Marchelo - Bluz o duhu iz boce
Refren 1:
K'o letva, k'o čep, k'o duga, k'o dupe,
svinja, govedo, daska, k'o đubre
- pijaaan!
1. strofa:
Kafančuga, piće, gusti dim - i stalni gost, tmurni tip.
Život siv, u duši vir - nema želje da se trudi s tim.
Mala plata, drkoš-šef, od ranog jutra smrk'o se...
Žena sere mu za dugove, plus kod njene keve žive dugo već...
...i, jbg, puk'o je. Karma začinila mu je mukom hleb.
Savete odavno čuo je, al' to sve šturo je, on zna za bolji lek:
za raki'cu i meze i jedno vinjače za dezert
i tako banči sam u besvest, baš k'o što fura svaki zevzek
kad ubija vreme, dok živi te pesme
što poju mu svirci kad ne zna za sebe.
Pitaš ga što, on kroz tebe blene,
i nikog ne jebe, posebno trezne.
I sve što ume, sve što zna:
pljuge, čaša, ova birtija...
Nekome se sreća smeši - jbg,
njemu se grohotom ceri, muči ga.
Srce prazno je. Čemu sve?
Odjebeš svet, i nije greh:
oni smeju se i pada teška reč i taj pogled prek... E, ljudići, ej!
Ne jedite, bre, govna kad nemate vi pojma
o čarobnom duhu što čuči u jednoj od ovih boca!
Refren 2:
K'o letva, k'o čep - al' znam čemu sve to:
mnogo mi lepo i jeb'o sve resto!
...i znam da sam ništa, al' dušu mi poji
ta nada u duha, zbog koga sam pijan!
k'o letva, k'o čep, k'o duga, k'o dupe,
svinja, govedo, k'o daska, k'o đubre
- pijan.
2. strofa:
Njegovi dani behu srimovani. Jer, svaki mu se završavao isto:
tu, u kafani, gde 'šljivom' hrani to što je sada nazivao smislom.
Za duha u boci čuo je još onomad kada klinja bio je.
A sada, pio je - loveći taj san,
i sniv'o je svoje čitav dan:
sad već i na poslu poteže pljosku tamo u ćošku, vinjak i lozu,
jeb'o nervozu, zato je on tu: naše gore gorki list. Tad su
krenuli da šapću i žvaću o traču čemu stremi bludni čovek taj...
"Biće svakako značajno što pre da blatimo, zašto da čekamo kraj?."
Njemu jebe se. Ljudi su mu stranci. Šta mu znači, šta on mari?
Ljudi-stvari, njihov način... lešinari! Ma, bagro, pali!
Osim toga, slepi su - oni ne vide da duh već je tu!
Već neko vreme mu je verni drug,
Kad ga poželi, samo drmne cug.
On mu reče da svi glupi su,
i da jedino on zna pravi put:
da celi svet je samo mulj i šut,
da odjebe sve, jer su mu duši žulj.
Da sluša samo njega, jer je on jedini što zna ga detaljno,
najbolji drugari beskrajno, samo cirni još, i cirni još, i još...
Refren 3:
(dijalog pijanca i Duha iz flaše)
-Zdravo, momče!
- 'Ra'ooo!
-To sam ja, duh iz boce!
- 'De si, baćo! Ha!
- Jesi li popio svoj vinjak?
- Da!
- Jesi li popio svoju lozu?
- Jok ti si!
- Ako, momče! Nego, momče – jesmo li tukli ženu od jutros?
- K'o vola, e! Ha!
- Pa, je l' ti vidiš da šef hoće da te otpusti?
- Ma, boli me baš kurac!
- I?
- Ma, jebaću mu kevu, bre!
- Tako, momče! Sad ličiš na čoveka! Ajmo na vinjače!
- Ajde, Bajo, aj, hehe...
(Tri godine kasnije. Nakon gubitka na kartama, ostaje dužan i besan se vraća kući.)
3. strofa:
Ceh čeka, prazan džep je. Mora da postoji štek, jer
žena već pre dinu-dve se zaklela da neće s njim do dna,
da bi ga zaklala radije nego da ga pusti da ruži kućni prag.
I mudri duh to zna, i kaže: "Traži" I kaže: "Uzmi!"
Ako ne da - "Udri!"
Ona ne da. Psuje. Grdi. On je gleda, kipi, mrzi.
Šaka leti, šamar pljušti. Ona pada, ne mrda i ćuti.
Momenat-dva i eto sirene kroz kraj – jer, taštu iz sna trgla je dreka i tad je
zvala žandare, molila što pre da salete se dotle i da zeta zgovne.
Duh iz boce u uši mu saspe reči od sačme, poslednji savet:
da uzme pištolj, da se uma mane, da puca na sve te njuške plave.
Ali, oči slabe, teški prsti, ruka drhti, duša pršti...
Sve se vrti, pogled magli, obraz ljubi taj parket hladni.
Čizma tutnji, sve bliže glavi, već ga gazi, svest se gasi.
A duh iz flaše, to lice drago, zlokobno se kezi i kaže: "Fajront."
