo
je teze suditi samom sebi, nego drugima. Ako uspes sebi dobro da sudis,
znaci da si istinski mudrac.
-Sebi mogu suditi gde bilo, rece mali princ. Nije potrebno da zivim
ovde.
-Hm! Hm! rece kralj, ubeden sam da negde na mojoj planeti postoji jedan
stari pacov. Cujem ga nocu. Mozes suditi tom pacovu. S vremena na vreme
osudices ga na smrt. Tako ce njegov zivot zavisiti od tvoje pravde. Ali
ces ga svaki put pomilovati, da bi ga sacuvao. On je ovde jedini.
-Ali, odgovori mu mali princ, ja ne volim da izricem smrtne presude i
zbilja hocu da odem.
-Ne, rece kralj.
Ali mali princ, posto je zavrsio svoje pripreme, nije niposto hteo da
ozalosti starog vladara:
-Ako Vase Velicanstvo zeli da ga poslusam bez pogovora, neka mi izda
razumnu naredbu. Neka mi na primer naredi da otputujem za pun minut.
Cini mi se da su uslovi povoljni...
Posto kralj nista ne odgovori, mali princ oklevase nekoliko trenutaka, a
zatim uzdahnu i krenu.
-Imenujem te svojim ambasadorom, pozuri se da mu dovikne kralj.
Izgledao je vrlo strog.
"Odrasli su zbilja vrlo cudni", rece mali princ u sebi dok je putovao.
|