| EKV - Komentari o izvođaču | Upišite mišljenje |
13.08.1990 (16 May 2011 u 3:17 ID: F36-710)
Neke od mojih prvih pesama... Nazalost tek sad vidim koliko banalnosti i ociglednosti ima u njima...
Ljuuuuuuuudiiiiii?
Cleon (5 Jun 2011 u 11:29 ID: E21-31A)
Dobar dan. Sta se radi kod vas? Ima li kakvih noviteta?
Volim da volim i volim što Volim. Pa koliko god sranja tu bilo...da izvinete.
Dobar dan, svaki dan!
Zavrsava se skola, odbrojavaju se dani do Jelen-a
:osmeeeeeeeeeeeh
Moko :), Volim Volim Volim. Sranja ne primecujem!
Zavrsava se skola, odbrojavaju se dani do Jelen-a
:osmeeeeeeeeeeeh
Moko :), Volim Volim Volim. Sranja ne primecujem!
Juuu, bejah dva puta na Jelenuuuu. :D
a i ti Voliš? dobro je, nisam jedina ćaknuta. :P
E, tebi ostavih jednu privatnu poruku zašto sam retko ovde- tehnički problemi. (:
a i ti Voliš? dobro je, nisam jedina ćaknuta. :P
E, tebi ostavih jednu privatnu poruku zašto sam retko ovde- tehnički problemi. (:
Haj da pričamo o ljubaviiii iiii iii...
:D
:D
Cleon (9 Jun 2011 u 18:12 ID: 6F7-469)
Ja sam za. U stvari, pricajte o bilo cemu, samo nesto pricajte.
Evo, upravo slušam Kurdistan i mislim o tome kako je "moj tata" Rundek najdivniji čovek na planeti i veče kad sam ga upoznala mi je najdivnije u životu...
Što se ljubavi tiče, više se nikad neću zaljubiti. A što? Jer sam prešla na viši umni stepen, i sada samo znam da volim. I da je ta ljubav kao apeiron bezgranična. I tako, tako čista, nevina. Ono kad bi život dao za nekog- i bukvalno.
Što se ljubavi tiče, više se nikad neću zaljubiti. A što? Jer sam prešla na viši umni stepen, i sada samo znam da volim. I da je ta ljubav kao apeiron bezgranična. I tako, tako čista, nevina. Ono kad bi život dao za nekog- i bukvalno.
Elektricni Orgazam i Tanja Jovicevic 23. jula na Most Festu u B. Basti... :)
Dolazi li ko?
Dolazi li ko?
Ne. Meni daleko. Meni sve daleko sada :D
Ljudiiii? Opet pricam sama sa sobom...
Ljudiiii? Opet pricam sama sa sobom...
Cleon (30 Jun 2011 u 5:43 ID: F3C-39A)
Bicu ja, nadam se. Mislim, samo maline mogu da me sprece, ali savladacu ih nekako. Jos neko?
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku...
Kada drži me za ruku, tada sve je previše lakoooo.....
M. P. (10 Jul 2011 u 15:07 ID: E97-BB0)
Svi Milanovi ljudi
Jednog leta, negde krajem 70-ih, ne sećam se više koja je tačno godina bila, uglavnom, pre pojava novog talasa, na utrini između zgrada novobeogradskog bloka 45 (ili je to bio blok 70 – uvek ih mešam jer su u dlaku isti) održan je neobičan rok-koncert, ni nalik ovim današnjim. Bio sam tamo. (Letargični adolescent izlečen od želje da i sam postane rok-muzičar.) Bilo je svega na tom koncertu (ah, to vreme komešanja!): izlizanih boogie-standarda, klonova Pink Floyd-a, loših imitacija hard, simfo i jazz roka, šlagerskih naplavina i lažnog punk-a – tek prispela neurotična, obesvećujuća senka Džonija Rotena polako je u Beogradu tamnila sjaj Deep Purple-a (koju godinu pre toga u Hali Pionir gledao sam kako umire taj mastodont). Ništa vredno pomena, osim... toga ću se setiti znatno kasnije, u času kada je pesma „Niko kao ja“ postala minimalistički manifest naše generacije, koja je danas u najboljim, umornim četrdesetim.
