Nidza Bleja - Ljubavna Pesma (feat. Cika Fine & Million)
Mozda nije trebalo ni da se upoznamo,
Mnogo tuge, mnogo mrznje...da bih saznao,
Da nisam to sto zelis, da nisam taj sa kojim ljubav zelis da delis,
Po prvi put sam voleo srcem celim,
Pa na kraju ostao da sedim na obali tuge,
Cekao talase srece koju donece jutarnje suze,
Na ivici ludila, moju ljubav si probudila,
Mnogo si trazila, a nista nisi nudila,
Toga svestan nastavio paznju da dajem,
Tvojim ocima i tvojim usnama koje zeleo sam kao nikad nikoga,
U mom srcu jos uvek postojis,
Jos uvek zelim da me volis,
Uzalud pokusavam da te vratim,
Jos uvek ne mogu da shvatim da sam sam,
Za tebe dao bih sve sto imam,
Ali sada je kasno za sve,
Ti zauvek si otisla od mene...
Sedim sam, tamo gde smo nekad sedeli nas dvoje,
Slusam tonove koji nas vezuju,
I reci tvoje prolecu kroz glavu,
I ceo zivot u jednoj sekundi,
Pred ocima bila si moja,
A sada se budim i zivim zivot bez tebe,
Znam, ponekad zivot je tezak,
Znam, ponekad je vedar,
Ponekad te dileme stvaraju probleme,
Sve u svemu sve teme me vode ka tebi,
Ostajem tuzan, a kako i ne bi,
Samo setim se tvog nasmejanog lica,
Kada bila si srecna zbog par sitnica,
Kada lepu vest ti je sapnula ptica,
Onda duge setnje pored reke,
Dva srca i ljubav bez prepreke,
Tada nije postojalo vreme ni mesto,
I vrlo retko bi neko pogrsnu rec rek'o,
A sada pitam se da li to bila je greska,
Seti se kako smo pravili kule od peska,
Sada pravim more od suza,
I vise ne znam kuda u ovoj beskonacnoj tami,
Da li bilo bi nam bolje da smo ostali sami,
Da li bilo bi nam bolje da se nismo upoznali...
Secam se kisa je padala, nasa ljubav su spojila,
Naizgled neodoljiva, tada misli nerazdvojiva,
Mislim pogresno jer moja nada kratko je trajala,
Kao kisa sprana s ulica, duboko u tihoj noci nestala,
I dok kisa spira s lica tvoje tragove dodira,
Dize se prasina s uzarenog asfalta po kome zanosno si hodala,
I kao Mona Liza simbol lepote ovog grada postala,
Ostala i ostaces zauvek tu, na mom telu, mom srcu, svakom mom snu...
Gde god bila ti, gde god bio ja,
Ja cu znati, lutko, da si ti ta,
Uvek bila, od po cetiri godine, prvog dana,
Prvog zalaska Sunca, prve noci, sve do sada,
Kad me budes srela samo pogledaj me,
I reci - Nista nisi znala, da si znacila...
Da si ipak otisla...
A znas da nisi trebala...
- hvala missty
Mozda nije trebalo ni da se upoznamo,
Mnogo tuge, mnogo mrznje...da bih saznao,
Da nisam to sto zelis, da nisam taj sa kojim ljubav zelis da delis,
Po prvi put sam voleo srcem celim,
Pa na kraju ostao da sedim na obali tuge,
Cekao talase srece koju donece jutarnje suze,
Na ivici ludila, moju ljubav si probudila,
Mnogo si trazila, a nista nisi nudila,
Toga svestan nastavio paznju da dajem,
Tvojim ocima i tvojim usnama koje zeleo sam kao nikad nikoga,
U mom srcu jos uvek postojis,
Jos uvek zelim da me volis,
Uzalud pokusavam da te vratim,
Jos uvek ne mogu da shvatim da sam sam,
Za tebe dao bih sve sto imam,
Ali sada je kasno za sve,
Ti zauvek si otisla od mene...
Sedim sam, tamo gde smo nekad sedeli nas dvoje,
Slusam tonove koji nas vezuju,
I reci tvoje prolecu kroz glavu,
I ceo zivot u jednoj sekundi,
Pred ocima bila si moja,
A sada se budim i zivim zivot bez tebe,
Znam, ponekad zivot je tezak,
Znam, ponekad je vedar,
Ponekad te dileme stvaraju probleme,
Sve u svemu sve teme me vode ka tebi,
Ostajem tuzan, a kako i ne bi,
Samo setim se tvog nasmejanog lica,
Kada bila si srecna zbog par sitnica,
Kada lepu vest ti je sapnula ptica,
Onda duge setnje pored reke,
Dva srca i ljubav bez prepreke,
Tada nije postojalo vreme ni mesto,
I vrlo retko bi neko pogrsnu rec rek'o,
A sada pitam se da li to bila je greska,
Seti se kako smo pravili kule od peska,
Sada pravim more od suza,
I vise ne znam kuda u ovoj beskonacnoj tami,
Da li bilo bi nam bolje da smo ostali sami,
Da li bilo bi nam bolje da se nismo upoznali...
Secam se kisa je padala, nasa ljubav su spojila,
Naizgled neodoljiva, tada misli nerazdvojiva,
Mislim pogresno jer moja nada kratko je trajala,
Kao kisa sprana s ulica, duboko u tihoj noci nestala,
I dok kisa spira s lica tvoje tragove dodira,
Dize se prasina s uzarenog asfalta po kome zanosno si hodala,
I kao Mona Liza simbol lepote ovog grada postala,
Ostala i ostaces zauvek tu, na mom telu, mom srcu, svakom mom snu...
Gde god bila ti, gde god bio ja,
Ja cu znati, lutko, da si ti ta,
Uvek bila, od po cetiri godine, prvog dana,
Prvog zalaska Sunca, prve noci, sve do sada,
Kad me budes srela samo pogledaj me,
I reci - Nista nisi znala, da si znacila...
Da si ipak otisla...
A znas da nisi trebala...
- hvala missty
