|
XX poglavlje
Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
-Dobar dan, rece on.
Bio je to vet pun rascvetalih ruza.
-Dobar dan, odgovorise ruze.
Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu.
-Ko ste vi? upita on zaprepascen.
-Mi smo ruze, rekose one.
-Oh! rece mali princ.
Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona
jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom
vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!
"Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on... strasno bi se
zakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bih
bio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno
pristala da umre..."
Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven
cvet, a u stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi
dopiru do kolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini
me bas tako velikim princom..." I on leze na travu i gorko zaplaka.
|