Elem, ničega vrednog pamćenja nije bilo na tom koncertu. Osim jednog dečaka sa gitarom. Najavljivač je, posle dve-tri uvodne, bezvoljne rečenice, rekao samo: – Limunovo drvo. Bejah spreman da krenem, bendova sa tako neutralnim imenom bilo je u to doba na stotine. I nekoliko pesama koje su odsvirali bile su takve, stilski neutralne, neupečatljive, mada harmonski korektne. Ali, taj dečak je imao ruku (tako se tada govorilo za dobrog gitaristu) i glas – neki čudan, blago nervozan, prepoznatljiv glas.
Posle, u novom talasu, taj glas je postao krik (Šarlo akrobata je najbolje što smo ikada imali), da bi, potom, u Ekaterini, dosegao zrelost i pronašao ono unutrašnje saglasje između sebe i sveta, kada pomisao na neminovnost smrti postane nekoliko lakša. Slušao sam ga deceniju i po, kako peva, i kako njegova pesma, baš kao u jednoj Vitmenovoj himni, lebdi iznad gradskih krovova, pre nego što se izgubi u nesaznatljivoj visini... ponekad se taj glas udaljavao od mene, ali se, uvek, nepogrešivo vraćao, kao na onoj seriji koncerata kasnih 80-ih u Domu omladine; dolazio je iz tame, iz beskonačnog hodnika vremena, na zvučnoj zavesi, čist i jasan, pun ovladanog, teskobnog urbanog očaja. Posle su mi u život nahrupile druge slike, priče, ljudi, deca, stvari, poslovi, dela i dani. Nisam više imao mnogo vremena za rock&roll, ali kad god bih, negde u prolazu, obično na radiju ili sa TV-a iz ugla sobe, čuo taj glas, zastao bih na nekoliko trenutaka: uvek sam znao zbog čega – M. M. je pričao našu priču. Priču onih koji su „proizvedeni“ kao produkt sna o boljoj budućnosti i koji su laku vedrinu druge i treće decenije svoga života u četrdesetim zamenili gorčinom i rezignacijom.
„Njegovi tekstovi su se ponekad najbolje shvatali sa prozora sobe u Novom Beogradu“ – zapisao je Petar Janjatović, autor one nostalgične antologije bratstva i detinjstva, povodom odlaska Milana Mladenovića, najautentičnijeg rok-umetnika našeg neurotičnog vremena. Ličnim iskustvom mogu da posvedočim tačnost te rečenice. Ona pusta prostornost nebesa nad Novim Beogradom platno je na kojem treperi hologram Milanovih reči. Samo onaj ko živi na Novom Beogradu – tom bastardu korbizjeovske mašte i orvelovskog anti-sna o apsolutnem redu – zna da je dosada najgušća u sobama zgrada sa one strane reke, i da Milanov glas u njima – nikada dovoljno velikim da prime pet hiljada ljudi sa dignutim čašama – tu najbolje zvuči. Da samo tu – znam da sam isključiv, ali, sve su istine isključive – dok gledate u suprotni Zid, pogađa ravno u nerv i tačno u srce.
Rekoh, Milan je pričao našu priču. Posle iskustva vlasti sa poslednjim jakobincima iz 68. – naša generacija – generacija koja je saznavala svet u 70-im – projektovana je prema ideološkim zombi-nacrtima: treba im dati „sve“ i tako ih držati pod kontrolom. (Tih godina je zaista vladao privid socijalnog mira.) Pobedili smo tu manipulaciju, iznutra, intuicijom i kreativnošću, a ne socijalnim buntom: na vreme smo, ipak, saznali da se subverzivnost mora ispoljavati na mnogo suptilnije načine i na duge staze, recimo, muzikom i književnošću. Ništa se ne može promeniti preko noći, mislili smo tada. Danas znamo da se nikada ništa nikako ne može promeniti, da je sve, pod kapom nebeskom, a naročito u ovoj zemlji, otužno isto i ponovljivo. Novi defetizam, da, novi defetizam: tako je počeo XX vek, tako se izgleda i završava. Svet koji nam je obećan, ali tako što je to obećanje neprestano odlagano („vi ćete nastaviti gde smo mi stali, samo još nije vreme“) nikada, uistinu, nije bio naš. I tako je ostalo do dana današnjeg, kada smo (zar več?) četrdesetogodišnjaci, nepopravljivo nostalgični, gadljivi i otporni na bilo koji oblik ideološke priče, i kada se svakog trenutka na svakom mestu osećamo kao da smo na nekom proputovanju, zastali zakratko na vetrovitom aerodromu ili zagušljivoj železničkoj stanici, mada ne znamo odakle smo pošli i kuda smo se uputili. Bili smo prvi stanovnici YU-Atlantide neopterećeni političkom pričom (mada nam je ona odredila život: socijalni status nam je, zbog neučestvovanja, takav kakav jeste, tu smo kao da nismo) i prvi koji u vreme odrastanja nisu poverovali u mit o srećnoj budućnosti (mada smo za nju bili dresirani). Danas smo suviše stari da bismo se adaptirali na neku novu, za „normalan“ život toliko potrebnu ideološku iluziju.
