Užasno snažna pesma. Bez ijedne psovke, svaki stih šiba šamar preko očiju svih onih finih, uštogljenih, uskogledih paćenika koji su pod lupom pratili Čontin muzički opus i dovodili u pitanje njegovo zaposlenje profesora. Navodno je zbog takvih i odustao od karijere muzičara, ali je zato, za razliku od mnogih koji godinama borave na sceni, sa malo reči pljucnuo esenciju otrova na prašnjavi Balkan i napravo tektonski poremećaj. Ovu pesmu doživljavam kao njegovo "zbogom".
Dokaz da tekstovi koji su iskreni opstaju, upravo zato što imaju težinu.
Sa druge strane, muzička podloga ove pesme je veoma čudna, višedimenzionalna, izuzetno napredna čak i za današnje vreme, a kamo li pre skoro pa 30 godina... Ostaje "domaći zadatak" i mozgalica za sve razmažene bendove koji danas stvaraju u daleko boljim uslovima, ali se čini da je napredak tehnologije otupeo ljude i uništio maštu.
BRAVO za profesora, moj naklon, i aplauz...