| Bebi Dol - Ljuta sam - Komentari o tekstu | Upišite mišljenje |
Nenad A. (15 Jan 2004 u 3:10 ID: A41-E88)
Ljuta sam,
sva ova tuga dok ne prestane,nek me nestane...LJUTA SAM, NEBOM PLOVE MISLI KAO BRODOVI,ZASTO POD ZEMLJOM SPAVAJU SVI ODGOVORI? LJUTA SAM!
sva ova tuga dok ne prestane,nek me nestane...LJUTA SAM, NEBOM PLOVE MISLI KAO BRODOVI,ZASTO POD ZEMLJOM SPAVAJU SVI ODGOVORI? LJUTA SAM!
Bal (7 Apr 2004 u 19:00 ID: 75E-681)
U ovoj pesmi Bebi peva i o svojim prijateljima.
Gde su moji prijatelji...svi ti dragi ljudi u pesmu ne bi stali...
Da li i ona zivi u proslosti, ili pati za njom ?
Gde su moji prijatelji...svi ti dragi ljudi u pesmu ne bi stali...
Da li i ona zivi u proslosti, ili pati za njom ?
ONA JE JEDNA (21 Jun 2004 u 18:11 ID: AAC-00A)
Posle dugogodišnje pauze, Bebi Dol je objavila novi album “Ljuta sam”, pod etiketom izdavačke kuće PGP-RTS. Album donosi deset pesama, nastalih u periodu od 1997. godine do danas, za koje ova pevačica kaže da predstavljaju svojevrsni rezime “mračnih” godina koje su protutnjale Beogradom. Svaka pesma prema njenim rečima predstavlja po neki insert iz života, a ceo album posvećen je generaciji za koju se nada da će biti srećnija nego što je njena. Osim osam novih pesama tu je i obrada njenog starog hita “Mustafa” u rep verziji, kao i obrada pesme “Kad sreća odlazi” koje odavno nema nigde, a mnogi za nju pitaju. Instrumente na albumu odsvirali su Alen Ilijić i D. Bezuha i korišćen je “starinski” metod, odnosno, sve na ploči odsvirano je “uživo”. Od jeseni Bebi Dol kreće na turneju i veoma se raduje, jer je, kako kaže, novi album jedna poptuno odsvirana ploča pa će i koncerti biti u klasičnoj varijanti, bas, bubanj, gitara, klavir i - glas. Pesama za celovečernji koncert ima dovoljno, a pozivi su već stigli i iz Slovenije, Makedonije, Zagreba...
Danica (11 Aug 2004 u 11:15 ID: 0D8-81A)
Ljuta sam na Bebi koja ne snima cesto ...ali je VOLIIIIMMMM.
Obozavateljka (14 Aug 2004 u 19:29 ID: 6E4-F5D)
Bebi Doll o ovoj pesmi kaze:
Ta pesma je omaž mojoj generaciji koja je bukvalno prekinuta u trenucima kada je trebalo da pruži maksimum od sebe.
Strašno je kada izgubite prijatelje, neočekivano, zahvaljujući ratovima i bombama, s čim mi, jadni, veze nismo imali ni pre ni posle. Strašno je to vreme kada sam se u rođenom gradu osećala kao stranac. I mislila sam da je to samo moja priča, ali svi koji su čuli pesmu zastala im je knedla u grlu, jer su imali isto iskustvo. U njoj se pominju po imenu i prezimenu svi muzičari koji su rođeni u ovom tužnom gradu - kaže Bebi Dol.
Ta pesma je omaž mojoj generaciji koja je bukvalno prekinuta u trenucima kada je trebalo da pruži maksimum od sebe.
Strašno je kada izgubite prijatelje, neočekivano, zahvaljujući ratovima i bombama, s čim mi, jadni, veze nismo imali ni pre ni posle. Strašno je to vreme kada sam se u rođenom gradu osećala kao stranac. I mislila sam da je to samo moja priča, ali svi koji su čuli pesmu zastala im je knedla u grlu, jer su imali isto iskustvo. U njoj se pominju po imenu i prezimenu svi muzičari koji su rođeni u ovom tužnom gradu - kaže Bebi Dol.