Ostao je samo zvuk minulih godina, i u njima glas jednog večitog dečaka, sa gitarom.
Kasnije, mnogo kasnije, rat je već bio počeo, a ni mi više nismo bili tako mladi (nostalgija je napor duhu) jedne nedeljne večeri, u sumrak, na Slaviji, video sam ga poslednji put uživo. Kamion, na kojem se nalazila prava ekipa, zatrpan razglasom, kružio je trgom i proizvodio buku i gužvu. „Mir, brate, mir“ – pevao je Cane, a Milan se priključivao iz drugog plana. Ljudi, svi Milanovi ljudi, nečujno prizvani iz svih delova grada, skupljali su se polako i sa nevericom, svetla su se palila i najsumorniji beogradski trg postepeno je menjao svoj lik. Otišao sam niz sporednu ulicu, kraj neke ruševine u kojoj su se još razaznavali prljavi zidovi bivših soba. Te večeri se nešto završilo, bilo bi suviše patetično da kažem kako je to bila naša mladost, u svakom slučaju, bio je to poslednji pokušaj da se nešto promeni u zemlji u kojoj se ništa stvarno ne može promeniti, mirno, pameću, tihim glasom. I tako: sada smo tu gde jesmo, prerano stari, umorni i ravnodušni.
Sretao sam ga na ulici, svih tih godina, delili smo zajednički grad. (Bili smo oficirska deca. Samo oni koji to jesu znaju šta to znači.) Sada ga nema. I to je toliko tragički jednostavno, da je nepodnošljivo. Ali, ostaje njegov glas. Slušaćemo ga, i to je uteha: imaćemo sa čime da dočekamo duboku starost.
A on? Kao da je na danteovskoj polovini životnog puta zastao, nehajno odmahnuo rukom i rekao: „U redu, ljudi, mislim da je i ovoliko bilo dovoljno.“ nekoliko njegovih stihova govore mi više od stotina stranica drugih knjiga. Dakle: „Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko / Ova je borba bila ispod časti, protiv razuma / U prošlim danima osvojili smo ponos / U prošlim danima izgubili smo sve...“ Onaj koji je do takvih stihova došao, napustio nas je spreman, sabran u sebi, potpuno ostvaren, častan i čist pred Bogom.
Mihajlo Pantić: Novobeogradske priče
Jednog leta, negde krajem 70-ih, ne sećam se više koja je tačno godina bila, uglavnom, pre pojava novog talasa, na utrini između zgrada novobeogradskog bloka 45 (ili je to bio blok 70 – uvek ih mešam jer su u dlaku isti) održan je neobičan rok-koncert, ni nalik ovim današnjim. Bio sam tamo. (Letargični adolescent izlečen od želje da i sam postane rok-muzičar.) Bilo je svega na tom koncertu (ah, to vreme komešanja!): izlizanih boogie-standarda, klonova Pink Floyd-a, loših imitacija hard, simfo i jazz roka, šlagerskih naplavina i lažnog punk-a – tek prispela neurotična, obesvećujuća senka Džonija Rotena polako je u Beogradu tamnila sjaj Deep Purple-a (koju godinu pre toga u Hali Pionir gledao sam kako umire taj mastodont). Ništa vredno pomena, osim... toga ću se setiti znatno kasnije, u času kada je pesma „Niko kao ja“ postala minimalistički manifest naše generacije, koja je danas u najboljim, umornim četrdesetim.
