Deniro - Diskriminisana provincija
featuring Expozito
Intro (Expozito):
Koliko još budala moram da slušam da bih saznao šta je moj grad?
Šta je ova crna cesta, šta je provincija?
Koliko u njoj mogu, koliko ne mogu?
Šta sam video, a šta nisam video?
Video sam zgrade što se protežu u zori...
Video sam mnogo praznih hodova, slučaja za muriju...
Krvav asfalt i jasnu diskriminisanu provinciju...
Jednu zarobljenu mladost i naciju...
1. strofa (Expozito):
Drama je sve što poznajem,
duga uloga uličnog pozorišta,
ko potomak, pravo iz muzejskog odreda,
ko stara voštana figura, sam ostavljen,
kad ustanem rastavljen,
jutro osvane i prozor raznese ime moga grada.
Gledao sam, a sada ne prepoznajem
smerove ulice što je dizala moje drugove
gradila stubove i zid za stihijske protuve,
shvati, ne dam bre moj beton, sam snađi se!
Svoju kutiju sjaja što delim iz šaka
i bacam na pragove da pamte moje korake,
urezaće aleje u betonske trake
gde plaču plavetnila za modre oblake,
ja plivam ovim tokom, al osećaj samo čisti obraz
i umorno srce koje gleda kako nestaju dani poraza,
jer prolazi su uski, odraz nezaposlenosti
odlazi u potrazi za begom što ne dolazi.
Neko uzme diplomu, kaže, diže glas "uspeo sam!"
A sudbina kliza iz ruku i život prolazi,
drugi ostanu u bloku, zarastu ko suza u oku,
prestanu da rastu, za pločnike zarastu,
počinju da pišu kamenom dušu, žive, dišu i spavaju u snu.
Jer ostaju samo dugi redovi lipa kraj spomenika,
u noći što se njišu,
bog ne čuje piču, ne shvata šta želim reći
da živim život ko stari filmofil,
da često mi istina ustima izbija na videlo.
Da danima kupujem slobodu, da gledam rodbinu koja brinu,
da pevamo radosti odu, kada crne misli odu,
ne veruj na reč, ali dobro znam šta sam video,
puno bajke, ukaljane obraze, ulične ajkule,
tornada i generale staza, prljavu stoku iz bloka,
sva ta tužna stakla i okvir prozora,
gušim se, treba mi prostora, komšiluk ko gasna komora,
srce izraslo iz korova...
refren (Deniro):
Moji drugovi su dileri razapeti na street raspeće,
zarađuju za život valjajući to smeće,
nose ulično umeće, lovi ih policija,
u oku plače diskriminisana provincija.
2. strofa (Deniro):
26 godina uličnog volontiranja, okružen klovnovima,
26 godina nosim ulicu na đonovima,
Užice, kaznena kasarna, psihokotika,
radim umne sklekove u serijama, komšiluk je lozinka,
931 serijskog broja, 031 pozivnog koda, horda spoda,
vatromet moždanih elektroda, uličnih trubadura,
nakežena iskompleksirana banda,
seljačine i poseljačeni građani što se igraju grada.
U grudima provincijski dijamanti, u očima krvava lova,
zombi grad, u venama vakcine prljavih uličnih snova,
ja sam psihijatrijski slučaj, okružen bolesnicima,
prosjacima i skitnicama, crtam osmehe po licima,
dvorske lude i komedijaši, sirotinja i bogataši, bogalji,
i beskućnici, dezorijentisani nebeski kočijaši.
Đankoze i špricevi umesto deteline s 4 lista,
Izopačena deca Hrista, asfaltna top lista, trg, Titova bista.
Inicijali urezani u parku po klupama,
marširamo kroz komšiluk, podeljeni po krvnim grupama,
u uličnoj biblioteci, punoj knjiga trenutaka,
nasmejan ili uplakan
čitam dosije izgubljene doline slomljenih lutaka.
Moj grad, betonska kolevka, jutro kad novi dan zarola,
budim se na krstu istine, razapet između anđela i đavola.
Gledam ulice, spajaju duše, pepeljuge čekaju princa,
komšije rođene u kovčegu prašnjavog urbanog svinjca.
Lažni proroci i pajaci, klovni mermernih srca,
dolaze geto taoci, kad utihnu jaganjci,
u bioskopu provincijske otkazane premijere,
ko zalutali tramvaj grlim nepokretne solitere.
Osetim smrad punih novčanika, priče bankarskih činovnika,
slobizam bogatih privatnika, bol uličnih vojnika.
Nema signala, uspavanke uličnih rafala,
diskriminisana provincija i suze ???
refren (Deniro):
Moji drugovi su dileri razapeti na street raspeće,
zarađuju za život valjajući to smeće,
nose ulično umeće, lovi ih policija,
u oku plače diskriminisana provincija.
