Marchelo - Snovidjenje
i kao da chujem odbrojavanje
tri, dva, jedan..
mozhdana detonacija, stizhe manifestacija skupljenih frustracija,
stvarnost je halucinacija, smishljena zajebancija,
mala nocna recitacija, rebus ne da da se reshi,
orgulja jezivo svira, bal vampira, hichkok se smeshi
znaci besnila, prostorija se stesnila, zivci na ivici,
u glavi misao o samoubici na granici,
zadnji redovi na zadnjoj stranici u groznici,
iz coshkova vremena na ochi javlja se vizija
buducnost: paracin-kula, najvisha zgrada grada,
gungula je dole, oshtre chula da chuju
koja to nula u pola noci sprema se da skochi
i okoncha svu parodiju zhivota njima na ochi
celi je grad na nogama, sad slazhu prichu o mojim dogmama
o tome na kojim sam drogama, bolesna pomama
u vama ni grama saosecanja, nishta manja sranja
ni ove zadnje noci, sklapam ochi, josh korak i kraj
a ti svetu i dalje laj o tome ko sam i kakva sam nakaza
dechja igra papira i makaza, sechesh ili budesh posechen
teshkim rechima opechen, iako mi je zadnja vecher ostacu nedorechen
a nije ni vazhno, sve shto sam do sada pocheo
bile su ionako kuchine i trice, neveshte skice
gledam dole u masu i vidim kevino lice
o, majko, molim te, oprosti
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima loshim
da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve
da sanjam tudje bolesne sne
jer krvarim iz rane uzhasne
jer sipaju mi soli otrovne te rechi proklete
sad nije bitno, kasno je,
na kraju, secam se, nikad ti nisam rekao 'volim te'
da znash da volim te, moja kraljice
majko, oprosti, ljudske pakosti vishe ne umem da premostim
a leshinari zhele kosti, sad su gosti za stolom
spucan i sjeban alkoholom, oproshtajno pismo potpisano bolom
nisam bio srecan svojom rolom, istinom golom
i prichom shto odavno moja nije
muchim se kao prebijen, a krijem
pijem, bijem se s uspomenama
na chijem jastuku je sad ona
pitam se dok na crkvi zvone ponocna zvona
reci shta ti znachi razum u tachki gde ljubav prestaje
zovesh slike nazad, al' secanje bezhi, nestaje
a noc gluva za jecaje, u ogledalu krivi odrazi
sve moje male ljubavi bile su veliki porazi
odlazim i svu tugu sa sobom odnosim
neka svet bude srecan, neka bol ne bude vechan
i ne znam shta je s druge strane, ali mogu da obecam
da ako tamo necheg ima, ovog sveta necu da se secam
o, svete, molim te, oprosti
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima loshim
da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve
da sanjam tudje bolesne sne
da krvarim iz rane uzhasne
jer sipaju mi soli otrovne te rechi proklete
sad nije bitno, kasno je
na kraju jasno je
ne gledaj me, ne trpim poglede
pusti me, boli me, odavno hladno je
oprosti,
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima loshim
da kosim sebe, da prosim za ljubav za sve
da sanjam tudje bolesne sne
da krvarim iz rane uzhasne
jer sipaju mi soli otrovne te rechi proklete
sad nije bitno, kasno je
na kraju jedno je - pa chemu sada plakanje
suze il' dve
i proshlo je, zauvek proshlo je ..
jutarnje svetlo stidljivo proviruje kroz roletne
i sve misli setne tope se, sunce na presto pope se
i sve je opet u redu, zrak rasteruje mrak
dashak lak miluje lice, i ni traga ruzhnom snu
nema samoubice, cvrkut ptice, netremice zurim
kao da sve ipak ima smisao
par pravih prijatelja, mnogo zhelja, poneka sitna veselja
buducnost makar malo belja nego shto je bila juche
svojim snovima uchen danas necu biti utuchen
i ne znam otkud mi snage, al' imam snage da sve rekorde potuchem
i imam volje za bolje.. i bice bolje.. mora da bude bolje
- hvala Jaksa Maric
i kao da chujem odbrojavanje
tri, dva, jedan..
