Deniro - Jedna porodica
[bookie MC]:
"shta je sreca?" zapitao se mali nesha,
koji je srecu znao samo sa ledja,da beda bude josh veca,
bio je jedinac, solo klinac pokojnih matorih,
sve dao bi da opet zive vidi ih..
ali sudbina je bila prestroga prema njemu
nije ni stigao da oseti tu toplinu,
svog doma i ljubavi a tuga ga udavi..
detinjstvo tek pochelo a on uveliko kloshari,
dane prezivljava chudno se zivot odigrava,
da ga s 10 godina ulica voli odgaja
minus pet pichi promaja, borio se za opstanak,
zeleznichka mu je bila nocni boravak..
nije imao drugove, prich'o je samo sa nebom,
prich'o je s mamom i tatom, prich'o je nekad i s bogom,
uvek se molio za svoje:
"e, boze.. chuvaj mi moje idole, kako je meni nebitno je"
a njemu hladno je, stomak boli, zeludac moli, gladan je,
nece vishe da krade, mama s neba gleda ga, ne da ga,
chuva ga ko parche svog oblaka, kaze mu:
"ne daj se sine, chuvaj se prokletog poraza"
sudbina je sudija, ona rezi, ubija..
malog neshu kola drmnushe, u krvi lezi, ne dishe..
nije mrtav. budan je. na nebu grli matore..
ulica krvavo znojava, tuga je skrojena...
[refren]:
bili smo jedna porodica
sad smo samo nebo iskidano na parchice
razbacano negde tamo
svako na svojoj strani, rodbini smo strani
bili smo jedna porodica
il' samo tako zvani
[deniro]:
ivanov tata je iz stana izbachen, greshke se svete,
mama je saznala da druga nosi tatino dete,
josh dok je ziveo s njima chesto je tukao mamu,
ivo je plak'o u kujni i molio ih da stanu,
par puta i policija je intervenisala
ivo sa vrata je gled'o kako mu odvode cala
uplakan u pidzami u sred noci
urezane slike su iscepane.. sad podsecaju ga na dane
kad je im'o porodicu, dom pun topline
kad u srecnom domu, njegovi zvali su ga "sine"
sad zivi sa mamom bolesnom i bakom
u celiji secanja.. nocu sam za shankom
cepa pivo za pivom jer cale nije zvao
ni da mu chestita rodjendan pa mu je bilo zao..
kroz misli scene mu protrche, kroz jecanje..
cale ga je uchio da boksuje, vodio ga na pecanje
sad mu to nedostaje, stalno cuti ozbiljnog lica
suze u oku klinca kome fali jedna porodica..
[refren]
[deniro]:
trazimo prechice do srece, gde je zivot zvani raspece
a lidija sanja tatu, jer ga nije videla od trece
a sad ima vec chetrnaest i retko kad se smeje
u oku barbike, kisha suza ne prestaje
josh chuva tatin poklon - malog plishanog mecu
plache na prozoru sobe doma za nezbrinutu decu
a malom ukiju matorci stalno piju
stalno bazde na rakiju, i bez razloga ga biju..
zeljan roditeljskih zagrljaja, slomljen zbog dana
kad su ga u sred noci izbacivali iz stana
kad tuzan kroz beograd, na zimi lut'o je bez plana
bez jakne spav'o po klupama kalemegdana
sanjao srecan dom, slike porodichnog gnezda
sanj'o trezne matorce, na mostu do zvezda
penzioneri su nashli klinca preminulog od zime
umro u snu sa osmehom, mali urosh mu je ime.
u komshiluku i dalje sanjamo srecni dom..
i dalje sanjamo...
- hvala nULa_dVa_tRi
[bookie MC]:
"shta je sreca?" zapitao se mali nesha,
koji je srecu znao samo sa ledja,da beda bude josh veca,
bio je jedinac, solo klinac pokojnih matorih,
sve dao bi da opet zive vidi ih..
ali sudbina je bila prestroga prema njemu
nije ni stigao da oseti tu toplinu,
svog doma i ljubavi a tuga ga udavi..
detinjstvo tek pochelo a on uveliko kloshari,
dane prezivljava chudno se zivot odigrava,
da ga s 10 godina ulica voli odgaja
minus pet pichi promaja, borio se za opstanak,
zeleznichka mu je bila nocni boravak..
nije imao drugove, prich'o je samo sa nebom,
prich'o je s mamom i tatom, prich'o je nekad i s bogom,
uvek se molio za svoje:
"e, boze.. chuvaj mi moje idole, kako je meni nebitno je"
a njemu hladno je, stomak boli, zeludac moli, gladan je,
nece vishe da krade, mama s neba gleda ga, ne da ga,
chuva ga ko parche svog oblaka, kaze mu:
"ne daj se sine, chuvaj se prokletog poraza"
sudbina je sudija, ona rezi, ubija..
malog neshu kola drmnushe, u krvi lezi, ne dishe..
nije mrtav. budan je. na nebu grli matore..
ulica krvavo znojava, tuga je skrojena...
[refren]:
bili smo jedna porodica
sad smo samo nebo iskidano na parchice
razbacano negde tamo
svako na svojoj strani, rodbini smo strani
bili smo jedna porodica
il' samo tako zvani
[deniro]:
ivanov tata je iz stana izbachen, greshke se svete,
mama je saznala da druga nosi tatino dete,
josh dok je ziveo s njima chesto je tukao mamu,
ivo je plak'o u kujni i molio ih da stanu,
par puta i policija je intervenisala
ivo sa vrata je gled'o kako mu odvode cala
uplakan u pidzami u sred noci
urezane slike su iscepane.. sad podsecaju ga na dane
kad je im'o porodicu, dom pun topline
kad u srecnom domu, njegovi zvali su ga "sine"
sad zivi sa mamom bolesnom i bakom
u celiji secanja.. nocu sam za shankom
cepa pivo za pivom jer cale nije zvao
ni da mu chestita rodjendan pa mu je bilo zao..
kroz misli scene mu protrche, kroz jecanje..
cale ga je uchio da boksuje, vodio ga na pecanje
sad mu to nedostaje, stalno cuti ozbiljnog lica
suze u oku klinca kome fali jedna porodica..
[refren]
[deniro]:
trazimo prechice do srece, gde je zivot zvani raspece
a lidija sanja tatu, jer ga nije videla od trece
a sad ima vec chetrnaest i retko kad se smeje
u oku barbike, kisha suza ne prestaje
josh chuva tatin poklon - malog plishanog mecu
plache na prozoru sobe doma za nezbrinutu decu
a malom ukiju matorci stalno piju
stalno bazde na rakiju, i bez razloga ga biju..
zeljan roditeljskih zagrljaja, slomljen zbog dana
kad su ga u sred noci izbacivali iz stana
kad tuzan kroz beograd, na zimi lut'o je bez plana
bez jakne spav'o po klupama kalemegdana
sanjao srecan dom, slike porodichnog gnezda
sanj'o trezne matorce, na mostu do zvezda
penzioneri su nashli klinca preminulog od zime
umro u snu sa osmehom, mali urosh mu je ime.
u komshiluku i dalje sanjamo srecni dom..
i dalje sanjamo...
- hvala nULa_dVa_tRi