3. strofa (Expozito)
U mojim očima vidim ulicu kao slepu vilu
gde se guraju deca iz fantomske šume što ih oni kriju
za bolja vremena to je bolest kad i sami znaju
da rađanje predstavlja kraj u jedinoj normalnoj državi.
A u projektu odzvanja govor istih dana i usijani žagori,
kako se mora umreti jer postojimo u diskriminisanoj provinciji,
svako u svojoj utrobi, bio bih zadovoljniji sa ledom
da paklena vatra ne muči prejako. Odno si znanje osnovno,
ko sam, gde sam pošao, šta sam postao,
jedno ime krivo na neznanom zidu što sam pisao,
nekad sam ga voleo, a sada ne verujem u šta se pretvorio,
prijatelje zarobio pa zore koštaju ko besane noći što sam prošao.
Nemam mnogo, ali za ono što imam Hristu zahvaljujem
za jednu svetlu volju, za jedno odrastanje,
za jednu provinciju, jedno srce, jednu diskriminaciju,
za jedno sazvežđe, za prvu slobodu,
za prve osmehe i plač što dođu pa odu,
za ptice koje nikad ne polete, jer živim u tome jatu,
za jedan trotoar, za jednu zgradu što kleči u pognutom projektu.
Tamo gde laje duže i više od samog boga,
Gledam prašinu što se diže, stešem šaku, dane i godine,
brojim rodbinu na prste, povlačim vojsku preko polja,
za moje pleme, ljude uličnog stroja, za stope bez broja,
za porodilišta uličnog odgoja, bez vremena u prolazu,
bacam još jedan dokaz da ovo je atika.
Kruna kraljevine bez prestola, ko prva internacionala,
moja provincija, iz nje sam došao, sve sam prošao,
po nešto i probao, zato poštuj me!
refren (Deniro):
Moji drugovi su dileri razapeti na street raspeće,
zarađuju za život valjajući to smeće,
nose ulično umeće, lovi ih policija,
u oku plače diskriminisana provincija.
Outro (Expozito):
Hiljadu lica, hiljadu ćoškova, raskršća,
ulica, sumorna lica, nesvestica,
u očima slomnjena deca.
Kad ti daje provincija, druga majka,
i ulica, ulična bajka... x2
- hvala Rasheed_022 aka 3ysta_čUD@
featuring Expozito
Intro (Expozito):
Koliko još budala moram da slušam da bih saznao šta je moj grad?
Šta je ova crna cesta, šta je provincija?
Koliko u njoj mogu, koliko ne mogu?
Šta sam video, a šta nisam video?
Video sam zgrade što se protežu u zori...
Video sam mnogo praznih hodova, slučaja za muriju...
Krvav asfalt i jasnu diskriminisanu provinciju...
Jednu zarobljenu mladost i naciju...
1. strofa (Expozito):
Drama je sve što poznajem,
duga uloga uličnog pozorišta,
ko potomak, pravo iz muzejskog odreda,
ko stara voštana figura, sam ostavljen,
kad ustanem rastavljen,
jutro osvane i prozor raznese ime moga grada.
Gledao sam, a sada ne prepoznajem
smerove ulice što je dizala moje drugove
gradila stubove i zid za stihijske protuve,
shvati, ne dam bre moj beton, sam snađi se!
Svoju kutiju sjaja što delim iz šaka
i bacam na pragove da pamte moje korake,
urezaće aleje u betonske trake
gde plaču plavetnila za modre oblake,
ja plivam ovim tokom, al osećaj samo čisti obraz
i umorno srce koje gleda kako nestaju dani poraza,
jer prolazi su uski, odraz nezaposlenosti
odlazi u potrazi za begom što ne dolazi.
Neko uzme diplomu, kaže, diže glas "uspeo sam!"
A sudbina kliza iz ruku i život prolazi,
drugi ostanu u bloku, zarastu ko suza u oku,
prestanu da rastu, za pločnike zarastu,
počinju da pišu kamenom dušu, žive, dišu i spavaju u snu.
Jer ostaju samo dugi redovi lipa kraj spomenika,
u noći što se njišu,
bog ne čuje piču, ne shvata šta želim reći
da živim život ko stari filmofil,
da često mi istina ustima izbija na videlo.
Da danima kupujem slobodu, da gledam rodbinu koja brinu,
da pevamo radosti odu, kada crne misli odu,
ne veruj na reč, ali dobro znam šta sam video,
puno bajke, ukaljane obraze, ulične ajkule,
tornada i generale staza, prljavu stoku iz bloka,
sva ta tužna stakla i okvir prozora,
gušim se, treba mi prostora, komšiluk ko gasna komora,
srce izraslo iz korova...
refren (Deniro):
Moji drugovi su dileri razapeti na street raspeće,
zarađuju za život valjajući to smeće,
nose ulično umeće, lovi ih policija,
u oku plače diskriminisana provincija.
