C Ya - Legionar
Dvadeset i osam godina samoće, iz sobe još ne izlazim jer ne mogu da ustanem
Misli se pretapaju i boje mi se mrljaju, ne mogu da se pokrenem al ne umem da stanem
Slike života što je nekad bio moj sada živi neko drugi a to više nisam ja kao bivši legionar
Za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio.
Dovoljno je prošlo da mnogi me zaborave ko pamti me još uvek moraće da umre
Na ulici sebe ću da vidim kako tražim, koga on to najbolje zna,
Al kako da se ponašam kad napolju me vide spoj i sveta
Zaboravio pravila, ne znam, još uvek iz senke život ću da gledam
Jer suviše je opasna tajna koju znam:
Jači sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sudbina:
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jači sam od svega zamene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biću prvi jer tako biti mora.
Momenat slobode i delić zdravog razuma moram da ignorišem od sebe da ga oteram,
Dovoljno je prošlo da mozak mi se upali,
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam,
I noću da se krećem jer znam da bi pobedio i posle puno godina opet sam u crnom
Jedan deo mene žali i razmišlja na ljude, ali mora biti tako kako mora da bude,
I kiša se spušta, nju jedino još volim, kad osetim niz vrat kako krza mene pere,
Al to je samo sećanje i koža mi se ježi, kad pomislim na pre kako lepo mi je bilo
U ćošku u senci ja strategiju pravim i plašim se da oči me ne odaju u mraku
Već dugo isti položaj i počinjem da trnem, sreća mise javlja sad je isto kao pre:
Jači sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sudbina:
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jači sam od svega za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biću prvi jer tako biti mora.
Veče luda, a razum je izgubio jer dovoljan je i postoji u život osigurač je pregoreo
I sad sam onaj isti, slika crne senke sada vraća me u svet,
Evo ga sad ću tiho da mu priđem, kada radi to što radi i zaslužuje da umre
Prvo ljude oko njega moraću da počistim, to ide mnogo lako još sam uvek onaj isti
Idem ka njemu al svinja još me ne vidi, ne sme da me čuje jer tako mi je slađe,
Sad ću da ti priđem kao nekada u legiji, zanćeš ko još uvek može da te nađe:
Jači sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sudbina :
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jači sam od svega za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biću prvi jer tako biti mora.
- hvala Kastraš
Dvadeset i osam godina samoće, iz sobe još ne izlazim jer ne mogu da ustanem
Misli se pretapaju i boje mi se mrljaju, ne mogu da se pokrenem al ne umem da stanem
Slike života što je nekad bio moj sada živi neko drugi a to više nisam ja kao bivši legionar
Za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio.
Dovoljno je prošlo da mnogi me zaborave ko pamti me još uvek moraće da umre
Na ulici sebe ću da vidim kako tražim, koga on to najbolje zna,
Al kako da se ponašam kad napolju me vide spoj i sveta
Zaboravio pravila, ne znam, još uvek iz senke život ću da gledam
Jer suviše je opasna tajna koju znam:
Jači sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sudbina:
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jači sam od svega zamene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biću prvi jer tako biti mora.
Momenat slobode i delić zdravog razuma moram da ignorišem od sebe da ga oteram,
Dovoljno je prošlo da mozak mi se upali,
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam,
I noću da se krećem jer znam da bi pobedio i posle puno godina opet sam u crnom
Jedan deo mene žali i razmišlja na ljude, ali mora biti tako kako mora da bude,
I kiša se spušta, nju jedino još volim, kad osetim niz vrat kako krza mene pere,
Al to je samo sećanje i koža mi se ježi, kad pomislim na pre kako lepo mi je bilo
U ćošku u senci ja strategiju pravim i plašim se da oči me ne odaju u mraku
Već dugo isti položaj i počinjem da trnem, sreća mise javlja sad je isto kao pre:
Jači sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sudbina:
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jači sam od svega za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biću prvi jer tako biti mora.
Veče luda, a razum je izgubio jer dovoljan je i postoji u život osigurač je pregoreo
I sad sam onaj isti, slika crne senke sada vraća me u svet,
Evo ga sad ću tiho da mu priđem, kada radi to što radi i zaslužuje da umre
Prvo ljude oko njega moraću da počistim, to ide mnogo lako još sam uvek onaj isti
Idem ka njemu al svinja još me ne vidi, ne sme da me čuje jer tako mi je slađe,
Sad ću da ti priđem kao nekada u legiji, zanćeš ko još uvek može da te nađe:
Jači sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sudbina :
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jači sam od svega za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biću isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biću prvi jer tako biti mora.
- hvala Kastraš