Elem, ničega vrednog pamćenja nije bilo na tom koncertu. Osim jednog dečaka sa gitarom. Najavljivač je, posle dve-tri uvodne, bezvoljne rečenice, rekao samo: – Limunovo drvo. Bejah spreman da krenem, bendova sa tako neutralnim imenom bilo je u to doba na stotine. I nekoliko pesama koje su odsvirali bile su takve, stilski neutralne, neupečatljive, mada harmonski korektne. Ali, taj dečak je imao ruku (tako se tada govorilo za dobrog gitaristu) i glas – neki čudan, blago nervozan, prepoznatljiv glas.
Posle, u novom talasu, taj glas je postao krik (Šarlo akrobata je najbolje što smo ikada imali), da bi, potom, u Ekaterini, dosegao zrelost i pronašao ono unutrašnje saglasje između sebe i sveta, kada pomisao na neminovnost smrti postane nekoliko lakša. Slušao sam ga deceniju i po, kako peva, i kako njegova pesma, baš kao u jednoj Vitmenovoj himni, lebdi iznad gradskih krovova, pre nego što se izgubi u nesaznatljivoj visini... ponekad se taj glas udaljavao od mene, ali se, uvek, nepogrešivo vraćao, kao na onoj seriji koncerata kasnih 80-ih u Domu omladine; dolazio je iz tame, iz beskonačnog hodnika vremena, na zvučnoj zavesi, čist i jasan, pun ovladanog, teskobnog urbanog očaja. Posle su mi u život nahrupile druge slike, priče, ljudi, deca, stvari, poslovi, dela i dani. Nisam više imao mnogo vremena za rock&roll, ali kad god bih, negde u prolazu, obično na radiju ili sa TV-a iz ugla sobe, čuo taj glas, zastao bih na nekoliko trenutaka: uvek sam znao zbog čega – M. M. je pričao našu priču. Priču onih koji su „proizvedeni“ kao produkt sna o boljoj budućnosti i koji su laku vedrinu druge i treće decenije svoga života u četrdesetim zamenili gorčinom i rezignacijom.
„Njegovi tekstovi su se ponekad najbolje shvatali sa prozora sobe u Novom Beogradu“ – zapisao je Petar Janjatović, autor one nostalgične antologije bratstva i detinjstva, povodom odlaska Milana Mladenovića, najautentičnijeg rok-umetnika našeg neurotičnog vremena. Ličnim iskustvom mogu da posvedočim tačnost te rečenice. Ona pusta prostornost nebesa nad Novim Beogradom platno je na kojem treperi hologram Milanovih reči. Samo onaj ko živi na Novom Beogradu – tom bastardu korbizjeovske mašte i orvelovskog anti-sna o apsolutnem redu – zna da je dosada najgušća u sobama zgrada sa one strane reke, i da Milanov glas u njima – nikada dovoljno velikim da prime pet hiljada ljudi sa dignutim čašama – tu najbolje zvuči. Da samo tu – znam da sam isključiv, ali, sve su istine isključive – dok gledate u suprotni Zid, pogađa ravno u nerv i tačno u srce.
Rekoh, Milan je pričao našu priču. Posle iskustva vlasti sa poslednjim jakobincima iz 68. – naša generacija – generacija koja je saznavala svet u 70-im – projektovana je prema ideološkim zombi-nacrtima: treba im dati „sve“ i tako ih držati pod kontrolom. (Tih godina je zaista vladao privid socijalnog mira.) Pobedili smo tu manipulaciju, iznutra, intuicijom i kreativnošću, a ne socijalnim buntom: na vreme smo, ipak, saznali da se subverzivnost mora ispoljavati na mnogo suptilnije načine i na duge staze, recimo, muzikom i književnošću. Ništa se ne može promeniti preko noći, mislili smo tada. Danas znamo da se nikada ništa nikako ne može promeniti, da je sve, pod kapom nebeskom, a naročito u ovoj zemlji, otužno isto i ponovljivo. Novi defetizam, da, novi defetizam: tako je počeo XX vek, tako se izgleda i završava. Svet koji nam je obećan, ali tako što je to obećanje neprestano odlagano („vi ćete nastaviti gde smo mi stali, samo još nije vreme“) nikada, uistinu, nije bio naš. I tako je ostalo do dana današnjeg, kada smo (zar več?) četrdesetogodišnjaci, nepopravljivo nostalgični, gadljivi i otporni na bilo koji oblik ideološke priče, i kada se svakog trenutka na svakom mestu osećamo kao da smo na nekom proputovanju, zastali zakratko na vetrovitom aerodromu ili zagušljivoj železničkoj stanici, mada ne znamo odakle smo pošli i kuda smo se uputili. Bili smo prvi stanovnici YU-Atlantide neopterećeni političkom pričom (mada nam je ona odredila život: socijalni status nam je, zbog neučestvovanja, takav kakav jeste, tu smo kao da nismo) i prvi koji u vreme odrastanja nisu poverovali u mit o srećnoj budućnosti (mada smo za nju bili dresirani). Danas smo suviše stari da bismo se adaptirali na neku novu, za „normalan“ život toliko potrebnu ideološku iluziju.
