Marchelo - Bube
Tekst: Marčelo
Muzika: DJ Raid
Aranžmani: Marčelo, Dj Raid, Rodoljub Rođa Katić (Iskaz)
Vokali: Marčelo, Nensi
Klavijature: Rodoljub Rođa Katić (Iskaz)
Truba: Vladimir Dr Protić
(Marčelo)
Urlaš. Gledam te. Ne vidiš. Predam se:
preda se ređam sve nerede pređašnje.
Bum. Puklo je. Tu. I sad.
Nas dvoje, naš plan, naš raj. Kraj.
I stan je još manji no juče. Vazduh
težak od reči i srdžbe. Barut
cilja sa usne na duše. Zalud.
Sa ivice crne rupe paljbu
rečetina rafalno rasipaš. Raštiman glas
kojim zazivaš spas je laž. Ja znam.
Ti ne. Ti bi još. Ti bi nož. Ti bi snoš.
Ti bi sve. K'o da treba. K'o da sme.
De, vređaj me, prazni se, radi šta moraš,
ali uvrede su ćorak kad je "volim te" psovka.
Ova veza je omča, a ne možeš da je pustiš,
pa voliš i mrziš i osobu crpiš. Trpiš.
Refren (Nensi):
Žderimo glave jedno drugome još.
Zarij mi zube k'o sto smo vežbali i
srču srca gazi mi bos.
Jebimo mater jedno drugome još.
(Marčelo)
A posle kresa, posle pljuge - ove čupre biće glupe,
sve je super, ljudi vole to da glume.
Vole da vole se svom snagom mržnje,
Sub-Zero-vim dodirom i pogledom Meduze.
Rutom rutine smo jaki…
hajde, grli me, deri se, ljubi me, plači.
Pa ću ja. Pa ćeš ti. Onda oboje. Pa će mir.
Jutro. Novi dan. I stari mi.
Nisu li ljudi k'o bube?
One crvene, male, što čudno se pare,
što tripuju par kad veže ih strast.
Dupetima spojene, ne znaju šta
i kud, jer jedna kada krene druga hoda unatraške,
i neće da se puste, k'o da žele da pate.
Nikad zajedno napred. E to smo mi.
Uvek naopačke.
I prizivam slike kad bejasmo ljudi,
al' sve što tu čuči su pikseli mrtvi.
Smrvi me - ćutim, priličim smrti.
Ova ljubav je mrtva.
Umukni.
Refren
Outro:
Milenko (Petar Božović) iz filma “Čekaj me, ja sigurno neću doći” (Miroslav Momčilović, 2009)
Tekst: Marčelo
Muzika: DJ Raid
Aranžmani: Marčelo, Dj Raid, Rodoljub Rođa Katić (Iskaz)
Vokali: Marčelo, Nensi
Klavijature: Rodoljub Rođa Katić (Iskaz)
Truba: Vladimir Dr Protić
(Marčelo)
Urlaš. Gledam te. Ne vidiš. Predam se:
preda se ređam sve nerede pređašnje.
Bum. Puklo je. Tu. I sad.
Nas dvoje, naš plan, naš raj. Kraj.
I stan je još manji no juče. Vazduh
težak od reči i srdžbe. Barut
cilja sa usne na duše. Zalud.
Sa ivice crne rupe paljbu
rečetina rafalno rasipaš. Raštiman glas
kojim zazivaš spas je laž. Ja znam.
Ti ne. Ti bi još. Ti bi nož. Ti bi snoš.
Ti bi sve. K'o da treba. K'o da sme.
De, vređaj me, prazni se, radi šta moraš,
ali uvrede su ćorak kad je "volim te" psovka.
Ova veza je omča, a ne možeš da je pustiš,
pa voliš i mrziš i osobu crpiš. Trpiš.
Refren (Nensi):
Žderimo glave jedno drugome još.
Zarij mi zube k'o sto smo vežbali i
srču srca gazi mi bos.
Jebimo mater jedno drugome još.
(Marčelo)
A posle kresa, posle pljuge - ove čupre biće glupe,
sve je super, ljudi vole to da glume.
Vole da vole se svom snagom mržnje,
Sub-Zero-vim dodirom i pogledom Meduze.
Rutom rutine smo jaki…
hajde, grli me, deri se, ljubi me, plači.
Pa ću ja. Pa ćeš ti. Onda oboje. Pa će mir.
Jutro. Novi dan. I stari mi.
Nisu li ljudi k'o bube?
One crvene, male, što čudno se pare,
što tripuju par kad veže ih strast.
Dupetima spojene, ne znaju šta
i kud, jer jedna kada krene druga hoda unatraške,
i neće da se puste, k'o da žele da pate.
Nikad zajedno napred. E to smo mi.
Uvek naopačke.
I prizivam slike kad bejasmo ljudi,
al' sve što tu čuči su pikseli mrtvi.
Smrvi me - ćutim, priličim smrti.
Ova ljubav je mrtva.
Umukni.
Refren
Outro:
Milenko (Petar Božović) iz filma “Čekaj me, ja sigurno neću doći” (Miroslav Momčilović, 2009)