Kiza (3 May 2006 u 15:49 ID: 932-79B)
Dobra stvar za koju je Bebi uradila i spot.Pesma ima pozadinu, ali i ako album nosi njen naziv nije forsirana
ARHIVA (5 May 2006 u 17:14 ID: 932-79B)
Bebi Dol oduvek je bila autentična pojava na našoj sceni. U "Mokranjcu" je solo pevanje završila kao najmlađi đak, a kada se kao svojevrsni "bejbibumer" pojavila s pesmama "Mustafa" i "Rudi" novinar Petar Luković proglasio ju je "našom narodnom princezom".
Već tada je "proglasivši formu za sadržinu" krenula da ispunjava sopstvenu karmu šetajući po svetu i uvek, nanovo, vraćajući se u Beograd. Njen jedinstveni sopran Beograđani od nedavno mogu da čuju u "Platou", gde svakog utorka peva uz pratnju Vladimira Vitasa.
- Pošto sam počela da radim sa 16 godina imala sam sreću ne samo da učim o poslu, već i o životu; da radim s najkvalitetnijim ljudima u ovoj zemlji. Beograd je tada mogao da parira svim svetskim metroplolama. S druge strane, putovanja su mi sasvim normalna stvar i ne smatram da život zavisi od toga gde si. Nikad nisam bila umetnik po JUS-u, a upravo su mi putovanja davala sigurnost da ne treba da se plašim za svoju egzistenciju, jer sam potvrdu nekih svojih kvaliteta dobila gde god sam otisla.
Osim što utorkom u "Platou" pevaš džez, šta još radiš?
- Moj producent Saša Habić i ja smo se dogovorili da napravimo jednu baš dobru ploču i najverovatnije ćemo je dovršiti do jeseni. To nisu više pesme iz mašte - o Brazilu ili Rudolfu Valentinu, već pesme iz stvarnosti, nabijene emocijama. Nisam ni ja više Bebi Dol. Ploču potpisujem kao Dragana i biće mi drago da izdam album na kojem će ljudi, možda po prvi put, moći da vide i čuju ko sam i šta sam. Imam neku vrstu ugovora sa "Siti rekordsom". Na žalost, to su ugovori koji su vrlo blizu robovlasničkog odnosa, u kojima se odričeš svega - autorskih i izvođačkih prava, tako da se trenutno borim za nešto malo slobode.
Kako ti trenutno izgleda beogradska muzička scena?
- Ovaj posao je ekstremno skupa igračka. Nigde nisam čula da se ploče izdaju na šest meseci. Za dobru ploču je potrebno vreme, a sad je trend da se preuzimaju grčka ili turska muzika, pišu se tekstovi na srpskom jeziku, a sve to je užasno daleko od suštine stvari. Muzika služi da dodirne ljudska osećanja, a ne da bi se neko slikao za TV ili slično. Nekako mi se čini da se ljudi danas više bave industrijom nego muzikom…
To, čini se, ima veze i s političkom klimom…
- Beograd je postao grad bez ljubavi, grad mržnje… Mislim da svako, ko iskreno voli Beograd, ne može da se "opasulji" šta se ovo desilo. Žao mi je mladih generacija koje misle da je "ovo" Beograd. Ja ga volim i ne mogu da se pomirim s tim da mi svi sada treba da prihvatimo grad koji više nema nikakve gradske odlike. Ja sam se uvek osećala superiorno zato što smo mi tako jedinstven miks Istoka i Zapada. To možda nije tako zgodno kad je politika u pitanju, ali se uvek pitam čemu služi diplomatija i gde su ti ljudi čiji je posao da nas, obične građane, zaštite. Oni troše naš jedini život, a to je, u najmanju ruku, sebično. Kao neko ko je sa 15 godina krenuo da živi gradskim životom, trudim se da sve ovo oko nas posmatram što manje, jer me boli i ne mogu da razumem…
Šta misliš da ti, kao Dragana Šarić možeš da učiniš?
- Daću ljudima pesme koje će same da nađu svoj put… Još u muzičkoj školi došla sam u dodir s nekim Mokranjčevim notama, divnim uspavankama. To je nebeska muzika, za koju sam uradila savremene aranžmane. U poslednje dve godine dobila sam toliko komplimenata za tu ideju, ali još uvek ništa nije urađeno. Mokranjac ima status nacionalnog blaga u ovoj zemlji i verovala sam da će to ići kao od šale. Ispalo je da je lakše otići negde napolje i to uraditi, a to onda više ne bi bilo naše. Nekim ljudima ovde je to skoro nemoguće dokazati. Ideja je da se to napravi tako da bude dostupno kao knjige u biblioteci. To je jedna od stvari koju mogu da uradim da Beograd ponovo postane grad ljubavi, a ne grad straha. Mogu da dovedem Mokranjca na top liste.