Ostao je samo zvuk minulih godina, i u njima glas jednog večitog dečaka, sa gitarom.
Kasnije, mnogo kasnije, rat je već bio počeo, a ni mi više nismo bili tako mladi (nostalgija je napor duhu) jedne nedeljne večeri, u sumrak, na Slaviji, video sam ga poslednji put uživo. Kamion, na kojem se nalazila prava ekipa, zatrpan razglasom, kružio je trgom i proizvodio buku i gužvu. „Mir, brate, mir“ – pevao je Cane, a Milan se priključivao iz drugog plana. Ljudi, svi Milanovi ljudi, nečujno prizvani iz svih delova grada, skupljali su se polako i sa nevericom, svetla su se palila i najsumorniji beogradski trg postepeno je menjao svoj lik. Otišao sam niz sporednu ulicu, kraj neke ruševine u kojoj su se još razaznavali prljavi zidovi bivših soba. Te večeri se nešto završilo, bilo bi suviše patetično da kažem kako je to bila naša mladost, u svakom slučaju, bio je to poslednji pokušaj da se nešto promeni u zemlji u kojoj se ništa stvarno ne može promeniti, mirno, pameću, tihim glasom. I tako: sada smo tu gde jesmo, prerano stari, umorni i ravnodušni.
Sretao sam ga na ulici, svih tih godina, delili smo zajednički grad. (Bili smo oficirska deca. Samo oni koji to jesu znaju šta to znači.) Sada ga nema. I to je toliko tragički jednostavno, da je nepodnošljivo. Ali, ostaje njegov glas. Slušaćemo ga, i to je uteha: imaćemo sa čime da dočekamo duboku starost.
A on? Kao da je na danteovskoj polovini životnog puta zastao, nehajno odmahnuo rukom i rekao: „U redu, ljudi, mislim da je i ovoliko bilo dovoljno.“ nekoliko njegovih stihova govore mi više od stotina stranica drugih knjiga. Dakle: „Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko / Ova je borba bila ispod časti, protiv razuma / U prošlim danima osvojili smo ponos / U prošlim danima izgubili smo sve...“ Onaj koji je do takvih stihova došao, napustio nas je spreman, sabran u sebi, potpuno ostvaren, častan i čist pred Bogom.
Mihajlo Pantić: Novobeogradske priče
Kada bi me neko uslovio da ostanem bez vida ili sluha, izabrao bih vid. Ne bih mogao da zamislim svoj zivot, zivot u kom ne bih mogao da slusam zvuke. Muzika je izgradila moju licnost. I drago mi je sto je tako.
... (4 Aug 2011 u 7:18 ID: 360-1B6)
Za mene je pocelo sa "Vetrom u lice" i zavrsilo sa plocom "Ljubav".
Hvala Vam!
Hvala Vam!
... (30 Aug 2011 u 22:18 ID: 76B-DE4)
Ekatarina Velika, Azra, Partibrejkers, Orgazam, Idoli, Buldozer, Haustor, Disciplina Kicme... A imali smo tako dobru rock scenu 80-ih! Jebem ti prokleti rat i sve debile koji su unistili Jugu, i u nepovrat odneli sve sto je vredelo do 91. Mrzim Corbu, Juru, usrano Kazaliste (a bili su mi skoro najdrazi bend) i sve one koji su u tom ratu zarad uvlacenja u guzicu novokomponovanim Srbima i Hrvatima, prodali nesto u sta su nase generacije verovale. Serem se u coveka koji ce ceo svoj zivot svirati u granicama jedne zemlje. Zar taj RnR ne treba da razbija te glupe granice???? MA, GOVNA!
