Marchelo - Ispod (Dara II)
Tekst: Marčelo
Muzika: DJ Raid
Aranžmani: DJ Raid & Marčelo
Vokali: Marčelo, Ministar Lingvista, Nensi, Lane
(Nensi)
Nađi me. Ispod sam.
(Marčelo)
Glava je pretesan stan za strah
kada cimer mu je bes. A da makar znaš
odakle taj mrak, otkud teskoba...
tvoj žderač. Uzalud tražiš ga spolja.
Čovek mi priča uz čašicu noćas
dok palimo pljugu na pljugu i očaj se
očas ugušio dimom… otkad smo seli,
on veli da ispod leži sav izvor.
Da nisu pomoć tablete,
ni šrinkovi - već mesto samo za tebe,
mesto u glavi gde sagradiš hram i
u njega se sklanjaš kad san
spusti roletne na dan. Tamo je mir,
tvoj spokoj, ali i odgovor tih
na pitanje šta te to zapravo muči,
šta struže ti kožu dok ispod nje puzi.
Kaže, njegov je hram - kuća,
sa malenom baštom i ogradom od pruća.
Tu sede svi njegovi, mrtvi odavno.
I jednom će mu reći šta tišti ga stvarno.
(Nensi)
Nađi me. Ispod sam.
(Marčelo)
Tu sede svi njegovi, mrtvi odavno.
Sa osmehom prime ga, posluže kafom.
I samo ta kućica, avlija, smiraj.
Teše ga, kažu da se ne sekira.
Da život je divalj, al’ opet - divan.
Kad god sklopi oka, tamo je s njima.
Ali jednoga dana, tamo je naš’o
u krilu svog pokojnog oca devojčicu s mašnom.
I celog proždra ga jeza...
(Ministar)
"Zar ne znaš? To ti je ćerka."
(Marčelo)
Moj prijatelj kriknu: "Ali, ja je nemam!
Nikad je nisam ni imao! Koješta!"
"Ne, nije tako." - šapuće starac.
(Ministar)
“Seti se, bio si još klinac tada.
Sanja i ti. Ljubav. Nepažnja.
Nećete bebu – odluka je pala.
Abortus. Raskid. Svakom svoja staza.
Vreme. Zaborav. Život je takav.
Al’ ma kako hteo da ne gledaš nazad,
ono što je ispod uvek se vraća.”
(Nensi)
Nađi me. Ispod sam.
(Marčelo)
Tako je lepa, divno se smeje…
on pada na kolena, suze mu lete…
“Oprosti mi, dete… al’ bili smo deca!
Zbunjeni, sami, u strahu od sveta…
mi nismo mogli… mi nismo smeli…”
(Ministar)
“Ona to zna. Nemoj da klečiš.
Njoj samo treba šta treba i tebi:
da duše se oproste na način lepši.”
(Marčelo)
…i tada mu kaza njeno ime: Dara.
Dar. Odbijeni poklon iz raja.
I kaza mu šta je njoj jedina želja:
da ode u Valjevo, gde beše nekad,
i pusti ružu niz reku za nju,
za zbogom. Da duša smiri se tu.
I on učini tako, i otad mu je bolje,
jer mir se uselio sad ispod kože.
“Pa dobro je, druže moj… drago mi, eto.
Al’ to je sve trip, u glavi je sve to...
Ne misliš valjda da je stvarno...?“ –rekoh,
al’ drug mi kaza da ima još nešto.
Da dan posle toga mu svratio brat:
(Lane)
„Ej, postaću ćale! Zamisli, ja!“
(Marčelo)
„...i imaćete ćerku, i zvaćete je Dara... je l’ da?“
Brat ustuknu.
(Lane)
„Da... otkud znaš?“
Tekst: Marčelo
Muzika: DJ Raid
Aranžmani: DJ Raid & Marčelo
Vokali: Marčelo, Ministar Lingvista, Nensi, Lane
(Nensi)
Nađi me. Ispod sam.
(Marčelo)
Glava je pretesan stan za strah
kada cimer mu je bes. A da makar znaš
odakle taj mrak, otkud teskoba...
tvoj žderač. Uzalud tražiš ga spolja.
Čovek mi priča uz čašicu noćas
dok palimo pljugu na pljugu i očaj se
očas ugušio dimom… otkad smo seli,
on veli da ispod leži sav izvor.
Da nisu pomoć tablete,
ni šrinkovi - već mesto samo za tebe,
mesto u glavi gde sagradiš hram i
u njega se sklanjaš kad san
spusti roletne na dan. Tamo je mir,
tvoj spokoj, ali i odgovor tih
na pitanje šta te to zapravo muči,
šta struže ti kožu dok ispod nje puzi.
Kaže, njegov je hram - kuća,
sa malenom baštom i ogradom od pruća.
Tu sede svi njegovi, mrtvi odavno.
I jednom će mu reći šta tišti ga stvarno.
(Nensi)
Nađi me. Ispod sam.
(Marčelo)
Tu sede svi njegovi, mrtvi odavno.
Sa osmehom prime ga, posluže kafom.
I samo ta kućica, avlija, smiraj.
Teše ga, kažu da se ne sekira.
Da život je divalj, al’ opet - divan.
Kad god sklopi oka, tamo je s njima.
Ali jednoga dana, tamo je naš’o
u krilu svog pokojnog oca devojčicu s mašnom.
I celog proždra ga jeza...
(Ministar)
"Zar ne znaš? To ti je ćerka."
(Marčelo)
Moj prijatelj kriknu: "Ali, ja je nemam!
Nikad je nisam ni imao! Koješta!"
"Ne, nije tako." - šapuće starac.
(Ministar)
“Seti se, bio si još klinac tada.
Sanja i ti. Ljubav. Nepažnja.
Nećete bebu – odluka je pala.
Abortus. Raskid. Svakom svoja staza.
Vreme. Zaborav. Život je takav.
Al’ ma kako hteo da ne gledaš nazad,
ono što je ispod uvek se vraća.”
(Nensi)
Nađi me. Ispod sam.
(Marčelo)
Tako je lepa, divno se smeje…
on pada na kolena, suze mu lete…
“Oprosti mi, dete… al’ bili smo deca!
Zbunjeni, sami, u strahu od sveta…
mi nismo mogli… mi nismo smeli…”
(Ministar)
“Ona to zna. Nemoj da klečiš.
Njoj samo treba šta treba i tebi:
da duše se oproste na način lepši.”
(Marčelo)
…i tada mu kaza njeno ime: Dara.
Dar. Odbijeni poklon iz raja.
I kaza mu šta je njoj jedina želja:
da ode u Valjevo, gde beše nekad,
i pusti ružu niz reku za nju,
za zbogom. Da duša smiri se tu.
I on učini tako, i otad mu je bolje,
jer mir se uselio sad ispod kože.
“Pa dobro je, druže moj… drago mi, eto.
Al’ to je sve trip, u glavi je sve to...
Ne misliš valjda da je stvarno...?“ –rekoh,
al’ drug mi kaza da ima još nešto.
Da dan posle toga mu svratio brat:
(Lane)
„Ej, postaću ćale! Zamisli, ja!“
(Marčelo)
„...i imaćete ćerku, i zvaćete je Dara... je l’ da?“
Brat ustuknu.
(Lane)
„Da... otkud znaš?“