- hvala Marko
Refren 1:
K'o letva, k'o čep, k'o duga, k'o dupe,
svinja, govedo, daska, k'o đubre
- pijaaan!
1. strofa:
Kafančuga, piće, gusti dim - i stalni gost, tmurni tip.
Život siv, u duši vir - nema želje da se trudi s tim.
Mala plata, drkoš-šef, od ranog jutra smrk'o se...
Žena sere mu za dugove, plus kod njene keve žive dugo već...
...i, jbg, puk'o je. Karma začinila mu je mukom hleb.
Savete odavno čuo je, al' to sve šturo je, on zna za bolji lek:
za raki'cu i meze i jedno vinjače za dezert
i tako banči sam u besvest, baš k'o što fura svaki zevzek
kad ubija vreme, dok živi te pesme
što poju mu svirci kad ne zna za sebe.
Pitaš ga što, on kroz tebe blene,
i nikog ne jebe, posebno trezne.
I sve što ume, sve što zna:
pljuge, čaša, ova birtija...
Nekome se sreća smeši - jbg,
njemu se grohotom ceri, muči ga.
Srce prazno je. Čemu sve?
Odjebeš svet, i nije greh:
oni smeju se i pada teška reč i taj pogled prek... E, ljudići, ej!
Ne jedite, bre, govna kad nemate vi pojma
o čarobnom duhu što čuči u jednoj od ovih boca!
Refren 2:
K'o letva, k'o čep - al' znam čemu sve to:
mnogo mi lepo i jeb'o sve resto!
...i znam da sam ništa, al' dušu mi poji
ta nada u duha, zbog koga sam pijan!
k'o letva, k'o čep, k'o duga, k'o dupe,
svinja, govedo, k'o daska, k'o đubre
- pijan.
2. strofa:
Njegovi dani behu srimovani. Jer, svaki mu se završavao isto:
tu, u kafani, gde 'šljivom' hrani to što je sada nazivao smislom.
Za duha u boci čuo je još onomad kada klinja bio je.
A sada, pio je - loveći taj san,
i sniv'o je svoje čitav dan:
sad već i na poslu poteže pljosku tamo u ćošku, vinjak i lozu,
jeb'o nervozu, zato je on tu: naše gore gorki list. Tad su
krenuli da šapću i žvaću o traču čemu stremi bludni čovek taj...
"Biće svakako značajno što pre da blatimo, zašto da čekamo kraj?."
Njemu jebe se. Ljudi su mu stranci. Šta mu znači, šta on mari?
Ljudi-stvari, njihov način... lešinari! Ma, bagro, pali!
Osim toga, slepi su - oni ne vide da duh već je tu!
Već neko vreme mu je verni drug,
Kad ga poželi, samo drmne cug.
On mu reče da svi glupi su,
i da jedino on zna pravi put:
da celi svet je samo mulj i šut,
da odjebe sve, jer su mu duši žulj.
Da sluša samo njega, jer je on jedini što zna ga detaljno,
najbolji drugari beskrajno, samo cirni još, i cirni još, i još...
Refren 3:
(dijalog pijanca i Duha iz flaše)
-Zdravo, momče!
- 'Ra'ooo!
-To sam ja, duh iz boce!
- 'De si, baćo! Ha!
- Jesi li popio svoj vinjak?
- Da!
- Jesi li popio svoju lozu?
- Jok ti si!
- Ako, momče! Nego, momče – jesmo li tukli ženu od jutros?
- K'o vola, e! Ha!
- Pa, je l' ti vidiš da šef hoće da te otpusti?
- Ma, boli me baš kurac!
- I?
- Ma, jebaću mu kevu, bre!
- Tako, momče! Sad ličiš na čoveka! Ajmo na vinjače!
- Ajde, Bajo, aj, hehe...
(Tri godine kasnije. Nakon gubitka na kartama, ostaje dužan i besan se vraća kući.)
3. strofa:
Ceh čeka, prazan džep je. Mora da postoji štek, jer
žena već pre dinu-dve se zaklela da neće s njim do dna,
da bi ga zaklala radije nego da ga pusti da ruži kućni prag.
I mudri duh to zna, i kaže: "Traži" I kaže: "Uzmi!"
Ako ne da - "Udri!"
Ona ne da. Psuje. Grdi. On je gleda, kipi, mrzi.
Šaka leti, šamar pljušti. Ona pada, ne mrda i ćuti.
Momenat-dva i eto sirene kroz kraj – jer, taštu iz sna trgla je dreka i tad je
zvala žandare, molila što pre da salete se dotle i da zeta zgovne.
Duh iz boce u uši mu saspe reči od sačme, poslednji savet:
da uzme pištolj, da se uma mane, da puca na sve te njuške plave.
Ali, oči slabe, teški prsti, ruka drhti, duša pršti...
Sve se vrti, pogled magli, obraz ljubi taj parket hladni.
Čizma tutnji, sve bliže glavi, već ga gazi, svest se gasi.
A duh iz flaše, to lice drago, zlokobno se kezi i kaže: "Fajront."
- hvala Marko