Neki su ostali normalni. Cast Balasevicu, Rambu, Langeru, pa i Bregovicu. Prekinuo je na vreme. Video je i on koje ce pizdarije tu biti. Otisao! Kao i Stulic. Ma on je legenda. Otisao je i ostavio svoje delo da traje. Koji ce kurac ovde?
Secam se jednom su Bregu pitali nesto u vezi raspada YU... Rekao je: Meni je otac Hrvat, majka Srpkinja, ja nisam ni tamo ni vamo.. Gde ja da idem? (malo parafraziram). Nisam voleo Dugmice, ali imali su bar 10 vrhunskih stvari (Ako mozes zaboravi, Jer kad ostaris, Padaju zvijezde, Sve ce to o mila...), deset stvari koje je Brega odradio bez "pozajmica".
Jbg, pisem onako bez nekog reda, ali vec dugo pratim ovu stranu, pa sam pozeleo da napisem i ja komentar.
Ekatarina Velika je po meni ostavila najveci trag sa gore navedenim albumima, mada i PAR GODINA ZA NAS ima u sebi snaznu ekspresivnu vrednost. DUM DUM i NEKO NAS POSMATRA su odraz jednog vremena u kom je sve islo u p.m, vremenu koje zelim da izbrisem!
Evo neke moje liste najboljih grupa, pesama, albuma (kazem moje, sto ne mora da znaci da sam ja neki vrhunski oznavalac rnr-a)
GRUPE
1. Azra
2. Ekatarina Velika
3. Bijelo Dugme
4. Idoli
5. Elektricni Orgazam
6. Buldozer
7. Partibrejkers
8. Smak
9. Atomsko Skloniste
10. Disciplina Kicme
ALBUMI (bez redosleda)
- Filigranski plocnici (Azra)
- Suncana strana ulice (Azra)
- Bitanga i princeza (B. Dugme)
- Ljubav (EKV)
- Crna dama (Smak)
- Paket aranzman
- Odbrana i poslednji dani (Idoli)....
PESME (mozda ne najbolje, ali omiljene)
- Gracija, Uradi nesto, Odlazak u noc, Uvijek ista prica, Ako znas bilo sto, Sve ce to o mila moja..., Selma, Ako mozes zaboravi, Jer kad ostaris, Molitva (partib.), Seobe, Slovenska, Ljubav, Budi sam na ulici, Zid, Stvaran svet oko mene, Zemlja, Srce... Umorih se :)
Dosta od mene za pocetak. Voleo bih da VI nastavite!
Neki su ostali normalni. Cast Balasevicu, Rambu, Langeru, pa i Bregovicu. Prekinuo je na vreme. Video je i on koje ce pizdarije tu biti. Otisao! Kao i Stulic. Ma on je legenda. Otisao je i ostavio svoje delo da traje. Koji ce kurac ovde?
Secam se jednom su Bregu pitali nesto u vezi raspada YU... Rekao je: Meni je otac Hrvat, majka Srpkinja, ja nisam ni tamo ni vamo.. Gde ja da idem? (malo parafraziram). Nisam voleo Dugmice, ali imali su bar 10 vrhunskih stvari (Ako mozes zaboravi, Jer kad ostaris, Padaju zvijezde, Sve ce to o mila...), deset stvari koje je Brega odradio bez "pozajmica".
Jbg, pisem onako bez nekog reda, ali vec dugo pratim ovu stranu, pa sam pozeleo da napisem i ja komentar.
Ekatarina Velika je po meni ostavila najveci trag sa gore navedenim albumima, mada i PAR GODINA ZA NAS ima u sebi snaznu ekspresivnu vrednost. DUM DUM i NEKO NAS POSMATRA su odraz jednog vremena u kom je sve islo u p.m, vremenu koje zelim da izbrisem!
Evo neke moje liste najboljih grupa, pesama, albuma (kazem moje, sto ne mora da znaci da sam ja neki vrhunski oznavalac rnr-a)
GRUPE
1. Azra
2. Ekatarina Velika
3. Bijelo Dugme
4. Idoli
5. Elektricni Orgazam
6. Buldozer
7. Partibrejkers
8. Smak
9. Atomsko Skloniste
10. Disciplina Kicme
ALBUMI (bez redosleda)
- Filigranski plocnici (Azra)
- Suncana strana ulice (Azra)
- Bitanga i princeza (B. Dugme)
- Ljubav (EKV)
- Crna dama (Smak)
- Paket aranzman
- Odbrana i poslednji dani (Idoli)....