mozhdana detonacija, stizhe manifestacija skupljenih frustracija,
stvarnost je halucinacija, smishljena zajebancija,
mala nocna recitacija, rebus ne da da se reshi,
orgulja jezivo svira, bal vampira, hichkok se smeshi
znaci besnila, prostorija se stesnila, zivci na ivici,
u glavi misao o samoubici na granici,
zadnji redovi na zadnjoj stranici u groznici,
iz coshkova vremena na ochi javlja se vizija
buducnost: paracin-kula, najvisha zgrada grada,
gungula je dole, oshtre chula da chuju
koja to nula u pola noci sprema se da skochi
i okoncha svu parodiju zhivota njima na ochi
celi je grad na nogama, sad slazhu prichu o mojim dogmama
o tome na kojim sam drogama, bolesna pomama
u vama ni grama saosecanja, nishta manja sranja
ni ove zadnje noci, sklapam ochi, josh korak i kraj
a ti svetu i dalje laj o tome ko sam i kakva sam nakaza
dechja igra papira i makaza, sechesh ili budesh posechen
teshkim rechima opechen, iako mi je zadnja vecher ostacu nedorechen
a nije ni vazhno, sve shto sam do sada pocheo
bile su ionako kuchine i trice, neveshte skice
gledam dole u masu i vidim kevino lice
o, majko, molim te, oprosti
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima loshim
da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve
da sanjam tudje bolesne sne
jer krvarim iz rane uzhasne
jer sipaju mi soli otrovne te rechi proklete
sad nije bitno, kasno je,
na kraju, secam se, nikad ti nisam rekao 'volim te'
da znash da volim te, moja kraljice
majko, oprosti, ljudske pakosti vishe ne umem da premostim
a leshinari zhele kosti, sad su gosti za stolom
spucan i sjeban alkoholom, oproshtajno pismo potpisano bolom
nisam bio srecan svojom rolom, istinom golom
i prichom shto odavno moja nije
muchim se kao prebijen, a krijem
pijem, bijem se s uspomenama
na chijem jastuku je sad ona
pitam se dok na crkvi zvone ponocna zvona
reci shta ti znachi razum u tachki gde ljubav prestaje
zovesh slike nazad, al' secanje bezhi, nestaje
a noc gluva za jecaje, u ogledalu krivi odrazi
sve moje male ljubavi bile su veliki porazi
odlazim i svu tugu sa sobom odnosim
neka svet bude srecan, neka bol ne bude vechan
i ne znam shta je s druge strane, ali mogu da obecam
da ako tamo necheg ima, ovog sveta necu da se secam
o, svete, molim te, oprosti
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima loshim
da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve
da sanjam tudje bolesne sne
da krvarim iz rane uzhasne
jer sipaju mi soli otrovne te rechi proklete
sad nije bitno, kasno je
na kraju jasno je
ne gledaj me, ne trpim poglede
pusti me, boli me, odavno hladno je
oprosti,
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima loshim
da kosim sebe, da prosim za ljubav za sve
da sanjam tudje bolesne sne
da krvarim iz rane uzhasne
jer sipaju mi soli otrovne te rechi proklete
sad nije bitno, kasno je
na kraju jedno je - pa chemu sada plakanje
suze il' dve
i proshlo je, zauvek proshlo je ..
jutarnje svetlo stidljivo proviruje kroz roletne
i sve misli setne tope se, sunce na presto pope se
i sve je opet u redu, zrak rasteruje mrak
dashak lak miluje lice, i ni traga ruzhnom snu
nema samoubice, cvrkut ptice, netremice zurim
kao da sve ipak ima smisao
par pravih prijatelja, mnogo zhelja, poneka sitna veselja
buducnost makar malo belja nego shto je bila juche
svojim snovima uchen danas necu biti utuchen
i ne znam otkud mi snage, al' imam snage da sve rekorde potuchem
i imam volje za bolje.. i bice bolje.. mora da bude bolje
- hvala Jaksa Maric