2. strofa (Deniro):
26 godina uličnog volontiranja, okružen klovnovima,
26 godina nosim ulicu na đonovima,
Užice, kaznena kasarna, psihokotika,
radim umne sklekove u serijama, komšiluk je lozinka,
931 serijskog broja, 031 pozivnog koda, horda spoda,
vatromet moždanih elektroda, uličnih trubadura,
nakežena iskompleksirana banda,
seljačine i poseljačeni građani što se igraju grada.
U grudima provincijski dijamanti, u očima krvava lova,
zombi grad, u venama vakcine prljavih uličnih snova,
ja sam psihijatrijski slučaj, okružen bolesnicima,
prosjacima i skitnicama, crtam osmehe po licima,
dvorske lude i komedijaši, sirotinja i bogataši, bogalji,
i beskućnici, dezorijentisani nebeski kočijaši.
Đankoze i špricevi umesto deteline s 4 lista,
Izopačena deca Hrista, asfaltna top lista, trg, Titova bista.
Inicijali urezani u parku po klupama,
marširamo kroz komšiluk, podeljeni po krvnim grupama,
u uličnoj biblioteci, punoj knjiga trenutaka,
nasmejan ili uplakan
čitam dosije izgubljene doline slomljenih lutaka.
Moj grad, betonska kolevka, jutro kad novi dan zarola,
budim se na krstu istine, razapet između anđela i đavola.
Gledam ulice, spajaju duše, pepeljuge čekaju princa,
komšije rođene u kovčegu prašnjavog urbanog svinjca.
Lažni proroci i pajaci, klovni mermernih srca,
dolaze geto taoci, kad utihnu jaganjci,
u bioskopu provincijske otkazane premijere,
ko zalutali tramvaj grlim nepokretne solitere.
Osetim smrad punih novčanika, priče bankarskih činovnika,
slobizam bogatih privatnika, bol uličnih vojnika.
Nema signala, uspavanke uličnih rafala,
diskriminisana provincija i suze ???
refren (Deniro):
Moji drugovi su dileri razapeti na street raspeće,
zarađuju za život valjajući to smeće,
nose ulično umeće, lovi ih policija,
u oku plače diskriminisana provincija.
3. strofa (Expozito)
U mojim očima vidim ulicu kao slepu vilu
gde se guraju deca iz fantomske šume što ih oni kriju
za bolja vremena to je bolest kad i sami znaju
da rađanje predstavlja kraj u jedinoj normalnoj državi.
A u projektu odzvanja govor istih dana i usijani žagori,
kako se mora umreti jer postojimo u diskriminisanoj provinciji,
svako u svojoj utrobi, bio bih zadovoljniji sa ledom
da paklena vatra ne muči prejako. Odno si znanje osnovno,
ko sam, gde sam pošao, šta sam postao,
jedno ime krivo na neznanom zidu što sam pisao,
nekad sam ga voleo, a sada ne verujem u šta se pretvorio,
prijatelje zarobio pa zore koštaju ko besane noći što sam prošao.
Nemam mnogo, ali za ono što imam Hristu zahvaljujem
za jednu svetlu volju, za jedno odrastanje,
za jednu provinciju, jedno srce, jednu diskriminaciju,
za jedno sazvežđe, za prvu slobodu,
za prve osmehe i plač što dođu pa odu,
za ptice koje nikad ne polete, jer živim u tome jatu,
za jedan trotoar, za jednu zgradu što kleči u pognutom projektu.
Tamo gde laje duže i više od samog boga,
Gledam prašinu što se diže, stešem šaku, dane i godine,
brojim rodbinu na prste, povlačim vojsku preko polja,
za moje pleme, ljude uličnog stroja, za stope bez broja,
za porodilišta uličnog odgoja, bez vremena u prolazu,
bacam još jedan dokaz da ovo je atika.
Kruna kraljevine bez prestola, ko prva internacionala,
moja provincija, iz nje sam došao, sve sam prošao,
po nešto i probao, zato poštuj me!
refren (Deniro):
Moji drugovi su dileri razapeti na street raspeće,
zarađuju za život valjajući to smeće,
nose ulično umeće, lovi ih policija,
u oku plače diskriminisana provincija.
Outro (Expozito):
Hiljadu lica, hiljadu ćoškova, raskršća,
ulica, sumorna lica, nesvestica,
u očima slomnjena deca.
Kad ti daje provincija, druga majka,
i ulica, ulična bajka... x2
- hvala Rasheed_022 aka 3ysta_čUD@