PESME (mozda ne najbolje, ali omiljene)
- Gracija, Uradi nesto, Odlazak u noc, Uvijek ista prica, Ako znas bilo sto, Sve ce to o mila moja..., Selma, Ako mozes zaboravi, Jer kad ostaris, Molitva (partib.), Seobe, Slovenska, Ljubav, Budi sam na ulici, Zid, Stvaran svet oko mene, Zemlja, Srce... Umorih se :)
Dosta od mene za pocetak. Voleo bih da VI nastavite!
Gde ste ljudi?
jaaa (29 Oct 2011 u 12:22 ID: 57B-1F6)
Glupaco zaklacu te dolazim u ns
Miki, u redu je, znam da me voliš.
Eto, Koma@re, tu smo i volimo se više no ikad. :D
Tu. :)
Stvarno smo grozni.
Stvarno smo grozni.
Meni je ljudi svega dosta! Toliko gradova, toliko lica, al nigde ljudi! Iskreno, samo ste mi vi odavde ostali, jedini NORMALNI! Nije vazno da li ce to biti 5. novembar ili neki drugi datum, ja samo zelim da se svi iskupimo na jednom mestu!!! Ili sve ove reci ispisane ovde postace beznacajne, ostavice trag samo na sajtu kojeg poseti pet ljudi dnevno!!!
M. P. (4 Nov 2011 u 20:47 ID: E97-BB0)
http://uploading.com/files/3m1e6bd3/Margo.zip/
Nešto za vas ... :)
Nešto za vas ... :)
Joj. Čitanje <3
I sviđa. :)
I sviđa. :)
misao (7 Nov 2011 u 14:49 ID: 7E7-473)
...
Cleon (25 Nov 2011 u 8:53 ID: B6D-09D)
E, sta se radi, ima li stogod novo? Kako vam ide svima? Pricajte nesto...
Ljudi dolaze, odlaze...
Ninaaaaaa (4 Dec 2011 u 6:10 ID: DD5-ABD)
Grupa koju svi zele kopirati a ne mogu jer je ona jedinstvena i posebna. Milane,Magi,Bojane hvala vam za sve.
Ko je sad ovde? I sta je ko poslednje slusao od Ekatarine i kad?
Poslednje je bilo sinoc, i to "Srce". "Nije dotakla nista sto bi moglo da boli, njene ruke su bele kao led..."... e da mi je da upoznam tu Belu...
agatonsax (18 Sep 2012 u 8:12 ID: 342-995)
I evo, prođe 10 godina, proći će i 20 još brže, a ovde će i dalje sve biti isto.
Zasto mi nema duzeg teksta koji sam ostavio ovde?
Napisacu ga ponovo.
Vec sam jedan komentar ovde ostavio. U stvari, to je bila zadnja poruka, poduza poruka. Ali je sad nema. Naime, zelim da vam kazem da sam razocaran sto se onda nismo sreli da pokrenemo Novi talas. Bio sam spreman da to ucinimo. Vi ste bili spremni samo na recima. Kad je doslo vreme, svi ste nasli nekakve izgovore, bas svi. Zelim da kazem dami DANILO 09 nedostaje. Jos uvek. Zelim da kazem da mi je zao sto sam nekima bio heroj (Natasa...), a zelim i da kazem da mi je zao sto nisam uspeo da pokrenem taj Novi talas i da budem neki novi Milan. Ja sam verovao da mogu. Sad je kasno za sve. Ovde sam upoznao Du!. Volim je. Nije niko svestan ni koliko je volim. Sad, sad je kraj i s njom, a i sa Svastarom. Ovo je zadnji (ne poslednji, vec zadnji) komentar koji cu ovde ostaviti i onda sledi odlazak. Sigurno se neko pita koji djavo se ovde ikome obracam. Obracam se jer mi je ovo mesto nekada bilo sve. Onda je to zamenila Du!, bila je moje Sve. Steta, upropastio sam sve to. Ali, trudio sam se (pogotovo u poslednjih pola godine) da sve to ispravim. Du! ce ovde doci verovatno kad sledece godine bude videla u novinama da je godisnjica Magine smrti. Ali tad ce biti kasno, mozda. Delom i zato ovde pisem ovo. Ljudi, zimus sam bio u bolnici. Ne pusim, ali imam rak pluca. I to niko nije znao, niko. Prema prici, ne verujem da ima spasa. Plasim se, ali sta mogu ja. Hteo sam zadnje mesece da provedem uz osobu koju volim. Ne pitajte sto joj nisam rekao za ovo. Nisam hteo da me voli iz sazaljenja. Ali izgleda da me ne voli... :"( Ne volim ovaj zivot. Ja znam da neko nece verovati u ovo i da ce misliti da sam obican lazov. Ne lazem. Nista vise nemam da kazem. Vise ne znam ni sta je smisao mog postojanja. A nekad sam verovao da je to da imam jednog dana porodicu, svoju zenu i svoju decu... Zbogom ljudi, zbogom Du!... Kad su Magi pitali kako sebe vidi za 10 godina, sta je rekla? Natasa? Kaze da ne moze da vidi, jer macka kad gledaju u buducnost, zatvore oci. Nisam macka, ali sam Decak iz vode...