Već tada je "proglasivši formu za sadržinu" krenula da ispunjava sopstvenu karmu šetajući po svetu i uvek, nanovo, vraćajući se u Beograd. Njen jedinstveni sopran Beograđani od nedavno mogu da čuju u "Platou", gde svakog utorka peva uz pratnju Vladimira Vitasa.
- Pošto sam počela da radim sa 16 godina imala sam sreću ne samo da učim o poslu, već i o životu; da radim s najkvalitetnijim ljudima u ovoj zemlji. Beograd je tada mogao da parira svim svetskim metroplolama. S druge strane, putovanja su mi sasvim normalna stvar i ne smatram da život zavisi od toga gde si. Nikad nisam bila umetnik po JUS-u, a upravo su mi putovanja davala sigurnost da ne treba da se plašim za svoju egzistenciju, jer sam potvrdu nekih svojih kvaliteta dobila gde god sam otisla.
Osim što utorkom u "Platou" pevaš džez, šta još radiš?
- Moj producent Saša Habić i ja smo se dogovorili da napravimo jednu baš dobru ploču i najverovatnije ćemo je dovršiti do jeseni. To nisu više pesme iz mašte - o Brazilu ili Rudolfu Valentinu, već pesme iz stvarnosti, nabijene emocijama. Nisam ni ja više Bebi Dol. Ploču potpisujem kao Dragana i biće mi drago da izdam album na kojem će ljudi, možda po prvi put, moći da vide i čuju ko sam i šta sam. Imam neku vrstu ugovora sa "Siti rekordsom". Na žalost, to su ugovori koji su vrlo blizu robovlasničkog odnosa, u kojima se odričeš svega - autorskih i izvođačkih prava, tako da se trenutno borim za nešto malo slobode.
Kako ti trenutno izgleda beogradska muzička scena?
- Ovaj posao je ekstremno skupa igračka. Nigde nisam čula da se ploče izdaju na šest meseci. Za dobru ploču je potrebno vreme, a sad je trend da se preuzimaju grčka ili turska muzika, pišu se tekstovi na srpskom jeziku, a sve to je užasno daleko od suštine stvari. Muzika služi da dodirne ljudska osećanja, a ne da bi se neko slikao za TV ili slično. Nekako mi se čini da se ljudi danas više bave industrijom nego muzikom…
To, čini se, ima veze i s političkom klimom…
- Beograd je postao grad bez ljubavi, grad mržnje… Mislim da svako, ko iskreno voli Beograd, ne može da se "opasulji" šta se ovo desilo. Žao mi je mladih generacija koje misle da je "ovo" Beograd. Ja ga volim i ne mogu da se pomirim s tim da mi svi sada treba da prihvatimo grad koji više nema nikakve gradske odlike. Ja sam se uvek osećala superiorno zato što smo mi tako jedinstven miks Istoka i Zapada. To možda nije tako zgodno kad je politika u pitanju, ali se uvek pitam čemu služi diplomatija i gde su ti ljudi čiji je posao da nas, obične građane, zaštite. Oni troše naš jedini život, a to je, u najmanju ruku, sebično. Kao neko ko je sa 15 godina krenuo da živi gradskim životom, trudim se da sve ovo oko nas posmatram što manje, jer me boli i ne mogu da razumem…
Šta misliš da ti, kao Dragana Šarić možeš da učiniš?
- Daću ljudima pesme koje će same da nađu svoj put… Još u muzičkoj školi došla sam u dodir s nekim Mokranjčevim notama, divnim uspavankama. To je nebeska muzika, za koju sam uradila savremene aranžmane. U poslednje dve godine dobila sam toliko komplimenata za tu ideju, ali još uvek ništa nije urađeno. Mokranjac ima status nacionalnog blaga u ovoj zemlji i verovala sam da će to ići kao od šale. Ispalo je da je lakše otići negde napolje i to uraditi, a to onda više ne bi bilo naše. Nekim ljudima ovde je to skoro nemoguće dokazati. Ideja je da se to napravi tako da bude dostupno kao knjige u biblioteci. To je jedna od stvari koju mogu da uradim da Beograd ponovo postane grad ljubavi, a ne grad straha. Mogu da dovedem Mokranjca na top liste.
Pema u koju vecina moze da se prepozna...proslost zbog koje vecina pati i oseca se ljutim
| Upišite mišljenje | Vrh stranice |