Joj, nije lepo ovde. Dođem s vremena na vreme, ali ne ostavljam ništa. Ne piše se.
Pre nekih dvadesetak dana sam poslednji put slušala Ekatarinu. Pored nje slušam sada još mnogo bendova. Divne muzike ima!
Evo jedne od najlepših pesama na svetu (a mnogo je najlepših pesama na svetu! :))
Jarboli - Ljubav
Drži me,
osetićeš najbolje
sve što neću uspeti da sročim jer
mi znaci mozda suviše
Puštam da
tražeći po sebi
sve više tebe osećam i lepo je
Nikog ne povređujem
Ti znaš
kako tvoja sreća utiče na moju sreću
Na sve zaboravljam
Ti znaš
kako tvoje ruke utiču na moju snagu
Za sve sam sposoban
Dečače, nemoj da ne voliš život. Nije potrebno mnogo da bude Lep. Hej! Pa ti Voliš Du! To treba da ti bude dovoljno. Imao Du! ili ne. Ljubav, ako je ona koja ništa ne zamera, beskrajno čeka, ništa ne traži, a sve daje, čoveku je dovoljna sama po sebi. Ljubav treba da bude lišena želje za posedovanjem, i tad postaje čoveku blaga. Želja za posedovanjem razdire, čovek nikad neće biti srećan ako mu nije dovoljna sama činjenica da Voli, da pruža.
Kako ste vi ostali?
Pre nekih dvadesetak dana sam poslednji put slušala Ekatarinu. Pored nje slušam sada još mnogo bendova. Divne muzike ima!
Evo jedne od najlepših pesama na svetu (a mnogo je najlepših pesama na svetu! :))
Jarboli - Ljubav
Drži me,
osetićeš najbolje
sve što neću uspeti da sročim jer
mi znaci mozda suviše
Puštam da
tražeći po sebi
sve više tebe osećam i lepo je
Nikog ne povređujem
Ti znaš
kako tvoja sreća utiče na moju sreću
Na sve zaboravljam
Ti znaš
kako tvoje ruke utiču na moju snagu
Za sve sam sposoban
Dečače, nemoj da ne voliš život. Nije potrebno mnogo da bude Lep. Hej! Pa ti Voliš Du! To treba da ti bude dovoljno. Imao Du! ili ne. Ljubav, ako je ona koja ništa ne zamera, beskrajno čeka, ništa ne traži, a sve daje, čoveku je dovoljna sama po sebi. Ljubav treba da bude lišena želje za posedovanjem, i tad postaje čoveku blaga. Želja za posedovanjem razdire, čovek nikad neće biti srećan ako mu nije dovoljna sama činjenica da Voli, da pruža.
Kako ste vi ostali?
Milane, necu te nikad zaboraviti, iako te nikad nisam upoznao. Hvala ti sto si postojao. Tvoje delo mi je pomoglo da odredim neke zivotne kriterijume. Nikad ne bih bio ovakav da nisam pokusao da spoznam tebe. Ti ces zauvek ziveti u meni, bices moj Heroj. I zauvek ces me podsecati na jednu osobu, a tvoj grob nece biti mesto za kraj, vec mesto pocetka. Hvala ti, Milane... zauvek tvoj Decak iz vode...
Nek ti je vecna slava na danasnji dan...
Pusti neka voda nosi u zaborav....
| Upišite mišljenje | Vrh stranice | Prethodna : Sledeća |